Kad je Lars Fr. H. Svendsen, docent na Filozofskom fakultetu u Bergenu i urednik «Norveškog filozofskog časopisa», već pripremio za štampu svoju knjigu Filozofija zla, u Njujorku se još ne beše desio 11. septembar 2001, koji je za mnoge bio grandiozna manifestacija zla. Teroristički napad je šokirao ceo svet, ali nisu manje šokantne ni posledice koje su nastale ili mogu nastati za svet, pogotovo u zemljama liberalne demokratije. Upitan, prilikom jednog intervjua, da li bi nešto izmenio u knjizi, da rukopis nije predao pre 11. septembra, Svendsen je rekao da ne bi ništa menjao, jer da, koliko on vidi, «ono što se dogodilo potvrđuje da je ... (njegov) pristup problematici zla u osnovi ispravan, naročito kad se radi o odbacivanju demonskog i isticanju idealističnog zla.»
Bilo kako bilo, Svendsen, čije se knjige prevode na mnoge jezike, piše 10. januara 2004. godine jedan «Epilog» za «Filozofiju zla» koji nalazimo i u švedskom izdanju te knjige 2005. godine. U tom «Epilogu» njegov autor s lucidnom pronicljivošću disecira biblijski horizont američkog predsednika Buša i dolazi do, da tako nizak horizont generiše primitivno, demonsko shvatanje zla i iskrivljenu sliku sveta.
Svendsenovu «Filozofiju zla» je, u prevodu Nataše Ristivojević Rajković, godine 2006. u Beogradu izdala Poetika u svojoj ediciji TEORIJA.
Tekst koji ovde sledi je odlomak iz «Epiloga», a preveo sam ga sa švedskog jezika (Lars Fr. H. Svendsen, Ondskans folosofi, Natur & Kultur 2005)
Književnik Zvonimir Popović
Neposredne simpatije za SAD kao žrtvu svirepe terorističke akcije prerastaju u sve većoj meri u skepsu prema Americi koja sve više ispoljava samovolju, koristeći se ne baš adekvatnom retorikom pri opisivanju situacije u svetu. Sekularizovana Evropa gleda sa skepsom na SAD gde u sve većoj meri dolaze do izražaja karakteristike fundamentalizma i militarizma.
Problem Bušove retorike je delimično u tome što se ona temelji na dosta primitivnom shvatanju zla. On Bin Ladina naziva «Zlobnikom» i izjavljuje: «Taj nema ni duše ni savesti». Kolin Pauel (Colin Powell) je rekao da «u njegovim (Bin Ladinovim) žilama nema ni kapi ljudske dobrote». U svim ovim opisima je dominantno demonsko zlo. Ali ništa ne kazuje da je time data prava slika terorista. Naprotiv, oni sami smatraju da je njihov postupak dobar, jer je on deo borbe protiv zla. Brutalnost same terorističke akcije je teško spojiva sa mogućnošću da je ta akcija motivisana dobrim namerama. Šta se dobroga može da postigne takvim sredstvima? Bila je to čista destruktivnost i ništa drugo. Pretpostavimo da oni koji ubiju hiljade ljudi moraju shvatiti da je to zlo. Ali oni ne shvataju. Bin Ladin u nizu intervjua pravi razliku između dobrog terorizma i zlog terorizma pa ističe da je on sam predstavnikdobrog terorizma, koji je dobar zato što je to pokušaj da se suzbije zli terorizam koji nameću SAD i UN. Bin Ladin pripada, bez sumnje, kategoriji učinilaca idealističkog zla, za koje je karakteristično da je učinilac uveren da, čineći zlo, on čini dobro.
Razmatrajući pitanje idealističnog zla, istakao sam da je vršiocu idealistično shvaćenog zla, ne samo dopušteno, nego čak neophodno da nekom nanese zlo kako bi služio dobrom, jer je taj drugi inkarnacija samoga zla koje treba pobediti – pa se Bin Ladinova shvatanja i u tom pogledu dobro uklapaju. On je u februaru 1998. godine rekao da je dužnost svih muslimana da ubijaju Amerikance, i vojnike i civile, kao i njihove saveznike. Tu svoju tezu je ponovio kad je dao intervju u maju iste godine, uz obrazloženje da ni SAD nisu pravile razliku između vojnika i civila, muškaraca i žena, odraslih i dece, npr. u Hirošimi i Nagasakiju. Bin Ladin je u pravu kad npr. okrivljuje SAD za mnoge ozbiljne ratne zločine, ali to ne može biti opravdanje da i on čini ozbiljne zločine. Bin Ladin tvrdi da vlada SAD nema pravo da napada druge za nešto što i oni sami čine. Ali, bez obzira na to da li vlada SAD ima ili nema pravo da napada Bin Ladina, nema ni Bin Ladin pravo da, u znak protesta protiv nepravdi koje, kako kaže, čine vlada SAD i predstavnici privrede, žrtvuje hiljade nedužnih Amerikanaca.
Kao što je Bin Ladinov intelektualni horizont muslimanski, tako je i Bušov horizont biblijski. U tome Buš nikako nije usamljen: većina američkih predsednika se oslanjala na Bibliju, a pitanje je da li bi iko ko nije hriščanin mogao imati izgleda da u doglednoj budućnosti postane predsednik SAD. SAD su zemlja u kojoj ima tri puta više onih koji veruju u devičansko oplođenje nego onih koji prihvataju teoriju evolucije. Čini se da se Buš u svom shvatanju sveta oslanja na Bibliju u većoj meri nego što su to činili predsednici pre njega. On je u decembru 1990. godine rekao da je Isus Hristos politički filozof kome on najviše veruje, ali ipak se čini da mu je u praksi glavni uzor Mojsije. Izgleda da Bušov biblijski horizont deli većina njegovih najbližih saradnika, npr. njegov zamenik Dik Čeni(Dick Cheney) i ministar odbrane Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld). A ministar pravosuđa Džon Eškroft (John Ashcroft) je izjavio da Bog u postojećem sukobu stoju na strani SAD: «To je sukob između dobra i zla, a [...] nama je poznato da Bog nije neutralan kad je u pitanju to dvoje.» Za Bušovu aministraciju zlo nije nešto što se da suzbiti provođenjem reformi ili političkim pregovaranjima, nego jedino totalnim uništenjem «onih koji su zli», dakle putem nastavljanja politike drugim sredstvima: ratom.
Ali Buš nije krenuo s početne tačke. Njegova retorika je samo akcentuiranje oveštalih tipova američkog načina mišljenja, čiji se koreni pružaju do vremena kad je ta zemlja bila engleska kolonija. Takvu retoriku kasnije nalazimo, na primer, kod Ralfa Volda Emersona (Ralph Waldo Emerson) koji je upozoravao na zlo koje Americi preti spolja, tvrdeći da ta zemlja mora sebe da vidi kao izvor vrline i da bude samostalna da bi odnela pobedu u ovom svetu. On to piše u eseju «Samopouzdanje» (Self-Reliance), koji se smatra obaveznom lektirom svakog američkog đaka. Tu se radi o čvrstom uverenju da su američka shvatanja superiorna u odnosu na sva druga, i to bez iole otvorenosti za bilo kakav kritički odnos prema tim shvatanjima.
Hladni rat je još više učvrstio ovakva shvatanja. Svet je podeljen na dobre i zle, gde su SAD (i njeni saveznici) dobri, dok su ostali zli. Citirajmo šta je Ajzenhauer rekao 1953: «Mi opažamo svim svojim čulima da se snage dobra i zla mobilišu, naoružavaju i sukobljavaju kao gotovo nikad ranije u istoriji.» Ronlad Regan je 8.juna 1982. održao svoj čuveni govor o «imperiji zla», što će reći o Sovjetskom Savezu. On je taj izraz ponovio u jednom govoru održanom deset meseci kasnije, gde je upozorio na pojavu da se u diskusijama o razoružanju «ignorišu istorijske činjenice i agresivni impulsi jedne zle imperije... te da se tako udaljava od borbe između pravde i nepravde, dobra i zla.»
Mnogi za takvu sliku sveta kažu da je manihejiska. Ali takva oznaka nije sasvim precizna: po manihejizmu je za svet karakteristična večita borba između dobra i zla te zapravo ne bi bilo poželjno da zlo bude sasvim poraženo. Tačnije bi bilo ako bi se američka ideologija označila kao johaneiska, neposrednije rečeno apokaliptička, jer se temelji na uverenju da zlo može i treba da bude pobeđeno i da je to zadatak koji su Bog i istorija poverili Sjedinjenim Američkim Državama.
Buš to ovako kaže: «Mi smo spoznali istinu u koju nikad nećemo posumnjati: zlo je stvarnost i mora se pobediti.» SAD to ne čini kao deo međunarodne zajednice, nego uzdiže sebe kao apsolutni autoritet kome druge države mogu – i treba da se pridruže. Fundamentalistička slika sveta, koju čini podela na dobro i zlo, grubo je pojednostavljena. Svet je kompleksno mesto, ali Buš svu tu komleksnost svodi na binarnu opozitnost dobra i zla. Tu nastaje metafizička drama u kojoj postoji samo jedna dobra strana, jedna zla strana i nikakva alternativa. «Bog je blizu», tvrdi Buš, i Bog je pozvao SAD u akciju: «To je poziv i obaveza SAD... nacije utemeljene na osnovnim vredostima koje odbacuju zlo.» Dalje: «Istorija je Ameriku i naše saveznike pozvala na akciju, a naš je zadatak i privilegija da vodimo bitku za slobodu.» Posle terorističkog napada je Buš izjavio da su SAD pred istorijom dužne da odgovore na taj napad i očiste svet od zla. Samim tim je konstatovao da su Sjedinjene Države predstavnik dobra i da im je u tom svojsvu zadatak da se bore protiv svih zlih snaga na celoj zemaljskoj kugli. Na prvi pogled se može učiniti da takve ambicije zaslužuju pohvalu, jer svi bismo se mi radovali kad bi u svetu bilo manje zla, ali kao spoljnopolitički program, cela stvar je, blago rečeno, nejasna. Bušova administracija je znala gde treba da otpočne, naime u Avganistanu – a nastavili su u Iraku – ali gde će to da se završi?
Mene zabrinjava nova američka antiteror-politika, a razlog za to je što ona zanemaruje princip zajedničkog čovečanstva. Ta je politika izraz radikalnog dualizma koji podriva rečeni princip, i to s potencijalno katastrofalnim posledicama. Niko od nas nije oslobođen takvog dualizma – naprotiv, on ne može da se izbegne. Ali možemo da stvorimo izvestan misaoni odnos prema njemu. Takvu misaonost, čini mi se, ipak podriva američka isključivost. Zašto razbijati glavu kad znamo da smo mi jedini istinski ideal? Buš tvrdi: «Mi se borimo za slobodu i civilizaciju, i za univerzalne vrednosti.» Za početak se sa tim možemo složiti. Izuzetna karakteristika Sjedinjenih Država je što je ta zemlja možda najbolji primer države utemeljene na presumtivno univerazalnim vrednostima, kao što su prava čoveka. Problem je – ili veliki paradoks – što se SAD poslednjih godina za te vrednosti bore na način koji ih razotkriva.
Moja opšta metaetička pozicija u knjizi Filozofija zla mogla bi se nazvati «slabim konsenkvencijalizmom». Videli smo da slabi konsenkvencijalizam nastaje kad se uglavnom pridržavamo određenog zbira moralnih načela koje smatramo apsolutno obaveznim, s tim što se obziri prema posledicama mogu staviti iznad tih načela. Što se tiče ljudskih prava to znači da njih u načelu treba smatrati obaveznim, ali da se od njih može odstupiti kad za to postoje jaki razlozi, naime kad bi posledice dosledne primene tih načela bile jako negativne. Pitanje je kad i u kojoj meri se može odstupiti od načela o ljudskim pravima. Ja smatram da treba da se radi o specifičnoj opasnosti koja ugrožava sigurnost države i pojedinaca. To znači da se odstupanje od načela mora u svakom pojedinačnom slučaju pojedinačno obrazložiti. Ne može se izdati opšte odobrenje za regularna, generalna odstupanja od načela o ljudskim pravima, jer bi to bilo isto što i njihovo ukidanje.
Sudovi koji su osnovani u skladu sa naredbom koju je predsednik Buš potpisao 13. novembra 2001, potpuno su nespojivi sa liberalnom demokratijom koju oni treba da štite. To nas opasno približava potvrđivanju Adornove teze da je ono što nadvlada uvek gore od onog što je nadvladano. Ti sudovi krše opšteprihvaćena pravila za javni uvid i pravnu sigurnost. Odgovarajući na tu primedbu, Buš je rekao: «Mi ne smemo dopustiti stranim neprijateljima da koriste norme slobode radi uništenja same slobode.» Značenje toga argumenta nas dovodi do nečeg tako apsurdnog kao da se demokratska prava moraju zanemariti da bi se mogla održati. A Džon Eškroft je rekao:
«Oni koji slobodoljubive ljude zastrašuju izmišljotinama o izgubljenoj slobodi... pomažu samo teropristima. Oni neprijatelje Amerike snabdevaju municijom.» Takva retorika je očigledno dala rezultat. Jedno ispitivanjee koje su izvršili CNN i USA Today pokazuje da samo 22 odsto američkih državljana smatra da je vlast otišla predaleko u ograničavanju građanskih prava. Organizacija «Freedom Forum», koja se posebno bavi pitanjima slobode izjašnjavanja, provela je obimnu anketu koja je pokazala da 48 odsto upitanih smatra da treba ograničiti slobodu profesora da kritikuju vojnu politiku vlasti.
Pozivajući se na neophodnost borbe protiv zla, uvode se pravila i načela koja mogu da stvore još veće zlo. To je isto što i boriti se kolerom protiv kuge. Primenom demokratskih sredstava podriva se demokratija koju ta sredstva treba da štite. Sredstvom se osujećuje cilj. Pošto je drugi zao, smatra se dozvoljenim da se protiv njega primeni bilo koje sredstvo. Terorizam je, naravno – skoro bez izuzetka – zao. Ali to što je terorizam zao ne znači da je sve što se čini da se on suzbije dobro. Ako se pokaže da je usled napadu na World Trade Center i Pentagon 11. septembra došlo do demontaže zapadnjačke, liberalne demokratije, to će značiti da smo stvorili još veće zlo od onog prethodnog. A u tom slučaju će uspeh terorista biti veći nego što su ikad mogli da sanjaju. Mi ne možemo da dopustimo da jedno terorističko delo – ma kako ono ekstremno bilo – razori naše demokratske institucije.
Da li se humani svet može zamisliti bez zla? Ja u to ne verujem, upravo zato što je i zlo ljudsko. Mi smo izloženi, a i druge izlažemo, zlim delima. Mi to činimo ne manje zato što smo moralna bića i što kao takvi delimo svet na dobro i zlo. Mi kao zlo shvatamo ono što nas ugrožava ili pogađa. Mi nastojimo da svet učinimo dobrim mestom za stanovanje, a razmišljamo kako bismo zlo podvrgli našoj kontroli. Mi tražimo zlo, čak i kad nam ne predstoji neposredna opasnost, da bismo ga predupredili. Mi nastojimo da lokalizujemo zlo da bismo se protiv njega borili, polazeći od zamisli da ono što mi sami činimo mora biti dobro ako se uklapa u borbu protiv zla.
Ali šta bi u tom slučaju moglo biti rešenje? Najopasnije rešenje je uverenje da se zlo zaista može iskoreniti, jednom za uvek, ako samo uspemo da lokalizujemo «zle sile» u svetu i da ih uništimo. U tom slučaju zapostavljamo Solženjicinovo zapažanje da se linija koja deli dobro od zla ne proteže između grupa – država, klasa, ili političkih partija – nego «pravo kroz svako ljudsko srce». Ja ne vidim nikakvo drugo rešenje osim nastavljanja humanističkog projekta, prosvetiteljskog mišljenja. To neće iskoreniti zlo, ali to nam je najveća nada da ćemo ga ograničiti.
Lars Fr. H. Svendsen, Begen, 10. januar 2004.
Sa švedskog preveo
Zvonimir Popović, Norčeping, 13. januar 2008.
___________________
Biografski podaci o piscu prevodicu ovog dela
Zvonimir Popović rođen je 3. decembra 1934. u srpskoj porodici u mestu Berane u Crnoj Gori, gde je otac Mihailo bio profesor gimnazije, a majka Gorica činovnik pošte.
Porodica se u decembru 1937. iz Berana doselila u Jagodinu, gde je Zvonimir odrastao i maturirao. Potom se porodica preselila u Beograd, gde je Zvonimir diplomirao na Filozofskom fakultetu, grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Vojsku je služio u Zadru i Novom Sadu 1961/62. Radio je potom kraće vreme u Domu kulture Vračar, a istovremeno je uređivao opštinski informativni bilten "Savski Venac". U proleće 1962. izašla mu je prva zbirka pesama "Igre i naličja" u izdanju Matice srpske u Novom Sadu.
Krajem jula 1963. dolazi u Stokholm, gde u jesen iste godine počinje da studira slavistiku na Stokholmskom univerzitetu. Studije završava 1967, a zatim postdiplomski stuadirao bibliotekarstvo do kraja 1968. Istovremeno, od jeseni 1963 pa do proleća 1972, predaje kao strani lektor srpskohrvatski jezik na Katedri za slavistiku Univerziteta u Stokholmu. Ispit za autorizovanog prevodioca na srpskohrvatski (sada, prema švedskom kompromisnom rešenju, bosanski, hrvatski, srpski) položio je 1969. godine, premda se prevodilačkim radom bavio već od 1964.
Radio je takođe kao novinar u listovima i na švedskom radiju, a 1979. je u Stokholmu osnovao dečji list "Lastavicu", čiji je glavni urednik ostao do 1986. godine.
Švedski državni službenik postao je 1969, kad je zaposlen kao prevodilac u Državnom zavodu za imigraciju (Invandrarverket). U toj ustanovi je ostao na raznim funkcijama do kraja 1996, kad je, po sopstvenoj želji, pre roka penzionisan. I pre odlaska u penziju je pisao knjige, ali se, ostavivši za sobom činovničku karijeru, potpuno posvetio pisanju knjiga na švedskom jeziku, na kojem je do sada objavio više romana od kojih se jedan broj pojavio u prevodu na srpski i danski jezik.
Za svoja dela pisana na švedskom jeziku, Zvonimir Popović je u Švedskoj dobio nagradu časopisa "Vi", stipendiju Zajednice "De nio" i Brokmanovu nagradu za zasluge u području kulture.
Zvonimir Poipović je član Udruženja književnika Srbije, član je Saveza književnika Švedske, Saveza novinara Švedske, švedskog PEN-kluba i uprave Fonda hrišćanskih crkava protiv nasilja u Švedskoj .
