Nove Knjige

Šta su sve otkrili deda i unuk čitajući ”Bukvar sa čitankom”

Bojana Ljubenovića i Aleksandra Ćotrića?

    Od kada sam prvi put prelistao „zanimljivi bukvar sa istorijskom čitankom za decu u rasejanju“ tražim odgovor na dva pitanja.

          Prvo, ima li ovaj zaista zanimljivi bukvar šansu da mu naša deca rasejana po svetu, pored izazova njihovoj radoznalosti koje nalaze na mobilnim telefonima i drugim savremnim igračkama, posvete pažnju koju bi svojim sadržajem i likovnom obradom zasluživao?

          Drugo, može li ovaj bukvar da savlada prepreke postavljene od onih koji veruju da poznavanje maternjeg jezika i pisma ne samo da nije važno, nego da može i da šteti nastojanju da se uspe u svetu i da dođe do ruku većeg broja naše dece?

          U odgovoru na prvo pitanje pozvao sam u pomoć mog najboljeg drugara, četverogodišnjeg unuka Nikšu. On zna da, kada mu se i pored postavljenih ograničenja, telefon nađe u rukama, zaboravi na okolinu baveći se igricama. Pokazao sam mu bukvar baš kad je uspeo da izmoli svoje vreme sa telefonom. Odmah je prihvatio predlog da mu deda čita novu knjigu.   

Već kod slova A i pesmice Bojana Ljubenovića posvećene ovom slovu počeo je sa svojim komentarima – „Baš smešno deko, kako ajkula može da govori“. Prihvatio je objašnjenje da je to samo bajkovita pesmica u kojoj treba da bude što više reči koje počinju sa slovom koje učimo. Nikša je nastavio da primećuje mnogo štošta o sadržaju napisanom oko svakog slova. Kod slova F i šišanja fazana nije propustio da kaže kako smo mi (deda i unuk prim. red.), u vojsci mlade vojnike zvali fazani. Nikša inače često kaže kako smo on i ja služili vojsku a tata, mama i baka nisu pa nemaju pojma ni o šišanju fazana. Kod slova Č je primetio da i on voli da pojede čokoladu dok rekneš „keks“. Kako je slovo č i početno u imenu grada koji su autori odabrali, setio se bakinih rođaka ”koji putuju u Čačak, žive u Americi, a rodili su se u Mostaru gde se rodio i Aleksa Šantić”, na što ga je deda ponovo podsetiokod poslednjeg slova azbuke.Bilo kako bilo unukje savladao sva slova u azbuci uz pomoć zanimljivog bukvara. Prepoznaje ih bez pomoći slika i sada učimo da ih piše.                  

          Kada smo došli do pesama znao sam da će mu najviše da se dopadne deset ljutih gusara Ljubivoja Ršumovića, jer je od ranije naučio kako je svaki ljuti gusar nestao iz kreveta. Koliko je unuk bio, po ko zna koji put, oduševljen načinom nestajanja svakog ljutog gusara toliko je bio ljut zbog završetka pesme o mladoženji vrabcu. Nimalo mu se nije sviđalo što je u pesmi Ljubiše Simića lisica pojela vrabca, a niko ga posle toga nije izvadio iz njenog stomaka kao baku u Crvenkapi ili Sedam jarića. Na objašnjenje da lisica jede meso, pitao je zašto nije jela meso iz one mesare u kojoj smo nas dvojica jednom bili u kupovini. Bilo je tu još mnogo pitanja, jer on, kao i ostala deca, ne zadovoljava se samo jednim odgovorom. Obično nakon prvog odgovora usledi još nekoliko dodatnih pitanja. Da zanimljivi bukvar vredi najviše me je uverilo to što su na svakoj stranici pljuštala pitanja mog unuka Nikše.   Sa Nikšom ću još neko vreme da se vraćam samo na stranice zanimljivog bukvara, a  na stranice istorijske čitanke ćemo da sačekamo neko vreme, da ih odškrinemo i upoznajemo se sa njihovim sadržajem malo po malo.

Istorijska čitanka, koja u ovoj knjizi skoro ravnopravno deli prostor sa bukvarom, ne sadrži samo neke važne podatke o istorijskim događajima i ličnostima iz srpske istorije. U njoj se našlo mesta i za osnovne biografske podatke i o poznatim ličnostima iz sveta književnosti, filma, muzike i sporta, ali i za podatke o toponimima u Srbiji i objašnjenja nekih pojmova. U istorijskoj čitanki, posle teksta himne Srbije i porodičnih stabala srpskih dinastija Nemanjića, Karađorđevića i Obrenovića, naši mali sunarodnici sveta, ponovo, u redu od slova A do Š, mogu da se upoznaju sa istorijskim spomenicima, događajima i ličnostima za koje se može reći da su nezaobilazni deo srpske istorije.

          Na svakom delu zemaljske kugle svim Srbima, pa i onim najmlađim, najlakše je da ljude, među kojima sada žive, podsete da su deo naroda koji je dao veliki doprinos civilizaciji tako što će da pomenu Nikolu Teslu. Oni koji možda nisu čuli za Nikolu Teslu, ili ne pamte da su čuli šta ovaj naučnik znači za svet, mogli su da na televizijskom ekranu vide kako Novak Đoković osvaja najprestižnije svetske titule. Mnogi mali Srbi i Srpkinje u dijaspori koji žele da uspeju u nekom sportu, posebno u tenisu, ugledati će se baš na Novaka, kao što će ih inspirisati i saznanje da su Jelena Janković i Ana Ivanović nekada bile najbolje na svetu.Nikola Jokić i Bogdan Bogdanović, koji su našli svoje mesto u istorijskoj čitanci, iako su još mladi košarkaši, još će godinama biti inspiracija onima koji žele da dostignu visine igranja u NBA. Nema sumnje da će biti i pitanja otkud oni tu.

          Prostori Srbije, matice srpskog naroda, na kojima se nalazi i Lepenski vir jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta u svetu, bili su meta mnogih osvajača. Zato je borba za očuvanje srpske države i naroda iznedrila mnoge junake dostojne stalnog sećanja novih generacija. Autori istorijske čitanke su imali i zahvalan i težak posao da većini od njih nađu odgovarajuće mesto. Iako ni jedan posao odabiranja ne može da prođe be zamerki, posebno kad je u pitanju odluka o ličnostima iz novije istorije koji mogu da stanu u red iza nesumnjivih istorijskih velikana ovog naroda. Ljubenović i Ćortić taj posao su uradili korektno. Posebno ako se ima na umu da je ova istorijska čitanka namenjena najmlađim. Ako može da bude i razloga za pitanje kako su se neka imena našla u redu sa osnivačem srpske srednjovekovne države Stefanom Nemanjom, njegovim sinom Rastkom, Svetim Savom utemeljivačem SPC, knezom Lazarom koji je junačkim otporom invaziji Osmanlija zadužio i srpstvo i Evropu, junaka srpskih ustanaka za slobodu i Prvog svetskog rata, koji je počeo napadom velike sile na malu Srbiju, nema nikoga koga naša deca treba da se stide.

          Hoće li zanimljivi bukvar sa istorijskom čitankom da savlada barijere onih koji veruju da će njihova deca lakše da uspeju u svetu, ako ih iščupaju iz srpskih korena? Njima bi preporučio da najpre pročitaju „Pokondirenu tikvu“ Jovana Sterije Popovića i da razmisle koliko liče na njegovu Femu. Onda neka nabave zanimljivi bukvar sa istorijskom čitankom, prelistaju ih i ustanove jesu li pismeni, odnosno znaju li sva ćirilična slova. Potom da pokušaju da odgovore na 15 pitanja iz teksta u knjizi koliko poznajem Srbiju. Neka se ne naljute ako ne znaju odgovore na sva pitanja, njihova deca će da znaju, ako budu imala ovu knjigu koju i oni mogu ponekad da prelistaju. 

Bukvar sa čitankom Bojana Ljubenovića i Aleksandra Ćotrića čitao deda Milan (69) i komentarisao zajedno sa unukom Nikšom (4). Fotografije drugovanja deke i unuka sa knjigom snimio je Nikšin tata Velibor Bekan