Dok oni koji su obeščastili i „upropastili jezik” lažu žrtve optužujući pesnika da je kriv za njihove patnje, Handke ostaje pisac svih tih „jugovića” koji su u nestanku Jugoslavije ostali bez svojih (ne)zaboravlјenih blatnjavih dvorišta i pelargonija na prozoru
Otkad je objavlјeno da je Handke dobio Nobelovu nagradu, često sam se pitao: je li Krleža čitao Handkea. Da, u vreme kad Handke stupa na književnu scenu, Krleža je već u poodmaklim godinama ali, opet, znamo da je ovaj praktično do smrti sačuvao veliku duhovnu radoznalost. Znamo uostalom i da je čitao i voleo Aleksandra Klugea, koji je samo deset godina stariji od Handkea.
Ima nečeg krležijanskog u načinu na koji je Handke iskoračio u svet književnosti. Jer kao što je Krleža s jedva dvadeset i kojom napisao „Hrvatsku književnu laž”, Handkeov mladalački sukob u Prinstonu s etabliranim autorima „Grupe 47” komotno bi se mogao zvati „Nemačka književna laž”, ako ne već i „Moj obračun s njima”.
Moju paralelu između dva velika pisca gušile su, međutim, laži i potvore odašilјane na Handkea sve ovo vreme, laži i spletke takođe uporedive s onim što se dešavalo Krleži. Jer kao što Krleža kaže da je za Srbe uvek bio frankovac i ustaša, a za Hrvate velikosrbin i unitarista, i Handke bi mogao da kaže da su ga jedni proglasili fašistom, a drugi „našim čovekom na terenu”, a da ga ni jedni ni drugi nisu čitali.
Iako naviknut na medijske manipulacije, isprva sam poverovao napisima da u Handkeovoj nobelovskoj besedi nema „jugoslovenske teme”. A onda sam si pustio video-snimak tog svečanog govora, čitajući paralelno engleski prevod. I onda negde na početku (07:56 na oficijelnom snimku) iz Handkeovog melodičnog nemačkog, izdvaja se jedna slavenska, slovenska, slovenačka reč: domotožje.
I tu svako ko je zaista čitao Krležu ne može da se ne seti njegovog antologijskog eseja o susretu s Titom krajem tridesetih godina prošlog veka: „Spram jutra Tito se raspričao o tajgama, o ruskim dalјinama, o Sibiru, o Kirgiziji, o mjesečini, o sibirskim konjima, o jednom sibirskom mlinu gdje tek što ga nisu ubili Kirgizi zbog Muhameda, o metalurgiji i o avionima. O teškoj industriji i kemijskim kombinatima i, na koncu, o onom sladogorkom osjećaju čežnje za rodnim krajem, o žalbi za zavičajem, o bolećivom sentimentalnom snatrenju, o uspomenama koje nas vežu u našem pamćenju s raznim drugim i neznatnim stvarima: sa starom metlom na kakvom zaboravlјenom blatnjavom dvorištu, s crvenim cvijetom pelargonije na prozoru, s glasom cvrčka ili davnom, mrtvom mjesečinom. Plač za lirskim rekvizitima svakodnevnog života što ga Slovenci zovu ’domotožjem’, a mi za to tugalјivo raspoloženje nemamo svoje narodne riječi.”
I u trenu mi je jasno: cela beseda je zapravo o Jugoslaviji, svedenoj na „žalbu za zavičajem”. U vreme dok je ceo svet seirio uz krvareću zemlјu koju su ubijali, Handke se lirski opraštao od svoje „devete zemlјe”. Kad su topovi prestali da grme, napisao je još nekoliko „varijacija na temu”, poplјuvanih i neshvaćenih. Četvrt veka kasnije, kad skoro ništa od toga više nije važno, ovenčan je najcenjenijim lovorovim vencem našeg vremena. Prekasno? Ne treba to tako reći, čak i ako tako mislimo. Sam Handke kaže kako oseća da je za to došao pravi trenutak.
Prizivanje domotožja je tačka na tu priču. Dok oni koji su obeščastili i „upropastili jezik” lažu žrtve, optužujući pesnika da je kriv za njihove patnje, Handke ostaje pisac svih tih „jugovića” koji su u nestanku Jugoslavije ostali bez svojih (ne)zaboravlјenih blatnjavih dvorišta i pelargonija na prozoru, baš svih njih, čak i onih koji protestuju protiv njegove nagrade.
Oni koji su „upropastili jezik” imaju razloga da besne. Pisac im je uskratio trijumf, makar samo u pesmi. Svugde su pobedili, samo u pesmi nisu, a ipak im nije dosta. Možda su i u pravu.
Rilke je pisao da „ko dom svoj nema neće ga ni imati više”. Onaj ko prema Jugoslaviji ne oseća domotožje, taj nije ni živeo u Jugoslaviji, nije nikad bio u Jugoslaviji, taj ne zna šta je Jugoslavija. Ima reči koje postoje samo u jednom jeziku, a fiksiraju univerzalnu emociju. Ima takvih reči u francuskom, u nemačkom, u turskom. Kundera je onomad svetu objašnjavao šta je ono što se na češkom kaže „litost”. Ista je stvar s domotožjem, osetila su to dva pisca rođena uz rubove slovenačkog jezika u rasponu od pola veka: Miroslav Krleža i Peter Handke.
Sve je došlo na svoje. „Na kraju, na pravom i konačnom kraju, sve je ipak dobro i sve se rešava harmonično.” Sanjar se oprostio od devete zemlјe. Ostalo je ćutanje.
Izvor, Politika (Beograd)
