Kopernik je izazvao revoluciju kada je pre 500 godina rekao jednostavnu činjenicu, da je zemlja okrugla i da se kreće oko centra. To je platio životom, kao i njegovi sledbenici Galileo Galilej i Đordano Bruno. Trebalo je da prođu tri veka da bi se prevazišle zablide i ustanovile tačne činjenice nove naučne istine.
Piše: Jelena Ivanišević Paunović
 Peter Handke sa autorom ovog priloga neposredno posle uručenja Nobelove nagrade |
Svet je pre mesec dana, bio svedok, kako je Petar Handke izneo svoju književnu istinu, svojom spoznajom i svojim delom prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost 10. decembra 2019. u Stokholmu.
Da su istine lagane i prijatne, laži ne bi ni postojale. Međutim zavodljivu igru istine i laži koriste mediji, čime zadržavaju pažnju publike i okretanje sveta senzacija. Ali ta igra nije bezazlena, naprotiv vrlo je grešna, propadljiva, jer mediji propagandom formiraju isključivo (čitaj dogmatsko) mišljenje u ’ime demokratije’, koje bi moglo da se poistoveti s onim koje je nekada nametala crkva u vreme Kopernika ili kasnije državno jednoumlje. I tako nastaje popularni medijski zaplet gde jedni momci moraju biti izuzetno crni i krivci za sve, da bi drugi postali izuzetno beli, odnosno žrtve. I sve što iskače iz tih ramova medijske istine ’demokratskog javnog mnjenja’ podložno je osudi, pošto je upravo javno mnjenje nosilac iste, naravno servirane preko medija.
Ali istina medija nije celovita, zato i ne miruje. Već vrti svoje začarane krugove – podgrevajući svoje sopstveno postojanje. I jedini ko se može uzdići iznad tog zapleta, je onaj koji postmatra svet iz svoje sfere stvralaštva i stradanja. Time vrhunski stvaraoci zadržavaju i uspostvljaju mir u sebi i oko sebe.
Stradanje Balkana je činjenica i nemoguće je skariti. Balkan to pamti, ako se već istorija prekraja brzinom svetlosti. Pričati o istoriji Balkana poslednjih 5, 10, 15, 20, 25 godina i ne pominjati istoriju pre 100, 200, 300, 500, 1000 godina je isto kao pričati o drvetu iz perspektive lista, a ne uzmati u obzir stablo ili koren, a da ne pominjemo zemlju iz koje je poniklo. Mnogi su pohodili naš mučeni Balkan i osvajali ga vekovima, ali ’ničija nije do zore gorjela’. Kao što rekoh Balkan je zemlja mira i ljubavi za putnike dobronamernike.
|
|
|
Članice udruženja žena žrtava rata iz Banja Luke, pored dvorane za koncerte u Stokholmu 10. decembra 2019. godine, pred dodelu Nobelove nagrade |
I pre nego što je Peter Handke iz ruku švedskog kralja Karl Gustava XVI
primio Nobelovu nagradu za književnost, ispred Koncertne dvorane i oko trga policija je opasala bezbednosni pojas. Ulaz je bio strogo kontrolisan. Ni ptica nije mogla da proleti. Ispred, okupilo se mnogo televizijskih ekipa. Tu, nadomak Koncertnoj dvorani, sa torbama na kojima je bio naslikan Handkeov lik, bile su i članice Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske, koje su došle da pruže podršku piscu.
Dočekali su ih velika hladnoća, severni vetar, ostaci snega koji je napadao prethodne noći, mrak koji u ovo doba godine počinje da pada već posle dva sata popodne, zbog čega se jeza uvlačila duboko u kosti. Ali, nordijska klima nije pomutila osećanja.
- Došli smo da podržimo Petera Handkea i njegov rad. Kao čoveka koji govori istinu, kakva god ona bila. Događaj je veličanstven. Prvi put sam u prilici da vidim kako izgleda jedan od najsvečanijih skupova na svetu. Doduše, izdaleka, ali i sa ovih deset metara, sam ulazak u palatu, kako su obučeni gosti, pratnja, sve je to za nas sa Balkana ekstra događaj - poručila je, za "Novosti", predsednica udruženja Božica Živković Railić, istakavši da je manifestacija podrške protekla u savršenom redu.
Reporter "Novosti" je čuo možda jednog ili dva prolaznika da su usput negodovali uz pomen Handkeovog imena, dok je daleko, daleko više bilo onih koji su sa simpatijama posmatrali okupljanje.
- Jedna stvar je pisac, drugo je ličnost. Obožavam filmove Vudija Alena što ne znači da volim i njega. Književnost Petera Handkea je sjajna. A politički problem ne poznajem i u to ne bih da se mešam - rekla nam je Katalonka Paraha Matute, čija je tetka Ana Marija Matute bila književnica, i sa zadovoljstvom ponela torbu s likom Petera Handkea kao poklon Srpskog kulturnog udruženja iz Sedertelje koje je ugostilo žene iz Republike Srpske.
Specijalni izveštač Večernjih novosti (Beograd)
Goran Čvorović, utorak 10. decembar 2019. godine
Faktum je i istina je da je Petar Handke dobio Nobelovu nagradu 2019. za svoj književni rad. Uručena mu je upravo na dvadesetogodišnjicu bombardovanja Jugoslvije, zemlje iz koje dolazi njegova majka Marija. O tome je upravo govorio prilikom dodele Nobelove nagrade – svom stradanju zajedno s majkom, u svom ranom detinjstvu i traženju granica između nastanka i nestanka stvari. Petar nije govorio o Jugo-nostalgiji. On je govorio o suštinskom stradanju ljudi, država u kojima je živeo, svoje porodice, majke, sebe za vreme Drugog svetskog rata iz perspektive Austrijanca. Govorio je posle Olge Tokarčuk, poljakinje dobitnice nagrade za 2018. Olga je govorila dugo i uopšteno, na poljskom, pomalo razimljivom slovenskom jeziku, pokušavajući da odbrani svoje stvaralaštvo na širokoj liniji fronta njenih interesovanja.
Pomislih tada – šta to jedan pisac treba ’pametno’ da kaže u sličnim situacijama kada ga ’svet sluša’. Veliki je to zahtev naći samo temu, koja treba da se smesti u 40 min, živog obraćanja publici. Zaista ni jedna ideja mi nije padala na pamet šta bi to trebalo da se kaže. Peter je odvažno izašao i počeo da govori na nemačkom koji sam pomalo razumela kroz duh švedskog. A onda se svako mlao projavljivala reč, Muter… muter (Majka… majka) i poneka godina iz Drugog svetskog rata. Razumela sam, vratio se detinjstvu. On nije govorio o umetnosti pisanja, on je govorio o umetnosti življenja i sećanjima, koja je uzrok pisanja… Za vreme govora nisam čitala prevod, koji je Akademija pripremila na par jezika, želela sam da čujem i doživim živu reč autora. I odjednom se umesto pisca pojavio obični čovek , čak dete, koji pisanjem živi, koji se pisanjem seća. Nastao je u jednom momentu tajac, zadrška u nadiranju emocije i hrabrost da se nastavi dalje… Razumela sam da Peter živi svoje pisanje u ovom ispovednom obraćanju Švedskoj Akademiji – nešto što je protreslo, čak zbunilo sve njegove prijatelje i neprijatelje. Ali veliki pisci mislim da iznenađuju i sami sebe, svesni da dar pisanja odavno nije njihovo vlasništvo, a još manje istorija koju stvaraju.
Pri kraju, prelistavajći prevod govora, primetih da kraj kucanog teksta koje sam imala u ruci, nije imao kraj. Završavao se sa dve tačke. Nije mi bilo jasno, kao da nešto nedostaje, ali nisam mnogo pažnje pridavala papiru, pošto sam se koncentrisala na živu reč dobitnika.
A onda je u jednom momentu stao, iz sakoa izvukao savijeni list hartije, i zaokrenuo putanju svoga govora u nepoznatom prvacu. Otisnuo se u vode poezije i to na švedskom jeziku. Završio je s poezijom. Kako je čudesan bio taj momenat. Pominjao je pesnika zbog kojeg je Švedska tužna i dan danas, da nije dobio Nobelovu nagradu za života. Nekako ga je Peter oživeo u svom obraćanju povodom dodele Nobelove nagrade. Prizvao je muzu mnogih pesnika u svom govoru, maga poezije Tomasa Transtromera. Pojavilo se višeznačje. Oživo je Švedskog nenagrađenog Pesnika u svom govoru Švedskoj Akademiji. Odnosno dokazao da je i on sam, Peter Handke podjednako i pesnik. I ono što je najlepše je da se u istoj pesmi Tomasa Transtromera pominje anđeo bez lica. Time je u Akademiji preko stihova Transtromera oživeo i svoj film koji je sam pisao s rediteljem Vimom Vendersom. Tako su se ponovo pojavili junaci njegovog film koji su nekako zalutali ili prošetali Nobelovom akademijom i zaigrali se s slušaocima. Ne smemo da zaboravimo da Peter Handke s atologijskim filmom Nebo nad Berliom ulazi u aleju velikana pera i kao jedinstveni pisac Nobelovac, ko-scenarista kultunog filma iz 1987.
U momentu kazivanja poezije sam se okrenula nepoznatom slušaocu Piščevog govora i tiho uzviknula: Peter Handke je pesnik. Radost moju je podelio i nepoznati slušalac nastavljajući da uživa u stihovima antologijske pesme Lukovi u romaskom stilu Tomasa Transtromera.
Lukovi u romaskom stilu
U polumraku ogromne crkve u romanskom stilu
tiskahu se turisti.
Svod za svodom se otvara, sve ovo pogled ne
obuhvata.
Plamičci nekoliko sveća titraju.
Zagrli me jedan anđeo bez lica
i šaputaše mi kroz čitavo telo:
„Ne stidi se što si čovek, ponosi se time!
U tebi unutra otvara se svod za svodom sve do u
beskraj.
Ti nikad nećeš biti gotov, i tako to treba da
bude.“
Zaslepljen od suza
istitsnut bejah na osunčani uzavreli trg
skupa s gospodinom i gospođom Džons, her Tanakom
i sinjorom Sabatini
i unutar svakog od njih otvarao se svod za svodom
do u beskraj.
T. Transtremer – PESME (Iz zbirke „Za žive i mrtve“ 1989. Prevod, Moma Dimić)
Istina Peter nije mnogo pesama objavio do sada, sem Poeme/ Pesme za trajanje (1987). koja je prevedena 1996. na srpski. Svečana promocija je bila zakazana u Nardooj biblioteci 15. maja 1996. u Beogradu, glavnom gradu tadašnje Jugoslavije. I te promocije se jako dobro sećam jer sam bila živi učesnik iste – glumica pozvana da kazuje ono što je autor poemom ispevao, u prepunoj sali Biblioteke. Na promociji se okupilo zavidno društvo tadašnjeg kulturnog života: izdravač Mirko Mrkić Ostroški, prevodilac Žarko Radakovića, Olja Ivanjicki, Milorad Pavić, Svetlana Velmar Janković, Dobrica Erić… Sve je odisalo zahvalnošću prema autoru koji se drznuo, da dođe u Beograd, tadašnju Jugoslovaiju, onda kada je to bilo medijski zabranjeno. Za mene je to bilo uzvišeno iskustvo i veliko priznanje, tada mlade glumice, da govori autora koji je pisao scenario fila Neba nad Berlinom. Posle promocije knjige, okupilo se sveta da ni tada nisam stigla da se upoznam s autorom. A onda me je Peter negde u prolazu, zaustavio : Ja ne volim kada glumci govore moje tekstove, ali ti si ovo govorila kao da nisi glumica. Na opasku sam odgovorila kroz osmeh: Onda ste vi ovo napisali kao da niste pisac. To je bio početak jednog dugog prijateljstva. I zaista poemu je pisao nadahnuti čovek, tragač za istinom – ne običan pisac, ovaj isti koji se sada obraća Švedskoj Akademiji. Dakle, ništa se nije promenilo.
Kako tada, tako i danas.
Da, desila se revolucija, na očigled svih nas, ali Handkeova revolucija, tiha, skromna, sažeta i jasna kao suza, nesigurna u svojoj pojavnosti ali nezaustavljiva, navikla na stradanje, bez straha i kada grmi, i dokazala da istorija nije mrtvo slovo na papiru, niti istorija glasnijeg, već naprotiv iako nemirna, uvek je bila istorija slabijeg, onoga koji strada, i želi mir i ljubav za bližnjeg. Ta istorija se čuje mnogo šire od same geografije prostora.
Dostavljeno Dijaspori elektronskim putevima sa Fimlskom foruma u Šangaju (Kina) 24. decembra 2019. godine. Jelena Ivanišević Paunović umetičko ime Jelena Mila je srpsko – švedska glumica i producent, koja živi i radi u Švedskoj (Stokholm). Završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, i master studije na Stokholmskom univerzitetu. Igrala u Narodnom pozorišu u Beogradu, Ateljeu 212, Crnogorskom narodnom pozorištu u Podogorici. Nastupala je na velikoj sceni Dramatena Švedskog kraljevskog nacionalnog pozorišta, i Stadsteatra. Snimila je veći broj domaćih i inostranih filmova i serija. Direktor je dva filmska festivala, prvi koji nordijskim zemljam predstavlja filmove sa Balkana (Balkan New Film Festival) kao i Forteca Međunarodni Filmski Festial u Perastu u Crnoj Gori (Forteca International Film Festival Perast). Monodrame „Čelične ratnice” ”Mileva Marić Ajnštajn" ”Junak đevojka - Vasilija Vukotić” su Jelenin dramski zapisi i pozorišne režije, koji očekuju svoju filmatizaciju. Prvi autorski dugimetražni švedsko-srpski igrani filma Jelene Mile, Čelične ratnice - žene dobrovoljci u Prvom svetksom ratu 2018, obilazi velike Festiale sveta: na Kipru, u Norveškoj, Ukrajini, Rusiji, Amrici i Kini.
Trenutno radi na scenariju za dugometražni igrani film „Carica Jelena”.
