|
(Реаговање на чланак "Зашто Гвозден плаче", "Дијаспора" број 53-54, децембар 2006. страна 12)  Инжењер Миле Ђурић, један од аутора пројекта ”Миран сутон” и аутор овог прилогa Прочитах у последњем броју "Дијаспоре" чланак "Зашто Гвозден плаче" и реших да вам се јавим и обавестим читаоце о једном програму- пројекту који је полазиште нашао у жељи да квалитетно реши проблеме људи трећег животног доба, попут оних које има Гвозден. Пише: Миле Ђурић Ви пишете и питате се: "Ко ће и како ће утешити остарелог Гвоздена, ко ће њему сузу обрисати, часу воде додати, реч утехе на српском прозборити? Није Гвозден из ината или злобе туђој руци препуштен. Такво је ново време. Дошло такво време да је немогуће остарелог родитеља неговати. Темпо живота је такав да се ретко и са најрођенијим виђамо, једва (многи од нас) стижемо и да рођено дете из обданишта узмемо". Многи од наших људи живећи јако дуго у том свету, створили су породице, живели свој живот али сада не би да заврше у неком старачком дому. Или ако већ требају ићи у старачки дом, онда, а то Гвозден наглашава и прижељкује, да услуге добивају на српском језику. Истраживање је показало а и ви то чланком потврђујете да остарели не само да "сметају" својој деци, већ та деца да би опстала морају и имају толико обавеза да немају превише времена. Уосталом начин живота се мења, патријахални односи у српској фамилији, као и у фамилијама других народа, доживели су корените промене. И у матичној земљи Срба све су присутнији старачки домови.
Хотелски комплекс за остареле  Mогући изглед заједничке куће Срба који живе у расејању Пројекат о којем је реч, дело је више стручњака и предвиђа да се купи неколико хектара земље, и да се тај простор уреди по узору на наше средњевековне манастире; црква, конаци, економија, гробље. Данашњим речником то би се рекло хотелски комплекс специјалне намене. Речју, био би то хотел за смештај остареле господе и дама из целог света а које везује српско порекло. Радни наслов пројекта је "Миран сутон". Јутарња зора и вечерњи сутон су прелепи иако су два различита дела једног дана. Треба их обоје доживети да би човек уживао у једном дану. То је била линија водиља у изради и разради пројекта који може бити смештен у Србији али и у Шведској. Овако утемељена идеја ослоњена је на истраживање које је спроведено на доста великом узорку; Канада, САД, Европа. Показало се да постоји јако много људи који би се вратили под старе дане у Србију и да ту поживе онолико колико им драги Бог омогући. Вас чланак о Гвоздену који нагони на озбиљна промишљања уверава да смо на трагу добром пројекту и да би се вредело борити за његово остварење. Мотиви повратка у завичај У људској психи, поготову код људи који су отишли из Отаџбине полако се, са годинама, ствара и јача жеља да се врате родном крају. Носталгија је чудесно снажна реч. Носталгија се развија пре свега у глави, али реално посматрајући, када се људи врате из белог света, када дођу у Србију, онда схвате да су у старом крају странци. То је много болан тренутак јер се живело у неком другом свету. Стечене су навике на један систем живота и рада, а онда када се дође тамо одакле је човек давно отишао- тешко може да прихвати реалност. Србија је то што јесте. Многи су покушали да се врате на своја имања, у своје породице које су давно оставили, и схватили су да је све другачије, да истина није нежна, и то доживе као трагедију. Вратили су се одакле су и дошли... Познавајући овај проблем желели смо да створимо услове да један такав хотелски комплекс у добром делу пружи услугу смештаја за те људе који су стекли неке друге манире да могу да и по старе дане живе живот на који су навикли, а да хотелски комплекс прихвате као своју нову кућу. Наравно да би тај хотелски комплекс имао своју економију, где би сви станари нашли себе, да нешто раде, саде, беру, гаје козе и музу… Повратак земљи, Богу и цркви Истраживање је показало да се код људи трећег доба јављају две ствари. Све више се приближавају Богу и цркви, једноставно осећају потребу за тим. Друга ствар је повратак земљи. Чак и они људи који су радни век провели за машинама у индустрији, осећају све већу потребу да нешто раде са земљом и на земљи, па макар садили цвеће. Овакав један комплекс би био у могућности да им то омогући. Уз то многи још активни људи који раде широм света, који још и не размишљају о повратку, или генерације деце која су остала по свету могли би се кроз различите програме, пре свега оне који њих интересују, везивати за Србију. Пројекат предвиђа хотел од око 100 лежаја, са свим осталим пратећим садржајем, што значи да то није нека огромна инвестиција. То може бити један веома профитабилан пројекат, и зато смо и хтели да активирамо наше људе или потенцијалне инвеститоре да направимо нешто овако. Верујем да би имали подршку и од цркве. Међутим смештај, услуга, исхрана, излети, бање и остало би био део посла који може да, не само врати инвестирани новац, већ и донесе добар профит улагачима. Са друге стране овакав један пројекат би запослио преко 80 људи овде, од собарица, куварица до доктора... Овај пројекат омогућава да се на конкретан начин повеже наш народ, да се учвршћују везе са Отаџбином, да човек осети да је и у Србији направио неку своју нову кућу, јер из оне из које је отичао милом или силом, она одавно не постоји, осим у њиховим главама. Говорећи о потреби изградње Дома стараца Гвозден у чланку који сте ви донели каже: "Данас млади чланови српске националне заједнице у Шведској ово питање требају решавати и ради нас остарелих али и ради извесније властите будућности, каже Гвозден, додајући да није срамотно, напротив, понекад је и добро учити се на властитим грешкама." Управо полазећи од познавања проблема српског расејања, а упознали смо их кроз истраживање, урађен је овај пројекат који има наглашено изражену социјалну компоненту. На крају желим рећи да су се у Србији времена изменила за ових неколико година, и сада је инвестирање у Србију и пожељно, а да притом они који улажу уз адекватне партнере и стручњаке у овом послу имају сигурност улагања.
* Надамо се да ће и овај чланак као и онај о Гвоздену изазвати интересовање насих читалаца. У штампаном и електронском издању Дијаспоре радо ћемо уступити простор да читаоци могу изнети своје виђење о проблему старих и изнемоглих у расејању. И до сада су се читаоци Дијаспоре изјашњавали о потреби подизања Дома за старе, чак и гробља у Шведској. Реаговањем Миле Дјурића, које из штампаног преносимо и у електронско издање отварамо могућност посетиоцима из свеколиког српског расејања да изнесу своје мишљење и размишљање (Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.). Живот између Тамо и Овамо живе милиони људи. Ретко се, међутим, може прочитати озбиљнији присуп проблемима које собом носи треће животно добра у расејању. Што се тиче ове новине, све је почело од писма старца Гвоздена који нам се јавио из Гетеборга с молбом да га посетимо и поразговарамо. И нисмо могли а да се не упитамо: Зашто Гвозден плаче? Повезани текстови Интернет презентацијe o домовима за старе |
