|
Тамо… немам никога!? Ја сам из Гламоча... Али ја сам давно отиш’о...”. Није ми намјера ни да нападам, ни да вријеђам, ни да потцјењујем... Намјера ми је да укажем на лицемјерност оваквог одговора, али и на то да он не доноси ничега доброг ономе ко га изговара. Напротив... Многи ту реченицу изговарају несвјесно, из навике, а да никад нису ни размишљали о њеном правом значењу и смислу и о томе да она много више казује о њима самима него ли о “тамо неком” малом провинцијском мјесту на југу Европе. Пише: Жељко Пиљак Ко ће да поштује онога који се стиди свог поријекла и својих коријена? Нико. Ни од његових, ни од туђих. А то што он мисли да је добио неке поене ако се одрекне свог завичаја, свог села, своје њиве која га одхранила, својих предака, оног неба под којим је рођен и млијека којим је први пут задојен, то је велика заблуда. Јер, овакав одговор, у својој суштини и поруци, носи одрицање од своје постојбине и носи стид због свог поријекла, које се, на њихову велику жалост, не може промијенити, али се, по њима, може “ублажити” хвалисањем о давном одласку. Многи наши крајеви и њихови становници су међу нама самима “на лошем гласу“. Без икаквог основа, без икаквог реалног утемељења, већ, једноставно, тако. Гламочани су “Боже сачувај“, Херцеговци још гори, Лијевчани - само да се прекрстиш, од шкртих Пироћанца бјежи к’о од куге, шумадијског Геџу избјегавај и на аутопуту, са Чарапаном не сједај ни за пуну софру...... И тако даље... И тако даље... Сви би хтјели да су из самог центра Београда, Новог Сада, Бањалуке... Или, у најмању руку, из неког њиховог приградског насеља, тако да “наш европски човјек“ може “малчице слагати“ и “мртав ладан“ рећи да је одрастао на асфалту, у граду... Ако није ни из приградског насеља, е, онда ваља или прећутати своје поријекло и скренути разговор на другу тему, или се читавом свијету похвалити о свом давном одласку из своје постојбине, која га, ето, није достојна... Од истог аутора … Неписано је правило да онај који сам себи диже нос изнад Проклетија, обично испод косе носи пилећу памет. Ово је можда грубо речено, али небројено пута доказано као истинито... Е, драги моји, знани и незнани, грдно се варате ако мислите да ће вас други више поштовати ако се “по хвалите “ својим давним одласком из завичаја. Свагдје сте «дођоши» или «дошле» осим у својој постојбини. А ви се из петних жила трудите да постанете “дођоши”. Уосталом, ко је то толико вриједан да ја пред њим треба да се стидим зато што сам рођен у најљепшем мјесту на свијету, под најплављим и најзвјезданијим небом, међу најбољим људима? Ко је тај због кога би се ја одрекао глувог Гламочког кола, кромпира са кајмаком из качице, топлих вунених чарапа, вјековних шара на терлуцима, прслука плетеног мајчином руком?... Нико! И опет : Нико!! И још једном: Нико !!! Нека се стиде други; Гламочани немају чега да се стиде... Исто као ни Херцеговци, ни Црнотравци, ни Паланчании, ни Брђани, ни Подбрђани, ни ини бројни људи из малих мјеста... Већ треба да се поносе и да јасно и гласно кажу свима, на питање “Одакле си : “Одатле!” Без икаквог “али”! “Баш Одатле?” “Баш Одатле!!!” Пише ми пријатељ из далеког свијета, и тугује, да је тамо код њих ово “одрођавање“ од својих коријена и својих предака (одрођавање од себе) све више изражено, и да неријетко иде и до “заборављања“ и самог матерњег језика... Наздравље, земљаци?!... И дај Боже да издобри!... Но, ово није крај причи. Има један још много гори и погубнији одговор на дато питање: “Одакле си?” “Из Гламоча… Даниловграда…Куршумлије… Прокупља… са Кордуна… или Лике… Врбаса… али тамо немам никога.... Заборавио си земљаче да у животу све може бити најмање двоструко, што би у Херцеговини рекли «двога», само су мајка и завичај једноредни. Дакле, имаш, добри човјече. и те како имаш! Завичај! Имаш рођаке, комшије, пријатеље, познанике... Имаш све оне који су сада тамо, све до једнога, јер сви смо ми своји. “својта”, “својат”, или како год хоћеш... Сви смо ми гране истога стабла, само смо се пружили ка разлићитим странама свијета. Али никад не заборави да имаш...! Имаш гробове предака, родитеља, дједова, прадједова, свих оних који се тебе ни по цијену живота не би постидјели, нити одрекли, ма какав ти био... Имаш ово поље, највеће и најљепше под капом небеском, и ова брда, и ове борове и јеле, и ове рушевине, које ће, ако Бог дâ, опет животом оживјети... Имаш, добри човјече, и немој себи дозволити да и овдје постанеш “дођош“. Јер, како ћеш се одржати на вјетру ако сам себи коријене чупаш и скраћујеш?... ---------Жељко Пиљак пише поезију и прозу. Објавио је збирку пјесама "Поклонићу ти себе, а ти измисли разлог". Тренутно ради на хроници породице Пиљак кроз историју, или тачније, од првог помена Пиљака у Гламочу 1550. године до данас. Рођен је, одрастао, и, без обзира гдје тренутно живи, а живи у Бања Луци, увијек је и искључиво Гламочан |
