У последње време радим медијски мониторинг – централа компаније је у Хелсинкију, мој ”ОУР” је у Талину, ја сам у "шведском тиму" и пратим шведске медије. У шведским причама сам бар осам сати дневно. Интензивно. Могу да радим "даљински". Користим ту привилегију.

Пише: Предраг Драгосавац

Из Београда. Живим у паралелним световима. Трудим се да изаберем стварности које ми одговарају.

У суботу сам изашао у «протестну шетњу», са Зокијем, старим другаром с факултета. Као пре 20 и кусур година. У први мах заиста беше флешбек. Деведесете су ми прошле на демонстрацијама. Првог дана студентског протеста, у новембру 96, лично сам Мићу Поповића попео на бину. Штошта још. И, ето ме, опет на истом месту.

Ентузијазам ми је, признајем, брзо спласнуо. Шетао сам у новинарском друштву, крај камиона са разгласом. Признајем - био сам пренеражен скандирањем "вође навијача" коме је додељен микрофон и делегирано да "пали" шетаче: "Бандо напредна!", "Вучићу лопове", "Мајо Маријана"...

То ли су слогани промене? Да, биће да сам се пошведио. Тамо се и о слоганима на демонстрацијама размишља унапред, о њима се разговара, договарају се. Да не би било бламаже и склизавања у вулгарност, али пре свега зато што су слогани – усклици вредносне оријентације и стремљења.

Каквом се друштву стреми усклицима: бандо, лопови...?

***

Када се српска јавна, политичка и медијска сцена посматрају са отклоном какав пружа дистанца вишегодишњег бивствовања у стабилном и истински демократски устројеном друштву какво је шведско, већ и сами «кључни захтеви» опозиције «за фер изборе» звуче скоро па гротескно.

С једне стране, сведоче да у Србији на крају 2018. године не постоји ни минимална «инфраструктура» за демократско функционисање друштва и политичког живота, односно да је та инфраструктура данас у горем и јаднијем стању него ли и у најгорем јаду деведесетих. То је само по себи трагично и говори о драматичној друштвеној регресији.

С друге стране, формулисани тако како су формулисани, «кључни захтеви» опозиције посредно откривају и узроке тужне јаловости и неделотворности. Принципијелно формулисаног «вишег» циља (или циљева) нема, а скоро да је опипљив имплицитни наговештај да ће и ситниш бити разлог за задовољство.

Јер, шта значи на пример ”кључни захтев” за ”већим присуством у емисијама РТС, најмање 60 минута недељно”? Да је све друго на РТС-у, а и у другим медијима, у реду, и да нам само фали веће присуство представника опозиције? Или - ”боља контрола бирачког списка”? Контрола ваљда треба да буде на нивоу неких прописаних демократских стандарда, а не мало боља од пљачке и преваре. Итд, итд…

***

Озбиљна политика, бар у Шведској, подразумева јасно дефинисане стратешке циљеве, истрајну постојаност у борби да се бар неки од тих циљева остваре, принципијелност и верност темељним вредностима и уверењима. Озбиљна политика и озбиљна политичка култура подразумевају, такође, елементарно поштовање политичких ривала и неистомишљеника; дебату кроз дијалог; културу ”дебатног” дијалога.

Пре и после свега, озбиљна политика у Шведској често подразумева и спремност на компромис са неистомишљеницима и противницима. Одлуке од општег и јавног значаја тичу се свих. Што је шири консензус око стратешког правца и суштинских одлука, то је друштво стабилније, постајаније и сигурније у кретању ка зацртаном циљу (или циљевима).
Ми ни после 30 година мрцварења у назови-вишестраначју нисмо дошли до тих спознаја, камоли да смо нешто од тога интериризовали. Ауторитарност је, на жалост, наша најдубље укорењена традиција. А ми се традиције не одричемо, макар била и ужасна.

Поштовање појединца у нашој култури никада није ”системски” успостављено. Напротив, системска је његова негација. Наступа се у таборима. Уобичајно је и ”природно” да се политички неистомишљеници вређају и дехуманизују. На то се гледа са симпатијама и болећивошчу кад је мета права; кад се вређа и дехуманизује «други»; кад је «фукса» заслужила да добије «по пички». 
У таквом амбијенту, логично, суштинског дијалога неистомишљеника не може ни да буде, а камоли неког евентуалног договора и консензуса.

У том контексту, и ове садашње шетње мени изгледају као деја ву. Доказ да се и у буквалном и у метафоричном смислу деценијама вртимо у истом кругу. Да тапкамо у месту. Да искорак из ужасне и погубне ”традиционалне матрице” као друштво никада нисмо направили.

Већ и сама чињеница да постоји ”унутрашња потреба” људи, а и ”дебео” разлог, да се протестује поразна је и за друштво, и за државу. Не због унутрашње потребе, већ због разлога. Поразно је да на крају 2018. мора да се протестује због нормализације бруталног насиља (свих облика) и најцрњег медијског мрака. Институционалне бране за то морале су одавно да буду постављене. То је одавно морало да постане немогуће. 
И било би…да се после 5. октобра заиста марило за јачање професионалног интегритета институција и њихову независност; да је РТС био темељно проветрен и још темељније реструктуриран; да је медијска сфера упристојена и постављена на здраве основе; да је на пиједестал уздигнут неки други принцип осим ”приватизације свега и по сваку цену”… Авај, после свих вајних ”експерата”, ”демократизатора” и ”европеизатора”, сад, ево, мора поново да се шета не би ли од нас бар дугмићи остали.

***

Најголемија суштаствена разлика између ”вишестраначја”, ”демократије”, ”политичке климе” у Србији и Шведској огледа се управо у томе што се у Шведској стратешке политичке одлуке креирају кроз широки друштвени дијалог у коме политичке партије уопште нису једини, а можда нису ни најважнији актери.

Код нас таквог дијалога практично никада није било.

Стратешке одлуке најчешће су октроисане из уског центра политичке моћи. Гиганти су сувише паметни да би марили за дијалог и мишљења других. Док држе шапу на медијима и пендреку све друго је мање важно.

***

Када је реч о актуелним протестима у Београду, као и о њиховом медијском представљању, мени – са шведским контекстом на уму – просто боде очи акценат који се ставља на њихову масовност. Режимски политичари и њихови медији убише се ниподаштавајући ”шачицу случајних пролазника” који се опет, упркос таквој малобројности, не либе да ”позивају на линч, силовање, насиље и државни удар”. На масовности, наравно, инсистира и опозиција - кад на окупљање позива слоганом ”Хајде да се пребројимо” и кад се маше проценама о десетинама хиљада учесника

Ту долазимо до још једне интересантне разлике у самом поимању политике, ”политичког капитала”, друштвене акције. 
Није да масовност демонстрација и њихов набој у Шведској не играју никакву улогу. Нагласак, међутим, обично није на бројности учесника; много чешће је на (политичкој) поруци, на прокламованом циљу, а онда и на способности да се политичка порука артикулише у континуирану дугорочну акцију којом се стреми циљу.
Колико год да је људи протестовало и шетало претходне две суботе и ма колико да је политичка порука после њих остала неразјашњена до краја, свакоме буде јасно да је ”нешто труло у држави Данској”. То је, у ствари, одавно јасно и без шетњи. Смрди одвратно и надалеко. Горе је од проходског смрада, што би рекао Васа Пелагић. Режим смрди, нема у то никакве сумње. На жалост, није то једини смрад. Септичка јама није чишћена деценијама. Јавна сцена препуна је гиганата. Прелива.
                       

***

Озбиљна политика у Шведској подразумева активно учешће грађана и појединаца. Не само излазак на гласање или у шетњу једном у четири године. 
Систем је капиларно премрежен удружењима. На хиљаде их је. За све и свашта. Та удружења, па и појединци, снагом својих уверења, аргументима, ангажманом утичу на ”јавни дискурс”.

Политички став и ангажман се исказују свакодневно – свешћу о томе шта се и где купује, непристајањем на агресвини конзумеризам и приватизацију свега, узгајањем своје сопствене хране, рециклажом и бригом за животну средину, држањем на оку и прозивањем својих политичких представника, истеривањем својих законом загарантованих права на све расположиве начине…
Код нас је принципијелни јавни ангажман обесмишљен. Ендемским клијентелизмом и корупцијом. Идеја о јавном, општем интересу избрисана је из свести; то је био предуслов ”приватизације”, тј. бескрупулозне пљачке свега. ”Јавни дискурс” је тако сведен на ниво ријалитија. Политика, политички форуми, медији, све се претворило у ријалити.

Јавни језик, језик телевизија, радија, новина и ”новинара” – постао је извештачен, испразан, манипулаторски, лажан. Без језика, нема ни артикулације идеја, нема стремљења, визија и утопија. Нема јавности.

Тужна је истина то што је ”ријалити-формат” код нас стигао у пакету пост-петооктобарске модернизације и европеизације. Несебично су нам га даровали Веран Матић и Б92, а и данашњи вођа опозиције одиграо је ”левичарску ролицу” у тој филантропско-патриотској мисији народног просветљења. Жељко Митровић и Миломир Марић тек касније су преузели штафету.

Социјалдемократија у Шведској је свој историјски успех у прошлости (из)градила дифузношћу плуралистичког (демократског) покрета и образовањем и еманципацијом маса. Од ”маса” су стварани образовани, самосвесни и политички освешћени појединци. Ти појединци су опет кроз масовни дифузни и демократски покрет истеривали своја права. Нису ”захтевали” и молили за ситниш и мрвице; организацијом и организованом борбом су освајали просторе слободе. Писменост и образовање маса били су пут ”промена”.

Политичке партије и покрети у Шведској нису од данас до сутра. То су појаве ”дугог трајања”. Настале су да би се бориле за интересе различитих друштвених слојева – капиталиста и поседника, радника, сељака, грађанства… Поверење су градиле и граде на постојаности својих принципа и на делатном континуитету. Верне су својој ”бази”. Њихова организациона структура ”кумулира” из генерације у генерацију.

Ми таквих партија и организација немамо. Код нас мудри и вечно забринути интелектуалци председничког кандидата тове пред Божић. Прогласе га за месију и онда бацају анатеме на све који не деле веру у такав инстант-месијанизам.

На сцени, са свих њених страна, углавном имамо оне који су се показали као непринципијелни, нелојални својим сопственим организацијама и најближим сарадницима, нејасних и непостојаних уверења, нетранспарентних намера, алергични на иоле јаче личности у свом непосредном окружењу, неспособни да прихвате критику, чак и кад је конструктивна и добронамерна… 
Имамо ауторитарност у различитим паковањима и оделима. Једино то нам не мањка. У свему осталом смо дефицитарни.

Шведска је почетком 20. века била сиромашна земља, разваљена масовним алкохолизмом. Људи су се из ње масовно исељавали. Искорак је био услов преживљавања и опстанка заједнице. Швеђани су се показали способним да се погледају у огледалу. Било је ужаса који су угледали, али су се – колико, толико - суочили са самима собом. Направили су искорак из ”традиционалне матрице”, опстали су као заједница, кренули напред…

Ми још нисмо стисли муда да се погледамо у огледалу. То је заједничко и власти и опозицији. И једни и други подилазе лажи, хипокризији, затуцаности, малограђанштини, ригидности, простаклуку. Потхрањивањем вечне нетрпељивости ”свих према свима”, друштво се држи закуцаним. Зато ”дан мрмота” никада не престаје.

Једна ”пошалица” каже како је прва ствар коју ће урадити троје Швеђана када се сретну на пустом острву – да оснују удружење. Троје људи је довољно за то. Шведска је премрежена хиљадама удружења, за све и свашта. То је начин да се на конкретан начин дела у јавном и политичком животу; да се активно учествује у јавним дебатама; да се утиче на креирање јавног дискурса.

Масовне политичке скупове, попут београдских шетњи, у Шведској би искористили за јачање постојећих организација, али и за иницирање и покретање нових. Јер, политички ангажман, поготово у смутним временима, не завршава се гласањем или протестном шетњом једном у четири године; политички ангажман је свакодневан.

--------

* Текст је настао ”захваљујући”новинаруДојче велеа Драгославу Дедовићу са којим сам се на тој ”шетњи” први пут у животу видео. Успут смо разговарали, затражио ми је да му у писаној форми елаборирам неке ”тезе”, како би то цитирао у свом тексту, а пошто је моја елаборација била подужа објављена је онда као засебан текст. Притом, реч је о сведеним ”тезама” из дугачког есеја/огледа ”Српска стварност шведским очима” који до сада у српским медијима нисам могао да објавим.

Многи су (тачно) приметили да нешто са том сармом у наслову не штима – јер, сарма буде и боља кад одстоји неко време… У тексту је првобитно стајало да (ми) је шетња узбудљива ко подгрејана сарма која је "вековима" била заборављена у дну замрзивача. Али, та реченица је излетела у редактури, па је онда и наслов постао ”нејасан”. Но, с обзиром да се шетње настављају – ко зна, можда и постану ”узбудљиве ко подгрејана сарма”...

Иако је наишао на доста одобравања, неки су текст доживели и као провокацију, па су на њега реаговали ад хоминем ”аргументима” чији би заједнички именитељ могао да се сведе на - ”шта та продана душа гастарбајтерска нама да једемо колаче”… Мада такви ”аргументи” сами по себи и не завређују коментарисање, корисна су илустрација управо онога о чему текст говори – непостојања способности како за ”дебатни дијалог”, тако и за суочавање са самима собом.

Поента текста, што се мене тиче, уопште није у поређењу нас и Швеђана, већ у томе да позитивна искуства једног у много чему успешног друштва могу да буду орјентир и узор, уколико уопште постоји жеља да се изађе из мочваре. Но, мочвара је многима постала природно станиште па не воле никаква таласања…

Фотографије које илуструју овај текст потичу из Београда, снимљене у вријеме једне од шетња