 Храм Васкрсења Христовог, снимио Стојан Ђорђевић
|
Нулте тачке два свјетски позната споменика, у Америци и Јапану, симболизују кратере произведене људским злом а не кaквом природном катастрофом. Два пута ,током двадесетог вијека, слична библијска катастрофа догодила се у Пребиловцима. Не бомбама, не авионима, и не са неке дистанце … него директно, човјек се опасао злом и ушаомеђу друге и другачије људе, да ти други и другачији, сви становници једног села – нестану.
Храм Христовог Васкрсења у херцеговачким Пребиловцима представља оргинално архитектонско рјешење Предрага Ристића и један је уникат на подручју јурисдикције Српске Православне Цркве.
Пише: Гојко Перовић
Мотив његове изградње је посебан. Он би се могао окарактерисати као гробљанска црква, или као спомен – костурница. Међутим, амбиција градитеља ове светиње показује намјеру да се превазиђе домет гробног мјеста или пак споменика. Овај храм има амбицију да живи, и да упркос злу и ужасу који су му у самим темељима, буде свједочанство и колијевка живота.
Храм се налази на мјесту једног од најстрашнијих стратишта српског народа из времена Другог свјетског рата, гдје су толики невини људи убијени само због свог имена и увјерења, независно од било какве њихове војне или ратне формације. При том, претходна православна црква која је ту постојала, заједно са земним остацима сахрањеним у њеним темељима, преживјела је разарање учињено из исте мржње и истог сљепила које су покренуле онај први масакр. Зло на зло. Смрт на смрт.
Пред потомцима страдалих, као и пред црквеним пастирима, појавио се задатак како да обнове богомољу која би била јача и отпорнија на неко будуће Зло. Требало је свакој будућој деструкцији направити брану. Како? Наравно – апсолутна заштита је искључиво у Божијим рукама, али како се што боље и ближе приближити тој Божијој заштити? Ако је Бог Љубав, а јесте Бог Љубав, онда је требало изградити један споменик који неће свједочити Зло и смрт, него управо – њихову супротност Љубав. А како то направити?
ДИЈАСПОРА/ Факта о храму
Храм у Пребиловцима, један је од најљепиших храмова у свеколиком православљу. Пажњу привлачискромним димензијама, љепотом и озбиљним изгледом. Пројектовао га је Предраг Ристић а подизали су га, добровољним прилозима добри и вјерујући Срби из васколиког српства. Живописали су га грчки фрескописaц Стаматис Скрилис и наш академски сликар протомајстор Александар Живадиновић. Неимари су били радници фирме Гемакс из Мостара.
Oбнову миниране цркве, над њеним кратером, архитекта Ристић је понудио "као сликостојитељку архитектуре комплекса цркве Васкресења са црквом Светог Гроба у Јерусалиму". Свакако није ријеч о дословној копији већ ”врло смјелом, али апсолутно успјелоом архитектонском слогу” којим се дух и атмосфера храма из Јерусалима пренијела у Пребиловце- изнад постојећег кратера порушене цркве и уништеног гроба невино пострадалих људи у Другом свјетском рату.
Након завршетка рата из крипте минама разнешене кости мученика пажљиво су сакупљене и похрањене у селу, чекајући обнову уништеног гроба и достојну другу сахрану. Тако су ријетки повратници из избјеглиштва и повратници из пакла херцеговачких јама, скоро десетак година, боравили једни поред других у разрушеном селу. Храм је освјештао патријарх српски Његова светост Иринеј. Било је то 8. aвгуста 2015. године. На зидовима храма с лијеве и десне стране олтара овјекојвечена су имена поморених Срба из Пребиловаца и Дојње Херцеговине. Име до имена, хиљаде имена исписаних у колонама по зидовима који састављају сводове и подове двоспратног храма.
У параклису храма протомајстор Живадиновић на фресци која заузима површину од тридесет квадратних метара и једна је од највећих у свеколиком православљу посјетиоцима храма приближио је 59 ликова; старијих жена, дјевојака, људи различите старосне доби, дјеце који су средином двадесетог вијека живјели у Пребиловцима. Сви они мeђу којима је и 284 пребиловачке дјеце, уврштени су, одлуком Светог синода СПЦ, међу светитељe, заједно са још преко три хиљаде Срба из Дојње Херцеговине. Ликови су живописани на основу аутентичних пожутјелих фотографија. Уз свете ликове некадашљих житеља Пребиловаца налазе се фреске светитеља који су, углавном, били њихова Крсна слава; Свети Никола и Свети Јован Крститељ.
Ако збиља желимо истинску “освету”, ону потпуну и праву, за зло које је овдје имало свој поновљени пир над једним те истим страдалницима, онда ћемо ту ”освету” препустити Ономе који је једини у стању да је спроведе до краја. Освета је у рукама Свевишњег Бога. И казна за злочинце и прави мелем за ране пострадалих. То препуштање освете Богу је први и прави, неразрушиви темељ пребиловачког храма.
 |
Тај темељ боговиђења и богосазнања, камен са кога можемо најбоље видјети како Бога, тако и сами себе, покушаћу да сагледам и са једне друге стране, правећи поређење са једним сличним мјестом и догађајем. У Њујорку су, на мјесту рушења ”кула близнакиња”, преживјели рашчистили све и излили плочу на најдубљој тачки тог стратишта. Сличан мотив се налази на мјесту страдања народа у Хирошими и Нагасакију, гдје су цијели градови страдали од детонације атомске бомбе. Ова су мјеста названа ”нултом тачком”. Овај назив има вишеструки симболизам. Може да означи посљедње мјесто до ког је досегло разарање, а може бити и прва, полазна основа за будућу изградњу. Свакако да има преносно значење које се односи на ”нулту тачку” толеранције према било чему сличном у будућности.
Те нулте тачке у Америци и Јапану представљају кратере произведене не неком природном катастрофом, него људским злом, чије дејство је очигледно погубније од земљотреса и вулкана. Слична катастрофа, ако не и много монструознија, десила се у Пребиловцима. Два пута током двадесетог вијека. Не бомбама, не авионима, и не са неке дистанце … него директно међу људе, да ти људи, сви становници једног села – нестану.
Са те нулте тачке докле се спустило људско безумље, почиње да расте храм Вјечног Живота, храм Васкрења. Из земних остатака, односно моштију пребиловачких мученика настаје богомоља литургијског сабрања и један несвакидашњи амфитеатар. Пребиловачко сакрално здање, у оном дијелу изнад површине земље почиње управо амфитеатром кроз који се улази у унутрашњост цркве. Амфитеатар је мјесто извођења старих грчких трагедија, а од трагедије у Пребиловцима тешко је замислити већу. Умјетничка снага античких трагедија и структура амфитеатра сабирају људе у једну тачку проматрања, у једну једину тему – која потискује све друге. Овдје се сама суштина Зла изражена у агресији, планираној намјери и потпуној безосјећајности окомила на људе, и начинила тему која је неизбрисива. Овај амфитеатар каналише нашу бол и нашу запањеност према промишљању. Спаја нас са вјековима људске запитаности о судбини, Богу, људима…
И што је најважније, ма како била оплемењена та наша трагедија, ипак – не остаје на њој. Другим ријечима, прича се не завршава трагично. Улази се у храм. Долази се на мјесто гдје нема мртвих него су сви живи. О томе свједочи литургијска истина о Небеском царству које је присутно у садашњости и истина о причешћу васкрслим Господом. А о непролазности живота свједоче и пребиловачке фреске у храму, које су буквално прецртане фотографије страдалника који су, до јуче, били са нама. Тако да, стојећи у храму, имамо осјећај да смо ми са њима на тим старим фотографијама, да смо њихови савременици и врсници, али и да су они са нама, тако мученички освећени и посвећени. Веома је јак осјећај, ту пред трпезом Васкрслог Христа, да смо сви, и ми и они, свети, и да смо, упркос вишеструким налетима смрти, - живи.
Биљешка о аутору:
Гојко Перовић рођен је 1972. године у Котору. Послије гимназије у Херцег Новом, дипломирао је 1999. године на Богословском факултету у Београду. Апсолвирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду. У чин ђакона рукоположен је 1999. године а за свештеника на празник Покрова Пресвете Богородице 14. октобра 2000. године у цетињском манастиру. У чин протојереја произведен је на Лучиндан 2003. године. Седан година касније одликован је с правом ношења напрсног крста. Од октобра 1999. године до именовања за ректора Цетињске богословије (2002-2021) обављао је дужност главног уредника Радио- Светигоре. Отац Гојко Перовић данас је парох при цркви Светог Ђорђа у Подгорици и архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
-----------------
Публиковано у фебруару 2022. године
Повезани линкови:
