U Skandinaviji, prvo u Švedskoj a potom u Danskoj, u poslednje dve godine pojavile su se dve knjige u kojima je, između korica, pohranjeno obilje građe o srpskom rasejanju (jedna od tih je ”Saputnik i sabesednik”, iz 2016. od izdavača ovog časopisa).
Najsvežije istraživanje o stranstvovanju Srba u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj obavio je Tihomir Barbulović. I odmah da kažemo autor je ostavio dragocene priloge za istoriju svekolikog srpskog stranstvovanja za koje matična zemlja Srba ne pokazuje potrebno interesovanje. Na početku prvog od pet poglavlja Barbulovićeve knjige to se eksplicitno, s punim pravom, tvrdi:
”Bog naš dragi jedino zna koliko Srba ima u rasejanju!
Mnogi smatraju da je to više od jedne trećine svih ovozemaljskih Srba. Srpski narod rasejan je na svih pet kontinenata, a država Srbija i dalje ne zna gde su joj deca, koliko ih ima i šta delaju. Srbi su jedan od retkih, ako ne i jedini evropski narod koji nema istoriju svoje emigracije.”
A mogla je i trebala Majka mnogo štošta naučiti od svoje dece po belom svetu. Svojevremeno brineći o očuvanju srpskog jezika i kulture u tuđinštini Srbi iz različitih zemalja sa Balkanskog poluostrva (ne kako se danas pogrešno govori ”iz regiona”), inicirali su još daleke 1826. godine formiranje Matice srpske. Dok se Matica razvila i izrasla u respektabilnu instituciju kulture, i pod čijim krovom živi najstariji živi časopis za kulturu u svetu, Srbija godinama eksperimentiše o uspostavljanju funkcionalne veze za svojim rasejanjem. Počelo je formiranjem Minstarstva za Srbe izvan Srbije da bi se došlo do najnižeg nivoa- Uprave za saradnju sa dijasporom pri Ministarstvu spoljnih poslova.
Dve knjige o stranstvovanju Srba po Skandinaviji upravo ukazuju na potrebu da Matica srpska, na planu očuvanja srpskog jezika i kulture, gradi mostove ka Srbima u rasejanju a da Ministarstvo za privredu ostvaruje vezu sa Srbima koji nađu ili mogu naći interes da ulažu svoj kapital u Srbiju. A takvih je bilo i uvek će ih biti. Pitanje je da li će ih Majka čuti i prizivati k sebi.
Knjiga Tihomira Barbulovića podeljena je u pet poglavlja: Nastanjivanje Srba u Skandinaviji, Crkveni i verski život, Srpska štampa i crkvena izdanja, Kulturna Društva i Udruženja, Znamenite srpske ličnosti u Skandinaviji. Na kraju knjige objavljeno je više fotografija i dokumenata koji su u direktnoj vezi sa sadržajem knjige.
Posebno je interesantno prvo poglavlje u kojem autor, na osnovu obimne arhivske građe, osvetljava dolazak i život Srba u Norvešku. Vezan je za Drugi svetski rat i nemačke logore u Norveškoj. Jedan broj nekadašnjih zarobljenika nije se vratio u komunističku Jugoslaviju, nego su ostali u Norveškoj i Švedskoj. Pišući o tome u ovom, ali i u drugim poglavljima, Barbulović koristi, što je veoma važno, norveške, švedske, danske i finske izvore podataka. Ovo ali i druga poglavlja zavređuje pažnju, jer rasvetljavaju veoma dobro život srpske dijaspore u Skandinaviji. Koliko je autor bio temeljit govori poglavlje koje se odnosi na istraživanje o životu srpskih udruženja i klubova u Skandinaviji. Zabeleženo je, primera radi, postojanje dve nacionalne organizacije Srba u Švedskoj sa imenima i sedištem udruženja i klubova. Zabeležen je čak i broj članova koje, u vreme pisanja knjige, (kraj 2018.) okupljaju ta udruženja. Ostala su zabeležena imena udruženja i klubova koja su se, u međuvremenu, nažalost ugasila. Vredan je isticanja i deo koji govori o duhovnom životu Srba u Skandinaviji. Ovde na severu Evrope deluje skoro dvadeset parohija SPC. Dvanaest je pravoslavnih hramova od kojih su dva manastiri. Jedan manastir i još dva hrama, među kojima je Saborni hram Svetog Save u Stokholmu, podigli su verujući Srbi iz temelja, dok su drugi kupljeni i prilagođeni Božijoj službi po pravoslavnom obredu. Autor je to zabeležio, a mi samo podsećamo da pravoslavni Šveđani još od vremena patrijarha Germana a od nedavno i Norvežani sa tri parohije deluju pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve.
Odmah po masovnijem dolasku Srba u Skandinaviju šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pokretane su novine. Prvo se pojavio Jugoslovenski list. (Nakon raspada Jugoslavije i odvajanja nacionalnih saveza Hrvata, Slovenaca, Makedonaca od Jugoslovenskog saveza i prvi put formiranja Bosanskohercegovačkog saveza, Jugoslovenski list promenio je ime u Naš list. To će doprineti da se nacionalno svesniji deo srpskog rasejanja odvoji od Jugoslovenskog saveza koji je takođe promenio ime u Svesrpsko-jugoloveski savez. To će, nažalost, udariti temelje podelama među Srbima koji danas imaju dve nacionalne organizacije u Švedskoj; Srpski savez i Savez Srba prim. red.). Useljenici iz Jugoslavije koji se nisu slagali sa društevim uređenjem u SFRJ iz koje su stigli u Švedsku, baštineći demokratska dostignuća ove zemlje, formirali su, Jugoslovenskom listu, opozicione listove; ”Mi u Švedskoj” (urednik Dojčin Vuksanović) i ”Jugosloven” (urednik Marko Milunović). Barbulović beleži postojanje tih listova iza kojih su stajali tada istinski Jugosloveni; Srbi, Hrvati, Muslimani, Slovenci i Makedonci koji su prigrlili društveno uređenje kakvo je švedsko. Barbulović je posvetio, i to je veoma značajno, nešto više pažnje ”Jugoslovenu” a u poglavlju o znamenitim srpskim ličnostima u Skandinaviji i njegovom uredniku Marku Milunoviću. Zaslužuje ta tema da joj se vraćaju istraživači srpskog stranstvovanja i zagraničnog života ljudi iz nekadašnje Jugoslavije. Saznanja nakon čitanja knjige Srpske staze u Skandinaviji u to nas uvjeravaju. Njen autor, pozivajući se na istraživanje časopisa Dijaspora, zabeležio je i druge naslove novina koje su izlazile u Švedskoj i Skandinaviji. Nažalost danas nema štampanog medija na srpskom jeziku u Skandinaviji.
Sve u svemu pozdravljamo pojavljivanje knjige Srpske staze u Skandinaviji!
Uz naše izdanje knjige ”Saputnik i sabesednik”, nije preterano reći, dobrano je rasvetljen život srpskog rasejanja u Skandinaviji posle raspada Jugoslavije do naših dana. Nadat se da će se pojaviti autor koji će istraživati raniji period. Jer, kako smo jedared zabeležili na stranicama štampane Dijaspore, život Srba u Švedskoj, pa prema tome i u Skandinaviji, jeste vredan ”rudnik” zlata u koji se retko zalazilo. A bilo je i ima potrebe da se to učini posebno od strane onih istoričara koji se interesuju za istoriju KPJ. Na stranicama već spomenutog ”Jugoslovena” koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci Švedske, Barbulović na to ukazuje u svojoj knjizi nalaze se dokazi o falsifikovanju ključnih dokumenata kongresa KPJ u Vukovaru. Pobedila je socijaldemokratka a ne boljševička ideologija. Međutim komunisti su se pobrinuli da ne bude tako. Podnosilac referata Živko Topalović pao je u njihovu nemilost. Osuđen je i zabranjen mu je, posle rata, povratak u Otadžbinu. (Dijaspora, januar 2019.)
