|
Život piše romane, čujemo i čitamo često. To je istina potvrđena samo kada oni koji životom napišu roman imaju dovoljno hrabrosti da to što su doživeli i zabeleže. Savo Heleta jedan je od takvih. Sa nestrpljenjem sam očekivala da mi stigne naručena knjiga na engleskom jeziku autora Save Helete, „Not My Turn to Die” (”Nije bilo moje vrijeme da umrem”).
Piše: Ljiljana Petrović George
Knjiga o dobru i zlu u čovjeku koja je objavljena na engleskom, izlive mržnje izazvala je na jeziku kojim danas govore Bošnjaci u BiH
Sticajem okolnosti ja i autor smo rođeni u istom gradu. Ja sam sa porodicom bežala iz njega kada je to još uvek bilo moguće izvesti na prilično bezbedan način 1974. godine. Savo je sa svojima napustio Goražde 1994. godine, niz hladnu, nabujalu i brzu Drinu. To je, naravno, samo povećalo moje interesovanje.
Savo piše o porodici koja je verovala da nikada neće morati da napusti Goražde, to zaista romantično mestašce koje je reka Drina delila na dva dela. Volela sam Goražde i znala svaki kamičak u Pothranjenskom potoku, koje sam u prolazu uvek zagledala sa zadivljenošću. Isto tako sam volela hlad drvoreda koji se nadvijao nad potokom, a ako se dobro sećam, mislim da su tu rasle lipe koje su zanosno mirisale.
Čitam o Goraždu koje Savo opisuje i koje više ne miriše na lipe. Niko se ne zaustavlja da se divi magičnoj boji potoka koji se uliva u Drinu. Autor opisuje Goražde u kojem se oseća neprijatan zadah leša kojem niko, pet dana, ne sme da priđe da ga skloni sa mosta na Drini. Srpski snajper sa brda ubija sve što se kreće, dok muslimani u gradu terorišu, prete i ubijaju sve što je srpsko.
Opredelenje autora da piše knjigu i da je objavi na engleskom jeziku tumačim kao njegovu želju da je uputi čitaocima celog sveta i da ih pridobije na njegovom putu borbe za dobro među ljudima i narodima. On ne želi da iko prođe kroz ono što se desilo njemu i njegovoj porodici, kao i stotinama hiljada drugih u toku rata u Bosni, na samom kraju dvadesetog veka.
Heleta piše podjednako o onima koji su rođeni u gradu i onima koji su bili naterani da pobegnu u Goražde i tu saterani doživljavaju iscrpljujuće momente na meti snajpera i napada sa brda koja su bila pod kontrolom Srba. Piše o onome što se dešavalo na licu mesta i kaže da su on i njegovi bili terorisani od strane muslimana, ali da su isto tako ostali živi jer su i muslimani pomagali. Ljude kategoriše u samo dve grupe: dobre i loše. Tako se upoznajemo sa muslimanskom Selmom. Ona je izbeglica koja uspeva da drži pod kontrolom pijane muslimane žedne srpske krvi. Selma je veoma dobar primer ljudskog bića iz grupe dobrih ljudi. Ona neda da se srpska porodica teroriše, ubije, niti da im se imovina pali. Ono malo ljudskog što je u ovim opakim ljudima ostalo budi se na Selminu galamu i slušaju njen e reči - da se ne ubijaju ljudi druge vere. Ako je Savo Heleta želeo da nas kao čitaoce opomene da se sami preslišamo i zamislimo sebe u tim situacijama u kojima se on nalazio kao i njegovi likovi i odlučimo kojim putem bi rešili da krenemo i kojoj grupi ljudi da pripadamo: dobroj ili lošoj, bez obzira na nacionalno i versko opredeljenje- onda je u tome uspeo. U ratnom paklu on i njegova porodica pati ali neprestalno traži i nalazi put da se izvuče iz kandži zla u ljudima.
Stari, mladi, deca, Srbi, muslimani, svi su patili. Mnogi muslimani nisu smeli da budu prijateljski raspoloženi prema Srbima, jer bi time ugrozili sigurnost svojih porodica pred ozverenim primitivaca. Takvi su se dočepali vlasti i nije preostalo Savi i njegovoj porodici ništa drugo nego da se nada opstanku i boljoj budućnosti.
Ljudskost nije položila najveći ispit zrelosti u Bosni. I svetske institucije i humanitarne organizacije pokazale su neefikasnost i nespremnost da se ljudski pomogne onima kojima je život od njih zavisio. Tako u knjizi ”Nije bilo moje vrijeme da umrem” saznajemo kako je Amerika slala hranu kojoj je rok trajanja istekao dvadeset godina pre nego što su je ljudi u Goraždu primili.
Sve u svemu knjiga ”Nije bilo moje vrijeme da umrem” je vredan zapis koji ne treba nikako čitati pre spavanja. Ova knjiga ne spada u one koje uspavljuju i ušuškaju u opušten i zdrav san. Ali vredi je čitati, jer navodi na razmišljanje šta svaki čovek treba raditi i uraditi kako se Bosna s kraja prošlog veka i Goražde u njoj nikad nikome i nigde na svetu ne bi ponovili.
|
