Matijas Gardel (MattiasGardell) je profesor istorije religije na Univerzitetu u Upsali. Knjigu je u Stokholmu izdala kuća «Leopard forlag» (Leopardförlag) 2008 g, a predstavio ju je lično autor na Sajmu knjiga i biblioteka u Geteborgu. Profesor Gardel je u knjizi «Povratak torture» (Tortyrens återkomst)uspeo da savesno, dokumentovano i smireno razgoliti monstruozno naličje savremenog američkog shvatanja demokratije. Odlomke koje prvi put na srpskom objavljuje Dijasporaodabrao je i sa švedskog jezika preveo književnik, novinar i prevodilac Zvonimir Popović.
Gvantanamo. Umesto da ostane zabačeno mesto za koje je malo ko čuo, Gvantanamo je postalo pojam ucrtan na našim mentalnim kartama sveta. To je mesto visokog naboja, istovremeno odbojno i neodoljivo. Kroz čestar kompleksnih, ne retko oporečnih i neprijatnih osećanja, Gvantanamo eksponuje neposredne slike. Mi smo ih videli. U transparentnim kavezima za životinje sede redovi ljudi u narandžastim kombinezonima, sa povezom preko očiju, začepljenih usta, zapušenih ušiju, s debelim rukavicama na rukama, s lancima na rukama i nogama, kleče na šljunku pred cokulama uniformisanih vojnika, poraženi, uništteni. Te slike su se usekle u pripovedanja i predstave ljudi, ne pitajući nas da li želimo da ih prihvatimo ili odbacimo. Mi te slike nismo tražili. One su nam pokazane. Nametnute su nam. Pozvani fotografi su ih snimili i potom razaslali kroz globalni medijski protok informacija te su tako postale zajedničko iskustvo stanovništva celoga sveta. ...
Gvantanamo nagoveštava povratak torture kao javne, pravno sankcionisane prakse. Kao što ćemo videti, tortura je ugrađena u «globalni rat» Bušove administracije «protiv terora» ...
***
U jednom telegramu poslatom u NKVD u, januaru 1939, Staljin je retroaktivno objavio legitimnost torture: «Korišćenje metoda fizičkog pritiska u praktičnom radu NKVD-a dozvoljava se od 1937. godine pa nadalje u skladu sa odobrenjem dobijenim od Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Vrlo dobro je poznato da sve buržoaske obaveštajne službe koriste metode fizičkog pritiska protiv prredstavnika socijalističkog proletarijata i da koriste najskandaloznije oblike tih metoda. Pitanje je zašto bi socialistička obaveštajna služba morala da bude humanija prema besomučnim agentima buržoazije, prema smrtnim neprijateljima radničke klase i kolhoznika? Centralni komitet Komunističke partije smatra da fizički pritisak i ubuduće treba da ostane propisan kao opravdan i pogodan metod koji će se koristiti protiv poznatih i opstruktivnih narodnih neprijatelja.» ...
Borba protiv ideoloških neprijatelja bila je od izuzetnog značaja i za uvođenje torture u vreme nacionalsocijalizma u Nemačkoj. U jednom egzekutivnom naređenju je Hajnrih Himler1942. dao na znanje da se «saslušanje trećeg stepena» može primeniti na unutrašnje neprijatelje bez prethodnog traženja odobrenja od nadređenog organa. Eufemizam koji je Himler tu upotrebio za torturu, posuđen je iz ustaljenog policijskog žargona u Sjedinjenim Državama: «Treći stepen se jedino može primeniti protiv komunista, marksista, Jehovinih svedoka, sabotera, terorista, članova pokreta otpora, antisocijalnih elemenata, elemenata koji ne pristanu da sarađuju, ili poljskih i sovjetskih probisveta. U svim drugim slučajevima je neophodna prethodna autorizacija». ...
***
Posle Drugog svetskog rata ... države članice (EU – prim.prev.) odredile su komisiju za ljudska prava sa primarnim zadatkom da izradi Deklaraciju o ljudskim pravima. Tekst koji je usvojen u decembru 1948. bio je, za razliku od teksta u Povelji UN, vrlo konkretan. Tu se ne govori samo o jednakosti i ravnopravnosti svakog čoveka, nego i o pravu svakog čoveka na socijalnu i ekonomsku sigurnost, o istoj plati za isti rad, o pravu na obrazovanje i o jednakosti svih pred zakonom. Uvodi se i eksplicitna zabrana torture: «Niko ne sme biti podvrgnut torturi ili svirepom, neljudskom ili ponižavajućem tretmanu ili kažnjavanju» (član 5) i zabrana preventivnih hapšenja i proterivanja lica koja nisu počinila krivično delo: «Niko ne sme biti samovoljno lišen slobode, držan u zatvoru ili prognan iz zemlje» (član 9). Dalje se kaže (član 10) da svaki čovek «ima pravo na pravednu i javnu raspravu pred nezavisnim i nepristrasnim sudom» i da «svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim dok se njegova krivica pravno ne ustanovi na javnom suđenju, gde se tom licu garantuje pravna sigurnost koja je potrebna za njegovu odbranu» (član 11.1). Osim toga se kaže da «niko ne sme biti osuđen za delo ... koje nije bilo kažnjivo po nacionalnom ili međunarodnom zakonu u vreme kad je to delo počinjeno» (član 11.2).
Svi ti članovi su danas, šezdeset godina kasnije, prekršeni. ...
***
Sjedinjene Države su se, posle Drugog svetskog rata, najviše zalagale da zabrana torture bude uspostavljena kao međunarodni pravni standard. U Nirnberškom procesu američki pravnici su za ratne zločine – među kojima i za torturu – sudili nemačkim pravnicima, lekarima, političarima, zatvorskim čuvarima i vojnim licima u službi Trećeg Rajha. Eleonora Ruzvelt je bila predsednica komisije koja je sačinila Povelju UN o ljudskim pravima sa zabranom torture i svirepog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja. Godine 1949, SAD su ratifikovale dopunjenu Treću ženevsku konvenciju, gde se, pored ostalog, zabranjuju tortura, telesne kazne, ponižavanja i svirepo postupanje prema ratnim zarobljenicima. Iste godine su američki diplomate i pravnici umešani u prihvatanje odredaba Četvrte ženevske konvencije koje se odnose na postupanje prema civilima u oružanom sukobu. Stanovništvo u okupiranom području ne sme biti izloženo ponižavanju (član 3), silovanju (član 27) niti nasilju u svrhu iznuđivanja informacija (član 31). U članu 32. se potpisnici obavezuju da civile ne izlažu fizičkim patnjama. «Tom zabranom su obuhvaćeni, ne samo tortura, telesne kazne, sakaćenje i medicinski ili naučni eksperimenti ... nego i svako drugo nasilje od strane civilnog ili vojnog osoblja».
U američkoj istoriografiji se ovo angažovanje protiv torture rado ističe kao prirodna posledica ljudskih sloboda i prava koje je američka revolucija nagoveštavala za sve ljude. Američka vlast ne primenjuje mučenje. To je modifikovana istina. Kao što ćemo videti, američki organi vlasti su, u svojim otvorenim ili tajnim programima, razradili rutine za torturu kako za svoje domaće pravosuđe, tako i za vojnu upotrebu izvan svojih granica. ...
Američka revolucija je raskinula sa zakonodavstvom koje dopušta torturu i koje su u Novi svet donele kolonijalne sile. ... Proglas nezavisnosti 1776, ... – koji je bio inspiracija za francusku Deklaraciju o ljudskim i građanskim pravima – i the Bill of Rights, koji je usvojen 1791. kao prvi od deset amandmana uz američki Ustav, proklamovali su i specifikovali «nepovrediva» prava čoveka. ...
Međutim, ta prava se nisu odnosila na sve stanovnike, već su obuhvatila samo «belce». Godine 1790. je utvrđeno da američko državljanstvo može da stekne «slobodna bela osoba i da su samo «belci» obuhvaćeni pravima koja pripadaju svim ljudima. Nijedan «crnac», bilo da je slobodan ili rob, rođen u inostranstvu ili u zemlji, nije, po formulaciji Vrhovnog suda iz 1857, mogao «ikada postati državljanin Sjedinjenih država». ...
Između 1882. i 1940. godine izvršeno oko 4000 linčovanja crnih «kriminalaca» ... Linčovanje Kloda Nila 1934. g. bilo je npr. Udarna vest na prvoj strani lokalnog lista Dothan Eagle: FLORIDA ĆE UZ KOLAC SPALITI CRNCA: SEKSUALNI ZLOČINAC IZVEDEN IZ ZATVORA, BIĆE UŠKOPLJEN I NAMRTVO SPALJEN U ZNAK VANZAKONSKE OSVETE». To što se linčovanje naziva vanzakonskim ne treba shvatiti kao da je tortura linčovanjem vršena bez podrške lokalnog pravosuđa, nego samo da je presuđivanje izvršeno izvan pravnog postupka koji je predviđen za suđenje drugoj vrsti građana optuženih za drugu vrstu krivičnih dela. ...
***
Početkom hladnoga rata je novoosnovanu (1947) američku službu bezbednosti CIA (Central Intelligence Agency) mnogo zabrinjavala mogućnost da Sovjetski Savez raspolaže tajnom tehnikom uz pomoć koje njihovi agenti mogu da kontrolišu čovekovu ličnost. Njihove pretpostavke su potvrđene u jedom naučnom izveštaju, koji je 1949. g. objavio renomirani psiholog Irving L Dženis po narudžbini trusta mozgova ratnog vazduhoplovstva Rand. Dženis u svom izveštaju razmatra moguća objašnjenja za javna pokajanja raznih kritičara režima na suđenjima u Sovjetskom Savezu, Mađarskoj i Bugarskoj. Šta je nateralo zapadne intelektualce, aristokrate i hrišćanske sveštenike da daju očigledno lažna priznanja i prokomunističke izjave? Dženis je izložio kao moguću hipotezu da su sovjetski psiholozi usavršili hipnotičke tehnike, koje omogućuju implantaciju lažnih sećanja i lažniha shvatanja, uz istovremeno brisanje iz sećanja hipnoze i prvih saslušanja. To bi značilo da su sovjetski psiholozi napravili krupan naučni skok, ostavljajući daleko za sobom svoje američke kolege, koji su se takođe bavili istraživanjem hipnotehnoloških mogućnosti. Oslanjajući se na američke naučne rezultate i izveštaje iz Istočne Evrope, Dženis je pretpostavio da bi postignutim uspesima razlog mogao biti srećna kombinacija elektrošokova, psihoaktivnih droga i tačan broj sesija hipnoze u tačnim intervalima. Dženis je predložio dvodelnu strategiju kao odgovor na sovjetski izazov. Obaveštajna služba mora da produkuje više informacija o metodima ruskih istraživača i da više ulaže u sopstvena istraživanja. «Teoretski se čini mogućim da se ponove takve vrste priznanja kakve nastaju na suđenjima pod sovjetskom dominacijom», tvrdio je Dženis. ... Dženis je na kraju podigao prst; metod koji je skicirao ozbiljno ugrožava demokratske vrednosti i može lako da se zloupotrebi. Pozvao je zato organe vlasti da imaju u vidu moralne i političke implikacije pre nego što se opredele da sponzorišu takav projekat. ...
Motivi Službe bezbednosti bili su i defanzivni i ofanzivni: hteli su da zaštite svoje osoblje protiv ispiranja mozga od strane neprijatelja, ali i da pomaknu napred sopstvene pozicije, da nateraju zarobljenike ili iformante da kažu sve što znaju i da nađu način pomoću koga bi regrutovali agente koji su toliko tajni da ni sami ne znaju šta čine i po čijem nalogu.
***
Godine 1963, CIA je u jednom priručniku za «naučnu» torturu bez tragova, pod opskurnim nazivom KUBARK(Counterintelligece Interrogation), sumirala saznanja generisana u projektu MKULTRA koji je te godine zvanično okončan. Ovaj se metod temelji na deprivaciji čula i oprobanim policijskim tehnikama za torturu bez tragova, kao što su stresni položaji i dehumanizacija. Kako podvlači Rejali, torturu bez tragova ne treba videti samo kao «mentalnu» ili «psihičku» torturu. «Tehnike bez tragova su fizički» metodi torture. Bol koji nastaje od električnih oruđa prikopčanih na genitalije ne ostavlja nikakav trag. Ali to boli. Fizički bol. Zatvaranje u boks, bez mogućnosti da se išta vidi, čuje, oseti, omiriše ili učini bilo kakav pokret, napad je na psihu putem izrazito fizičkog metoda. To što ovi metodi ne ostavljaju trag ima, međutim, za posledicu da je onome na komej je vršena tortura teško da drugima objasni šta je doživeo. Oni koji slušaju pripovedanje o torturi hoće da vide fizičke tragove, «prave» ozlede kao dokaz za istinitost navoda. CIA naglašava u KUBARK-u da metod za koji se oni zalažu nije samo čistiji. On je i efikasniji.
«Saslušavanje jogunastog izvora» konstatuje pisac priručnika, «jedan je od najstimulativnijih zadataka u ovoj profesiji». Mada su «prednosti obično na strani onoga što saslušava» sad se rezultat može obezbediti «pomoću naučnih otkrića. Obaveštajna služba koja uspe da na svoje probleme aplicira relevantna, savremena znanja, u ogromnoj je prednosti ako se uporedi s obaveštajnom službom koja svoje tajne zadatke obavlja po metodima iz 18. veka». KUBARK naglašava da su «američki psiholozi izvršili naučne studije» u «oblastima koje su neposredno relevantne za saslušanje: deprivacija čula, izolacija, hipnoza, narkotici, bol, strah». Njihov «rad je toliko važan i relevantan da više nije moguće ozbiljno govoriti o saslušanju bez pozivanja na psihološka istraživanja u poslednjoj deceniji. ...
Vijetnam nije ni izbliza bio jedina scena na koju su Sjedinjene Države niz godina izvozile svoju kompetentnost za tehniku saslušanja. Hladni rat je postajao sve intenzivniji, istim onim tempom kojim su potiskivane kolonijalne sile. Da bi se sprečilo da se nove samostalne države, stupajući na scenu, priključe sovjetskoj sferi moći, Sjedinjene Države su usvojile jedan iznijansiran program – od pomoći do vojnih intervencija – da bi se popunio vakum vlasti koji je ostao iza povlačenja evropskih kolonijalnih sila. Jedan deo pomoći zapadu naklonjenim režimima davan je u vidu kompetencije u tehnnici saslušavanja, koja je tamo korišćena za gušenje domaćih levičarskih shvatanja. ...
***
Među oko 60 000 Latinoamerikanaca, koji su završili Sveameričku US-školu (US School of the Americas) bili su Leopoldo Galtieri i Roberto Viola iz Argentine, Hugo Banzer Suarez iz Bolivije, Đulermo Rodrigez iz Ekvadora te Manuel Noriega i Omar Torihos iz Paname, koji su se zatim našli na čelu vojnih diktatura u tim zemljama. ... U latinoameričkoj praksi primene torture moguće je naslutiti severnoamerički uticaj – pre svega u prihvatanju raznih metoda za elektrotorturu – ali nije sigurno da dotični režimi ne bi razvili takve metode i bez američke edukacije i to u svrhu zataškavanja izveštaja o kršenju ljudskih prava. Sjedinjene Države su preporučivale elektrotorturu pomoću poljskih bateriskih telefona s kablovima priključenim na pozitivni i negativni pol. ... Postoje svedočenja preživelih da su severnoamerički agenti u više navrata prisustvovali sesijama mučenja. ...
Tortura je u Latinskoj Amrici primenjivana i mnogo pre nego što je osnovana Sveamerička US-škola. Ono što se može reći je da su Projekt H i Sveamerička US-škola bili jedan od mnogo načina na koje su Sjedinjene Države u vreme hladnoga rata podržavale represivne režime u Latinskoj Americi. U obrazovanju vojnih lica i obaveštajne službe, tehnika sasalušavanja je sačinjavala samo jedan deo nastave. Drugi važni delovi su pobuhuvatali razne tehnike za infiltraciju socijalnih pokreta, organizovanje doušništva, podmukla ubistva, rukovanje oružjem, pravljenje bombi, psihološki rat, gerilski rat, izučavanje i praćenje signalnog sistema za tehnotogiju nadzora i uhođenja, ukratko, za sve tehnike i metode za efikasno slamanje otpora režimima i strukturama moći kojima vojska i obaveštajci služe.
Po završetku hladnoga rata američka javnost pokazuje veću sklonost da sluša latinoameričke organizacije koje se zalažu za ljudska prava i demokratske pokrete. ...
Potkraj hladnog rata sve više raste broj organizacija za ljudska prava koje u svojim izveštajima i kampanjama poklanjaju pažnju torturi. ... 1985. je osnovana organizacija «Amerikas Voč» (Americas Watch), koja prati kako države u Novom svetu poštuju ljudske slobode i prava ...
Važan instrument u nastojanjima da se ukine tortura koju vrše organi vlasti bila je Konvencija UN protiv torture od 1984, koja zabranjuje torturu i svirep, nečovečan i ponižavajući tretman. U prvom članu te Konvencije se tortura definiše kao: «svaka radnja kojom se nekom licu svesno nanosi ozbiljan bol ili teškka patnja, fizička ili psihička, u svrhe kao što su: pribavljanje informacija ili priznanja toga ili trećega lica, kažnjavanje za delo koje je učinilo ili za koje je osumnjičeno to ili treće lice, ili pretnja odnosno prisiljavanje toga ili trećega lica». ...
Sjedinjene Države su Konvenciju UN protiv torture parafirale 1988, a ratifikovale su je 1994, po okončanju hladnog rata. Džordž W Buš je u svom govoru na Međunarodni dan žrtava torture rekao da je «bezuslovno pravo čoveka» da ne bude podvrgnut torturi. ... «Te odvratne zločine ne može da toleriše svet koji teži pravdi». ...
***
«Sjedinjene Države su odlučne u svom nastojanju da eliminišu torturu širom sveta i tu borbu mi vodimo sopstvenim primerom», saopštio je predsednik Buš krajem juna 2003. godine. «Ja pozivam sve vlade da se, u zabrani, istrazi i podizanju optužbe protiv svakog vršenja torture i u sprečavanju drugih svirepih i neobičnih kazni, pridruže Sjedinjenim državama i zajednici nacija koje poštuju zakon. Pozivam sve nacije da se distanciraju od torture u svim njenim oblicima.» Dok je držan ovaj govor, Bušova administracija je dala odobrenje da se Gvantanamo i drugi poznati ili tajni specijalni zatvori prpreme za prijem zatvorenika, «terorista» i «ilegalnih kombatanata» koje je pohapsila američka vojska, kidnapovala američka obaveštajna služba, ili koje su Sjedinjenim državama istovremeno prodavali državni ili privatni akteri tokom rata protiv terora. Režim Sjedinjenih država je tada napravio prve odlučne korake u pravcu legalizovanja torture, u dve egzekutivne predsedničke naredbe, saopštene u novembru 2002, utemeljena je praksa torture koja će, manjeviše javno, biti izvedena na scenu u Gvatanmu i drugim mestima pre nego što će tortura – u međunarodnopravnom smislu toga izraza – konačno biti javno legalizovana tokom 2006. i 2007. godine.
U jednoj vojnoj naredbi izdatoj 13. novembra 2001, Buš je, u svojtstvu vrhovnog komandanta snaga Sjedinjenih Država, proklamovao jurisdikciju svetskih razmera u ratu protiv terora. Svaki pojedinac, bez obzira na državljanstvo ili mesto boravka, koji bude osumnjičen da je izvršio, da je planirao da izvrši, ili da je na drugi način pružio pomoć u izvršenju terorističkog dela koje je prouzrokovalo, ili moglo da predstavlja. opasnost da prozrokuje «štetu ili negativne posledice za Sjedinjene Države, njihove državljane, nacionalnu bezbednost, spoljnu politiku ili ekonomiju», biće interniran na neodređeno vreme. Ako bi osumnjičenom teroristi bio odobren sudski posrtupak, njemu, ili njoj, bi sudili specijalni vojni sudovi koji se ne moraju imati obazirati na američko građansko ili vojnoo pravo. «S obzirom na opasnost za Sjedinjene Države i prirodu međunarodnog terorizma, ja (tj. Buš) smatram da je nepraktično da se primenjuju oni pravni principi i pravila izvođenja dokaza koji generalno važe za sudski postupak u Sjedinjenim Državama»
Ako je prvi korak bio ukidanje američkog prava, onda je drugi korak ukidanje međunarodnog prava ...» tj. pravnog poretka kojim se regulišu odnosi među državama. Upućujući na pravna mišljenja koja su izložili vrhovni pravnik američkog Ministarstva pravde Džej S Bajbi (Jay S Bybee) i vrhovni tužilac i ministar pravde Džon Eškroft (JohnAshcroft), predsednik Buš je 7. februara 2002. proklamovao, u američkoj istoriji prava novokomponovanu, tezu da on, u svojstvu vrhovnong komandanta Sjedinjenih Država ima zakonsko pravo da poništi ženevske konvencije i svaki drugi obavezujući međunarodni sporazum. «Rat protiv terorizma je etablirao novu paradigmu» objasnio je Buš, sa «užasnim postupcima protiv nedužnih civila», što «neophodno nalaže novi način mišljenja kad je reč o ratnim zakonima. Buš je zato «odlučio» da «nijedna odredba Ženevske konvencije ne može biti primenljiva na naš konflikt sa al-Kaidom u Avganistanu niti bilo gde drugo u svetu, pored ostalog zato što al-Kaida nije jedna od potpisnica Ženevske konvencije». Buš je objasnio da on ima «konstitucionlno pravo» da «ukine Ženevsku konvenciju», da odluči da «treći član Ženevske konvencije /pored ostalog o postupanju prema ratnim zarobljenicima/ ne važi niti za talibane niti za al-Kaidu» i da odluči su «zarobljeni talibani ilegalni kombatanti koji se zato ne kvalifikuju kao ratni zarobljenici po četvrtom članu Ženevske konvencije» - a to isto važi i za zarobljenike iz redova al-Kaide «koji se takođe ne kvalifikuju da budu tretirani kao ratni zarobljenici».
Lišen pravne zaštite koju i po američkom i po međunarodnom pravu uživa svaki prestupnik, zarobljeni ilegalni kombatant se našao u vanlegalnom prostoru, neposredno podređen predsednikovoj ekskluzivnoj vlasti, bar po mišljenju vodećih pravnika Bušove administracije. Vladini pravnici su svoje stručno umeće upotrebili da bi sklepali zakonski prostor koji će omogućiti torturu. U tom prostoru je praksa vršenja torture kreirana uz pomoć kontinuiranog dotoka predsednikovih egzekutivnih naredbi, memoranduma tadašnjeg ministra odbrane Donalda Ramsfelda, vojnih odredaba, potreba službe bezbednosti, birokratskih dekreta i inovativnog istražnog osoblja. Od posebnog su značaja bila pravna mišljenja koja su pisali visoki pravnik Bele kuće Alberto Gonzales, ministar pravde Džon Eškroft, pomoćnik ministra pravde Džon Ju, visoki pravnik Ministarstva odbrane Vilijam DŽ Hejnis II i visoki pravnik Ministarstva pravde Džej S. Bajbi.
Nije samo jedan američki pravnik uporedio Gonzalesa, Eškrofta, Jua, Hejnisa i Bajbija sa «mafijaškim advokatima», ili «pravnicima preduzeća» koji veruju da je njihov zadatak da nađu rupe u zakonu i izmanipulišu zakone kako bi svoje klijente oslobodili krivice pa ma šta oni činili. Kako je američki profesor pravnih nauka Bart Njuborn primetio, postoji neka «unutrašnja veza između legalizma i pristojnosti. Tragična je činjenica da je zakon isto toliko služio varvarstvu koliko je bio u službi pristojnosti». Njuborn podseća da su oni pravnici u organima vlasti, koji su se opredelili da rade za nacističku Nemačku «pripadali najškolovanijem intelektu Evrope» te da su obrazovanje stekli u vrhunskim pravnim učilištima toga kontinenta. Isto tako su Eškroft, Bajbi, Gonzales, Ju i drugi «pravnici vlasti koja nam je odredila ove smernice za profesionalnu torturu (policies on torture) «najistaknutiji i briljantni; marljivi pravnici koji vrše rigorozne pravne analize», svoje obrazovanje stekli na pravnim smerovima najistaknutijih univerziteta svoje zemlje. «U čemu je razlika», pita Njuborn, «između posla koji obavljaju pravnici vlasti koristeći svoje znanje i talenat da bi na neki osmišljen način stvorili legalnu fasadu za torturu, i posla koji su radili nacistički pravnici kad su konstruisali legalnu fasadu za nacistički rasizam»? Stiven Džilers, član uprave američke Advokatske komore, ukazuje s ironijom da takvo savetodavstvo «ukazuje da su advokati zaboravili da lica iz vlasti nisu njihov klijent. Oni su zastupnici klijenta. Njihov klijent su Sjedinjene Države», zemlja koju vlada reprezentuje, što znači da su pravnici vlasti «izneverili i svoga klijenta i zakon». Očigledno je da pravnici organa vlasti jesu uvideli da su metodi saslušanja koje je planirala Bušova adninistracija protivni postojećim zakonima. To je razlog i za savete tih advokata da se osnuju zatvori na teritorijama izvan američke jurisdikcije, predlaganja predsedniku da ukine ženevske konvencije, napori da se ospori jurisdikcija Međunarodnog krivičnog suda nad Amerikancima i rad da se unapred izmisli pravna odbrana za slučaj da istražno osoblje ili političari budu izvedeni pred sud. U jednom tajnom memorandumu predseniku Bušu, datiranom 25. januara 2002, Gonzales podvlači važnost stavljanja van snage «oveštalih odredaba» Ženevske konvencije, jer bi to osoblju obezbedilo neophodu «fleksibilnost» prilikom «saslušavanja neprijateljskih zarobljenika» uz istovremeno «znatno redukovanje rizika za podizanje optužbe zbog ratnih zločina». Kad je Kolin Pauel sledećeg dana protestovao protiv namere da se ukine Ženevska konvencija, u debatu se umešao Eškroft primedbom koja će biti odlučujuća. «Predsednička odluka da /Ženevska/ konvencija nije primenljiva bila bi najsigurnija prepreka da neki sud kasnije pokrene postupak povodom optužbe da su oficiri američke vojske, pripadnici obaveštajne službe, ili zaposleni u policiji kršili odredbe Ženevske konvencije o postupanju na bojištu, postupanju u zatvorima, ili prilikom saslušanja zarobljenika». To bi, prema Eškroftu, takođe umanjilo rizik da dođe do pravne analize izraza «ilegalni kombatant», što se po svaku cenu mora izbeći. Ako se neki sud odluči da ispita faktičku osnovanost predsednikovog tumačenja da su zarobljenici ilegalni kombatanti, to može da dovede do toga da američkim predsednicima bude stavljena na na teret znatna krivična odgovornost/Substantial criminal liability/. Nastojanja pravnika bliskih vlasti da se što više umanje rizici da Bušova adninistracija ili vojna sila budu izvedene pred sud zbog ratnih zločina objašnjavaju i njihovo intenzivno protivljenje Međunarodnom krivičnom sudu, koji je u tome vremenu – osnovan je 2003. godine – prvi u svetu permanentni međunarodni sud za ratne zločine. U Rimskom traktatu je proklamovan mandat Suda da može i pojedince, uključujući predsednike država, članove vlada i visoke komandante – moćnike koji su ranije uživali imunitet – da izvodi pred sud za krivična dela protiv čovečnosti, a to je kategorija dela koja po članu 7. i članu 8. obuhvataju i torturu. ...
Klintonova administracija je, uprkos izvesnim protestima, potpisala Rimski traktat, ali Kongres taj ugovor nikad nije ratifikovao. ... U maju 2002. godine Buš izveštava da je potpisivanje Rimskog traktata «povučeno». U avgustu iste godine Buš je parafirao jedan zakon čija je namena da, svakog američkog činovnika organa vlasti, ili lice s kojim američki organ ima ugovor, zaštiti od izvođenja pred sud zbog ratnih zločina, American Service Member´sProtection Act of 2002. U predgovoru Zaokonu piše da «vojnici iz sastava oružanih snaga Sjedinjenih Država moraju biti oslobođeni rizika da budu optuženi od strane Međunarodnog krivičnog suda, naročito onda kad su stacionirani ili raspoređeni diljem sveta da bi zaštitili vitalne nacionalne interese. «Osim toga što pripadnici vojnih snaga Sjedinjenih država» rizikuju da budu optuženi, navodi se s malo uzbuđenja u zakonskom tekstu, «Rimskim traktatom se stvara rizik da predsednik i drugi izabrani i naimenovani vodeći članovi vlade Sjedinjenih Država mogu biti optuženi od Međunarodnog krivičnog suda». To se ne može akceptirati. Članovi vlade Sjedinjenih država moraju biti oslobođeni rizika da budu optuženi od Međunarodnog krivičnog suda, naročito kad su u pitanju zvanične radnje koje su preduzimali da bi zaštitili nacionalne interese Sjedinjenih Država. Zakon (American Service Member´s Protection Act) proklamuje zato da «Sjedinjene Države ne priznaju ... jurisdikciju Međunarodnog krivičnog suda nad Amerikancima». I nije se samo na tome stalo. Njihov Zakon sadrži i klauzulu kojom je omogućena oružana intervencija ako bi neki Amerikanac bio optužen za ratni zločin. Taj Zakon «ovlašćuje predsednika da upotrebi sva neophodna sredstva» da bi «oslobodio svako lice (koje je radilo po zadatku dobijenom od američkih oružanih snaga ili drugog organa) ako je uhapšeno, ili se drži u zatvoru, po zadatku ili zahtevu Međunarodnog krivičnog suda». U Zakonu se takođe specifikuje da Sjedinjene Države, bez obzira na ranije sklopljene ugovore i alijanse, nisu obavezne na oružanu intervenciju da bi zaštitile državu koja je ratifikovala Rimski traktat te je zato dužna da međunarodnom krivičnom sudu isporuči američka vojna lica, ukoliko bi ona bila optužena za ratne zločine. Tako su sve države sveta dobile mafijašku ponudu: mi vas štitimo, a vi nas ne prijavljujete pravosuđu. Na osnovu toga je potom pokrenuta serija pregovora u kojima su Sjedinjene Države sklapale bilateralne ugovore sa državama potpisnicama Rimskog traktata, u kojima je zaštita razmenjivana za obećanje da će onaj ko radi po nalogu američke vojske uvek biti iznad međunarodnog prava i jurisdikcije Međunarodnog krivičnog suda.
«Protekšen Akt», kojim je predsedniku bukvalno dat mandat da vojnom silom oslobađa osumnjičene ratne zločince koji budu izvedeni pred sud zbog dela protiv čovečnosti, oštro su osudili advokati poborci ljudskih prava. ... Pravnicima pobornicima torture data je, međutim, istaknutija uloga u javnosti.
Harvardska zvezda, advokat Elen M. Drešovic /Alan M. Dreshowitz/ je rano propagirao da američko pravo treba «vratiti» na ranu englesku pravnu praksu kad su tužioci po potrebi mogli da narede torturu radi dobavljanja neophodnih informacija. Zabrana torture, koja je uvedena u vezi sa demokratizacijom društvenih sistema zapadnog sveta, samo je dovela do toga, smatra Drešovic, da je tortura nastavljena izvan zakona. Iz te svoje opservacije Drešovic nije izveo zaključak da se moraju preduzeti mere koje će naterati policiju i obaveštajne službe da se pridržavaju zakona čije sprovođenje im je dato u zadatak. Naprotiv, on smatra da zakon treba promeniti da bi bio usklađen sa praksom. «Svaka demokratska zemlja, uključujući i našu, primenjuje vanzakonsku torturu». «Nijedna demokratska zemlja, osim Izraela, nije nikad vršila torturu u zakonskim okvirima». ... Drešovic ukazuje da izraelsko pravosuđe nije vršilo torturu da bi iznudilo priznanja, nego da iz «terorista» iščupa neophodne informacije. Baš tako treba da rade i Sjedinjene Države. ...
Drešovic nije usamljen među američkim pravnicima kad preporučuje ozakonjenje torture u toku rata protiv terora. ...
***
Gvantanamo nije jedino mesto gde se primenjuje tortura, nego samo najjavnije mesto američkog zatvorskog arhipelaga. Danas se zna da Sjedinjene Države raspolažu velikim brojem zatvora širom sveta. Neki od njih su se baš pročuli, kao Badram, Kandahar, Abu Harib. Drugi su u senci, tajni zatvori ili «crna mesta», osnovani u Avganistanu, , Jermeniji, Azarbejdžanu, Bugarskoj, Gruziji, Kazahstanu, Letoniji, Pakistanu, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj, Tajlandu, Mađarskoj, u američkim vojnim bazama širom sveta, ili na američkim ratnim brodovima, na primerUSS Bataan, gde je saslušavan Džon Njoker Lind, «američki taliban». Isto tako su dobro poznati programi za ekstradiciju, putem kojih Sjedinjene Države šalju zatvorenike u Egipat, Etiopiju, Jordan, Maroko, Pakistan, Saudijsku Arabiju, Siriju i Uzbekistan, kao što je poznato da vlade dugačkog niza zemalja – među kojima je i Švedska – protivno Konvenciji UN o zabrani torture, isporučuju osumnjičene građane koji se potom izlažu torturi. CIA je takva lica skupljala u Albaniji, Gambiji, Hongkongu, Indoneziji, Iranu, Italiji, Makedoniji, Malaviju, Omanu, Pakistanu, Švedskoj i Tajlandu i odatle ih prebacivala «avetinjskim avionom» ili «tortura-taksijem». Koliko je ljudi i po kom osnovu uhapšeno, nije nam poznato. U jednom američkom izveštaju organizacije Amnesti Internašonal iz 2005. godine, do tada je u američkim zatvorima izvan SAD držano 70 000 lica. ...
Na Gvantanamo može da se gleda kao na veliku laboratoriju u kojoj treba da se usavrše metodi saslušanja koje je izumela i razvila CIA.. Bar tako to zamišlja sam generalmajor Miler u jednom svom izveštaju: «Ja Gvantanamo zamišljam kao opitnu laboratoriju u ratu protiv terora», koja produkuje informacije «od neprocenjive vrednosti za našu naciju, znanja od ogromne vrednosti». Sa ratom protiv Irana otvorena je nova arena gde će Milerova znanja biti tražena. Par meseci posle «oslobođenja Iraka, u maju 2003. je, očigledno uspešan, otpor Iraka učinio da nam Buševe reči iz pobedonosnog govora danas sve više zvuče dvosmisleno: «Kroz sliku razdraganih Iračana smo sagledali i večitu privlačnu snagu ljudske slobode», rekao je Buš. «Laži i zastrašivanja nisu mogli da nateraju narod Iraka da voli svoje ugnjetače niti da teži sopstvenom pokoravanju... i ma gde da se probudi čežnja za slobodom, tirani će zadrhtati». Okupatori nisu mogli da budu zadovoljni zvaničnim objašnjenjima otpora tipa «Sadamovi lojalisti i inostrani teroristi» koji napadaju «osbolje međunarodne pomoći i nedužne civile» i hoće isteraju američku armiju da bi «odbranili svoju ideologiju mržnje». Po Sejmoru Heršu je Pentagon uvideo da stvari ne idu dobro. Jedan vojni raport koji je Herš video iskazuje skoro uspaničenost. Otpor je bio efikasan, dobro organizovan, široko razgranat, imao je široku podršku naroda i izgleda da je svuda penetrirao američke linije odbrane. ... Sredinom avgusta 2003, vojna obaveštajna služba otvoreno govori o potrebi da se «legalni borci», za koje važi Ženevska konvencija, odvoje od «ilegalnih kombatanata», kojih je očigledno takođe bilo u Iraku. «Džentlemeni, skinite rukavice kad se radi o tim zarobljenicima», izjavio je jedan vojni obaveštajac u jednom kominikeu. ...
Dvanaestog septembra 2003, Buš se američkim vojnicima koji se vraćaju s fronta zahvaljuje na «najhumanijem pohodu u istoriji» prilikom oslobađanja Iraka. «Zahvaljujući našoj vojsci, u Iraku su zatvorene komore za torturu pa ljudi mogu da kažu ono što misle i ne moraju da se boje da će biti pogubljeni. Zahvaljujući našoj vojsci, narod Iraka je slobodan. Istovremeno je Miler upravo završio svoj tajni plan novog režima prema zarobljenicima u Iraku. ...
***
Radi implementiranja Milerovog reformnog programa, poslato je u Abu Hraib nekoliko timova specijalista za saslušavanje, tri iz Gvantanama i jedan «Mobilni trening- tim» iz Fort Huačuke (nekadašnje Sveameričke US-škole). Koreni novog režima saslušavanja koji je etabliran u Iraku pružaju se unazad do naučne torture bez tragova, koja nam je poznata iz KUBARK-a, Feniksa i Projekta DŽ. Sedam tehnika je rutinski uputrebljavano: manipulisanje hrane, manipulisanje temperature, nespavanje (najviše 72 sata), deprivacija čula (najviše 72 sata), izolacija (najviše 30 dana i noći), stresni položaji i napadi razjarenih pasa. Tome su pridodate specijalne tehnike, uključujući «zvučne pokrivke» od glasne i naporne muzike, simuliranje ubistva, inscenirano davljenje u vodi, rituali ponižavanja, silovanja, , udarci nogama, udarci rukama i elektrotortura. ... Povrh ovoga dolaze psihološke tehnike ponižavanja inspirisane starijim antropološkim istraživanjima. ... Jedan takav ključni tekst je Arapin ... od Rafaela Pataja, studija «arapskog nacionalnog karaktera», «arapskog tipa ličnosti» i «Arapinove psihe», prvi put objavljena 1973, ali štampana u novom izdanju 2002. ... Od Pataja su učili da Arapin jedino razume silu i da Arapinom upravlja sram – i logika časti. Po Pataju, arapska psiha ima dve slabe tačke koje se uzajamno prepliću: strah da se ne izgubi obraz i tabui vezani za javno razgolićavanje i seksualnost. Svaka vrsta seksualnosti – heteroseksualnost, homoseksualnost i onanija pripadaju privatnoj sferi. Istovremeno je muška virilnost izvor slave. Za Arapina je «onanija mnogo sramnija od posete nekoj prostitutki», objašnjava Pataj. Onaj ko masturbira obelodanjuje svoju nesposobnost za aktivan snošaj i zato se izlaže preziru. Strah od feminizacije određuje i Arapinovo shvatanje homoseksualnosti, objašnjava Pataj. Dok se homoseksulne sklonosti – kao i svaka seksualnost – potiskuju iz javnosti, aktivna homoseksualna uloga se potpuno uklapa u mušku virilnost. Pasivna uloga je, naprotiv, nečasna i sramna, jer se smatra da ona feminizuje muškarca.
Od Pataja je dobijena inspiracija za seksualizovane rituale ponižavanja sa kojima je svetska publika upoznata kad su u proleće 2004. objavljeni delovi foto-materijala koji dokumentuje radne metode režima prema zarobljenicima: Zarobljenim vojnicima je navučena ženska odeća, vezani su goli sa ženskim gaćama na glavi, paradirali su hodnikom, goli s rukama vezanim pozadi i gaćama na glavi, primorani su da javno onanišu, nagnani da međusobno seksualno opšte, analno su silovani pendrecima, štapovima ili alatom i goli tovareni jedni na druge, u gomile, pred tijumfalnim američkim čuvarima logora. Dešavalo se da zarobljenici budu mazani izmetom, ili primorani da idu četvoronoške kao psi, dok čuvari mokre po njima i šutiraju ih.
U tom kontekstu stupa na scenu fotografija. Fotografisanje uvećava osećaj objektifikacije i poniženja. Slike se koriste i za ucenjivanje, za stvaranje cinkaroša i za zastrašivanje drugih, da bi sarađivali. Računalo se da će oni što su fotografisani pristati na sve da bi izbegli da slike budu pokazane njihovim porodicama, objavljene u javnosti, u njihovim mestima. ...
Fotografije prvobitno – verovatno – nisu bile namenjene za svetsku publiku. Ali moguće je pretpostaviti da jeizbor koji je kablovan načinjen u Beloj kući. Danas se pouzdano zna da je nama pokazan samo izbor. ... Godine 2006. je Salon dobio jedan dividi sa još 1325 snimaka i 93 video-filma sa seksualizovanim scenama torture iz Abu Hraiba. Fotomaterijal sadrži 660 pornografskih scena i 546 slika ubijenih i ranjenih zarobljenika. Pored seksualnog ponižavaja i religija je ocenjena kao osetljivo područje u kome se takođe može raditi. Zarobljenici su prisiljavani da jedu svinjetinu, piju alkohol, mokre na Kuran, gledaju kako psi rastržu Kuran, da vide Kuran bačen u nužnik, da proklinju Proroka i hvale Isusa. ...
***
Buš je uveravao javnost da su «oni koji si involvirani u saslušavanja terorista pažljivo birani iz redova iskusnog komandnog CIA-kadra. Oni koji su izabrani da završe najpreciznija saslušanja pohađali su po 250 časova specijalne obuke pre nego što im je dozvoljeno da dođu u kontakt sa zarobljenim teroristom». Buš je usrdno tvrdio da se ne radi o torturi, jer tako nešto «ja nikad nisam autorizovao», a istovremeno je podvukao da su zabrane torture u Ženevskoj konvenciji labave i nedefinisane te da «američki i strani sudije mogu različito da ih tumače. Neki veruju da su naša vojska i osoblje bezbednosti, koji su involvirani u zarobljavanje i ispitivanje terorista, sad izloženi opasnosti da budu optuženi za dela protiv ratnih zakona – samo zato što svoj posao rade na propisan i profesionalan način. To je neprihvatljivo!» ... Ti ljudi i žene koji nas štite ne treba da se boje da će biti tuženi samo zato što rade svoj posao.» Mi se borimo za čovečnost», zaključio je Buš, «protiv onih koji pokušavaju da celom svetu nametnu tamu tiranstva i terora».
Zatvorenici u Gvantanamu su «najgori među najgorima», izjavio je Dik Čeni prilikom otvaranja toga logora u januaru 2002. «Oni su vrlo opasni. Oni su se zakleli da će, ako mogu, poubijati milione Amerikanaca, nedužnih Amerikanaca i spremni su načisto da za tu stvar poginu. Oni se moraju zatvoriti i vrlo dosledno tretirati da naše ljudstvo ne bi bilo izloženo opasnosti». Oni spadaju među najopasnije, najškolovanije, zlonamerne ubice na kugli zemaljskoj», dopunio je Donald Ramsfeld... Mi smo zarobili i zatvorili na hiljade terorista i neprijateljskih ratnika u Avganistanu, u Iraku i na drugim frontovima», saopštio je Džordž W Buš 2006. Važno je da američki narod shvati kakvi su ti ljudi koji se drže u Gvantanmu. To nisu obični kriminalci niti posmatrači koji su odvučeni na bojišta – mi imamo rigoroznu kontrolu da bismo bili potpuo sigurni da su oni koji se drže u Gvantanamu zaslužili da sede u Gvantanamu. Ti koji se drže u Gvantanamu su majstori za pravljenje bombi, treneri terorista, regrutovani (za teroriste), koordinatori (terorista), potencijalni bombaši samoubice. Mi ih držimo zatvorene da bismo ih sprečili da ubijaju naše ljude». Zarobljeni teroristi su snabdeli Sjedinjene Države vitalnim informacijama. «Nije to nikakav slučaj što nas nisu ponovo napadali, izjavio je Buš kad je u martu 2008. stavio veto na zakon po kome bi bio zabranjen tzv. «voterbording» i svaka druga tehnika koja nije spojiva sa zabranom torture po međunarodnim pravnim standardima. «Tim zakonom ne bi bio zabranjen samo jedan specijalan metod saslušanja», podvukao je Buš. On bi eliminisao sve alternativne procedure koje smo mi razvili radi ispitivanja najopasnijih i najnasilnijih terorista. Obaveštajna služba veruje da bi, da nije postojao taj program, al-Kaida i ljeni saveznici uspeli da izvrše još jedan napad protiv američke domovine». ...
Godine 2005, Pentagon je objavio podatke o 517 zatvorenika koji su se tada nalazili u Gvantanamu. Tim su podacima obuhvaćene i veze sa al-Kaidom, talibanima, ili drugim «terorističkim organizacijama», za koja se dela zarobljenici sumnjiče i način na koji su uhapšeni. Pentagon je napravio razliku između «ratnika», «članova» i «pripadnika» organizacija koje su od strane Sjedinjenih Država žigosane kao terorističke». ... Statistika Pentagona pokazuje da čak 55 odsto zatvorenika u Gvantanamu zasigurno nije učestvovalo ni u jednoj neprijateljskoj akciji protiv Sjedinjenih Država ili njihovih saveznika. Po definiciji Pentagona bilo je dovoljno da neko pobegne s područja koje vojska Sjedinjenih Država bombarduje, ili da poseduje oružje, pa da bude okarakterisan kao (ilegalni) neprijateljski kombatant. ...
***
Zarobljenike u Gvantanamu, koje nije zarobila američka vojska, ratnim snagama Sjedinjenih država isporučivali su, prema statistici Pentagona, Severna alijansa, pakistanske vlasti, ili privatni «lovci nagrade, i to za nagradu koju su Amerikanci raspisali za svakog zarobljenog «teroristu». Sjedinjene Države su nad Avganistanom i Pakistanom rasturale gomile letaka na arapskom, i jezicima paštu i urdu... «Pribavi sebi blagostanje i moć, kakve ni u snu nisi snio», pisalo je na jednom letku. «Možeš da zaradiš milione ako pomogneš antitalibanskim snagama da zarobe al-Kaida ubice. To je dovoljno para da zbrineš svoju porodicu, svoje selo, svoje pleme, jednom reči ceo svoj život. Platićeš za stoku i lekara i školske knjige i kuću za celi tvoj narod». ...
Tom kampanjom je, izgleda, postignut ogroman uspeh. Lovci nagrade su prodavali strance i svoje neprijatelje. To je postalo način na koji su rešavane razmirice između klanova pa i lični konflikti. Postoji, za svaki slučaj, i jedan prrimer da je takva prodaja korišćena kao način da se ukloni poslovni partner, neko kome se duguje novac, a da se pri tome i obogati. Jedan od onih koji su prodati američkoj vosci bio je i Abdul Kudus, imao je trinaest godina i bio je bez roditelja. ... Pakistanski predsednik Pervez Mušaraf je priznao da su njegovio agenti američkoj vojsci prodali 369 lica i da je tamošnji konflikt uglavnom doneo bogat «ratni plen». ...
***
Gvantanamo sve više liči na kontraproduktivnu predstavu, sem toga opsoletnu... Bez obzira na ishod američkih predsedničkih izbora u novembru 2008, pobednička administracija bi normalno morala da zatvori taj logor. ... Vizija globalnog pravnog poretka, gde su svi jednaki pred zakonom, doživela je težak udarac. To se može kompenzirati preduzimanjem dveju mera... Kao prvo, mora se podići optužba protiv Džordža W Buša, Dika Čenija, Donalda Ramsfelda, Džona Eškrofta, Džordža Teneta, Kondolize Rajs, Alberta Gonzalesa, Vilijama DŽ Hejnisa II, Džona Jua, Džeja S Bajbija i ostalih, zbog krivičnog dela protiv čovečnosti. ... kao drugo, demontirati globalni Gvantanamo-sistem. ...
Čini li se da je to teško? Postoji li alternativa?
-------
Odlomci iz knjige «Povratak torture» Matijasa Gardela,
profesora Univerziteta u Upsali u uzboru i prevodu Zvonimira Popovića.© Zvonimir Popović
Objavljeno u februaru 2009. godine
