(ili podsećanje na ono što su mnogi dobro znali ali još bolje čuvali daleko od oka javnosti- stidne pesme koje je zabilježio Vuk Stefanović Karadžić)
Na 134-tu godišnjicu smrti Vuka Stefanovića Karadžića beogradska «Prosveta» priredila je «Erotske narodne pesme», ali ono što je Vuk pod fesom otkrio još uvek se pokušava (po)kriti praznim šeširom
- Eh, da je voda sa lovćenskog izvora Korita Ivanbegovih namah bi ozdravio – zaustio je Vuk Stefanović Karadžić pošto mu je onako izmorenom kćerka Mina prinela čašu i, žudno je iskapivši, zagledan u gusle koje su vazda nadohvat visile o zidu , ispustio je svoju namučenu, ali plemenitu dušu.
Kad mu je glava klonula izgledalo je kao da je starački na trenutak usnio, a ne izdahnuo – zapisao je u Beču tog 8. februara po julijanskom kalendaru, leta gospodnjeg 1874, hroničar Aleksandar Sandić navodeći da je pre podne Vuk još ponešto diktirao u pero ličnom pisaru, a zatim nevoljno pristao, na zahtev lekara Jozefa Škode, da malo otpočine.
Peto pjevanje
Tako je, navodi i Golub Dobrašinović u svom delu «Vuk u slici i reči», izudahnuo «otac srpskog savremenog jezika i baštenik narodnog stvaralaštva, vlasnik najveće biblioteke među Srbima i dobitnik dvadesetak priznanja i tri zlatne kolajne najuglednijih naučnih i obrazovnih ustanova, koji je učinio više nego cela akademija učenjaka i kojem po delu nema ravnog u istoriji srpske kulture, jer je ne samo povukao prve brazde u mnogim oblastima od književnosti i etnologije do lingvistike i istorije u Srba nego bio i prvi istraživač folklora i običaja Južnih Slovena, njihove gramatike i leksike».
Dobrašinović, koji se smatra po izuzeno prijemčivom i podrobnom opisu Vukovog burnog i trnovitog puta, jednim od najboljih poznavalaca njegovog života i dela kojima se od samoukog seljačeta, bez ijednog svedočanstva barem o završenoj osnovnoj školi, uzdigao do počasnog doktora nauka Univerziteta u Jeni i člana više drugih evropskih akademija nauka, prećutkuje postojanje rukopisne pete knjige narodnih pesama neobjavljenih za života , pa ni nakon što su mu 33 godine kasnije mošti prenete u Otadžbinu i (uz Dositejeve) pohranjene u kripti prestolne Saborne crkve, a sva ostavština još onda preneta u Beograd.
Nema im pomena ni u «Nolitovom» do sada najkompletnijem devetotomnom izdanju Vukovih sabranih dela iz 1972, mada se već uveliko znalo za «stidnu» pesmaricu pošto je, proturana od ruke do ruke, služila isključivo za uveseljavanje osedelih i zanemoćalih akademika koji su seirili nad ovakvim i sličnim stihovima još raskalašnije, neskrivene putenosti:
«Seka mete ulicu, natrćila guzicu,
Vidi joj se pika, to je njojzi dika»!
Bestidni azbučnik
Zapravo, već samo saznanje da se Vuk drznuo i u prvom srpskom slovaru, pečaćenom u Beču 1818, uneo i pobrojao sve znane pojavne i u narodnom govoru svakodnevno obilato i slobodno korišćene oblike «sramotnih» reči poslužilo je za povod mitropolitu Stratimiroviću da baci anatemu na «hromog bogohulnika». Bio je to samo privid, a pravi uzrok krio se u ogorčenom otporu Vukovoj reformi - bolje rečeno revoluciji - pošto se uporedo sa (pre)ustrojstvom jezika i pravopisa porađala posve drugačija slika o samobiti našeg naroda.
Iako po idejama romantik, zato što mu je bilo mnogo važnije da dokrajči odavno započet «rat za srpski jezik i pravopis», Vuk se kao promišljeni praktik «odgovorno» odriče romantičarskog zanosa i u redakciji drugog izdanja Srpskog rečnika, objavljenog 1852, zadržava samo «proste» reči. Odbacujući sve prethodno unete «skar e dnosti» nije želeo da izaziva novi razdor u, dve godine pre, postignutoj nagodbi srpskih i hrvatskih jezikoslovaca čime je zapravo samo odložio sukob dva tadašnja uveliko prisutna kulturna obrasca: onog građansko-crkvenog, opredeljujućeg u Ugarskoj, sa uštogljenim i u velikoj meri odrođenim jezikom i suženim duhovnim vidicima kojem je nasuprot stajao patrijalhalni i, ma koliko posprdno nazivan «govedarsko-seljački», onaj izvoran narodni, sa mnogo životnijim shvatanjem morala i nanovo tek razbuđenom nacionalnom samosvešću.
Naravno, nije sve prošlo bez posledica tako da su «nevaljala pevanja», kao nepriznato narodno bogatstvo, ostala dugo skrajnuta, a štampana su u strogo ograničenom broju primeraka samo za «naučnu» upotrebu.
Izdaja životnog nauka
«Devojka se uz kurac penjala
ne bi li se raja nagledala,
Ili raja ili kurcu kraja,
Desna joj se noga omaknula.
Devojka je desnu nogu klela:
Desna nono, jebeno ti deblo –
Kud s` omače, dok se ne natače!»
Mada je Vuk prikupio 364 pesm e ovakve (lascivne) sadržine one su - osim 121 odabranih za akademijinu zbirku «Osobite pjesme i poskočice», koju je na uvid imalo samo povlašćeno čitateljstvo - ostale malo poznate sve do 1979, kada su ih priređivač Milan Jastrebić i urednik Milan Komnenić pod naslovom «Crveni ban» u «Prosvetinoj» ediciji «Erotikon» napokon izneli u najširu javnost.
Mićun Pavićević «uhvatio je u pero» i objavio u Zagrebu još 1937. «Bestidnu knjigu» sa pikanterijama iz narodnog života, a ovo prvenče «masne» literature obnovio je 2007, u ćiriličnom izdanju beogradskog «Partenona», Dragan Lakićević.
«Osobite pesme i poskočice» iz Vukovih neobjavljenih spisa priredili su za akademijine potrebe Živomir Mladenović i Vladan Nedić. U prva četiri navrata štampano je po 3.000, a u petom svega 500 primeraka.
«Crven ban», takođe, doživeo je četiri izdanja od kojih je svaki bio u 10.000 primeraka. Odatle i Komneniđeva primedba izdavaču najnovije zbirke «Erotske narodne pesme» da se istovetnoj knjizi ne treba menjati naziv i mora (o)čuvati književni i likovni izgled «u svet već iznete» knjige, tim pre što «Prosveta» još odonda nije raščistila sa autorskim honorarima prethodnih priređivača jedne od najtiražnijih knjiga.Naravno, to ni tada nije moglo proći bez lomljenja silnih ubojitih kopalja tobožnjih moralnih zaštitnika, kojekavih dušebrižnika i dežurnih cenzora iza kojih je ostao mučan utisak da se ni ovo vreme nije mnogo razlikovalo od doba nastanka Vukovog drugog Riječnika.
- Pesme ove vrste imaju svoje posebno mesto u njegovom stvaralačkom opusu, shodno postupku kakav je dosledno primenjivao u sakupljačkom radu, a njihova umetnička i književna vrednost, ma koliko da je drugačija nego u ostalim delima, nesumnjiva je pošto sobom nosi i tvoračku originalnost i autentičnu etnografsku predstavu – branio se Jastrebić istovremeno uzvraćajuću onima koji su najpozvaniji da se bave punim prikazom života srpskog naroda da mudrijaški ćute i još manje pišu o onome pred čim ni Vuk nije mogao da se pravi slep.
Jer, predočava i Jastrebić , ne libeći se da iznese na videlo ono što je (pre)dugo potiskivano, žigosano i osporavano zbog očuvanja granica pristojnosti nametnute građanskim licemerjem, Vuk je narušavanjem baš tih predubeđenja odgovorio izazovu koji je dodatno revolucionisao ne samo književnu, nego i ukupnu društvenu misao.
Gudalom po stidnici
U, i po Vuku, osobitim pesmama život vrca i iskri nekakvom paganskom raspojasanošću mnogo jače nego u bilo kojim epskim pretstavama junaka sa preteranim i često nadljudskim sposobnostima (koji su se džilitali kopljem nebu pod oblake i činili čuda od junaštva po kojima su drugovali samo sa vilama, princezama i gospođama plemenitog roda) i gotovo nezaobilaznoj tragici u svekolikoj lirici (gde se samo tugovalo poput zumbula i zelene kade). Pesnici iz naroda, možda sa malo manje romantičnosti, ali zato sa mnogo više vedrine i neposrednosti svedoče o nenasitim putenim željama neskrivenim u narodnom biću i radostima zbog lepota «kojih se nikad ne možeš dovoljno nauzimati».Sramotne riječi koje je Vuk unio u Srpski riječnik iz 1818:
B - bruce, brucanje, brucati,
G - guz, guza, guzat, guziti se, guženje, guzica, zadnjica, stražnjica ( dupe, šupak, prkno ), guzičetina, guzičina, augm. od guzice, guzičica, dem. od guzica,
(sve reči pod g postoje i u Srpskom rječniku iz 1852)
D - dupe, dupence, dupeška, dupešce,
J - jeb, jebanja, jebanje, jebucanje, dem. od jebanja, jebucati se , dem. od jebati ( navedena poskočica: «Oj ti seko sekucala, jesili se jebucala? Kako bi se jebucala, kad još nisam ni brucala»), jebaonica, jebac, jebiti se, jebati se ( navedena izreka: «Jebao bi guju u oko», jebač, jebačina, jebica, jebićina, augm. od jebica,
K - kura, hip. od kurac,kurat-ta-to, kurac, kurva, kurvanje, kurvar, kurvarski, kurvarstvo, kurvati, kurvati se, kurvetina, augm. od kurva, kurvić, kurvica,
(reči od kurva do kurvica nalaze se i u Riječniku iz 1852), k uronja, kuropecanje, kuropecati se, kurcanje, kurcati se, kurcovati (navedeni stihovi: «Ajde, braća, u katove:dosta piti, dosta jesti, za krajcaru kurcovati»), kurcokret (šaljiv naziv za celer), kurčev-va-vo, kurčevit-ta-to, kurčekanja, augm. od kurac, kurčenje, kurčina, augm. od kurac, kurčiti se, kurčić, dem. od kurac,
M - mudat-ta-to, mudača (jajara), mudašce, mudo,
P - pika, hip. od pička, pic («Ode pic na razmic!», «Pic, pic u kapu!», «Pic u mije») , pica, hip. od pička, picin-na-no, pičenje, pičetina, augm. od pička, pičiti se, pičica, dem. od pica, pička, pičkar, pičkaroš, pičurina, pišalo, pišanjak, pišanje, pišati, pišati se, pišaća (reči od pišalo do pišaća nalaze se u Riječniku iz 1852),
pojebljiv-va-vo, pojebati, prda, prdalo, prdaljka, prdačenje, prdačina, prdačiti se, prdež, prdeknuti, prdenjak, prdeti, prdeško, prditi, prdlanje, prdlati, prdnjava, prdonja, prdosija, prdaljica, prdaljica, prdelj, prdeljuška, prdeljusnuti, prdizvek, prdina bara, prkno (reči od prda do prdosija nalaze se i u Rječniku iz 1852).
S – sikilj (zviždalj),
Š - šupak, šupčić, šupčina,
(reči pod š nalaze se i u Riječniku iz 1852, a Rečnik Srpskohrvatskoga književnog jezika jezika Matice srpske i Matice Hrvatske u početku, kasnije samo Matice srpske, obuhvatio je, uglavnom i sve reči za koje je istaknuto da su obuhvaćene u ovom, drugom izdanju Vukovog rečnika).
U pojedinim pesmama sabranim u «Crvenom banu» javljaju se još neki izvedeni oblici gore navedenih reči (picać, kitać, nakitaćiti i sl.) koje Vuk nije našao u govoru naroda, već samo u pesmama, i zato ih je izostavio, kao i pojedine izraze, sačinjene od više reči, čiji je smisao jasan samo u okviru pesme («Na ti moj na vodu»), pa se ni oni ne nalaze u Rječniku.
Od tek simboličnog nagoveštaja «da je najbolje mjesto za selidbu sela ono među nogama devojačkim» gde ima«šume, vode i zemljice za oranje», pa do onih o nesputanim ljubavnim igrama otkriva se iskonski ritual kojim se prenosi iskustvom prostudirana i jednostavno iskazana životna istina.
Obaška što je, pogotovo u onim uspelijim, uvek sadržan i duhoviti zaokret koji smehom obezoružava stid i olakšava lagodno pretvaranje neizvesnih prilika u uspelu zgodu. Tu se, recimo, opklade momče i devojče da će provesti noć ležeći zajedno, a da se neće mašiti jedno drugoga, ali je moma prva popustila: «O junače, obrni se k meni, mrtvoga te majka obrtala». No, mnogobrojniji su i primeri kada se muški nisu pokazali previše strpljivi u pohoti da okušaju «još nebrucalu picu», dva krastavca u devojačkim nedrima «ni zelena, ni prezrela, no najlepša za grizenja», da zavuku ruku «malo niže pupka gde je dinja pukla», ili da se dadu u trk «niz polje ravno, pa đe stignu da im noge dignu»... Ali i da im je spremno udovoljavano zbog istovetnih očekivanja:«Umreh diko ne legavši podate», «Dala bi, dala dva konja vrana da ne spavam sama i trećega kulata za junaka kurata» i ravnopravnosti u slobodnom izboru da se nađe usrećitelj koji «zna šta hoće i uvek može».
I sam čin ljubavne igre, kad preraste u neposredan polni odnos, narodni pevač, ipak, prefinjeno iskazuje: «Kada stade mati u picu tiskati, ja mlidija mati oću umrijeti, al' kad stade mati biser prosipati, ja mlidija mati da ćupoluđeti »!
Čak i u «svađi» pice i guzice duhovito poentira: «Meni tvoji gosti dojadiše, tebe jebu, mene s mudi tuku», kad vispreno zapaža da «Sve ptičice lepo poje, al' nijedna kao kos, i domaćin dobro jebe, al' i gost..», ili kad s neverovatnom lakoćom od prizemnosti «Zora sviti, još na kiti, tiho drema snaša Vema» spretno nalazi poetski izraz dočaravajući pikantnu sliku slatke omame nakon pomamne ljubavi – ostaje umetnik od ovog sveta u kojem mu sve što je ljudsko nije strano.
