Манастири у земљама у којима живе Срби нису били само чувари православља и вере прађедовске. Били су својеврсне школе, истински чувари традиције и обичаја. Били и остали. С њима и уз њихширилиа се писменост, бујао је живот, развијала се пољопривреда, воћарство и посебно виноградарство. Трајало је то посебно кроз векове османске владавине и касније. Траје и данас.
У матичној земљи Срба где је виноградарство било изузетно развијено још у Средњем веку- после средњевековља је доживело процват тек почетком XX векау краљевини, када су Карађорђевићи подигли на десетине хектара винограда и подрум где су производили врхунска вина. Свет је, након сајма вина у Француској, почео показивати интерес за вина која су стизала из Србије, почеле су заживљавати организоване посјете манастирским подрумима које данас препознајемо као винске туристичке туре. У овом времену годишње манастир Тврдош, илустрације ради, посети преко стотину хиљада ходочасника и туриста.
Најпознатији манастири који су имали и опет имају подруме вина су; Високи Дечани и Сопоћани у Србији, Хиландар на Светој гори атонској у Грчкој и Тврдош у Херцеговини.
Према предању, место гдје је подигнут град Требиње и манастир Тврдош одредио је цар Константин који је, легенда каже, био и ктитор манастира Тврдош. А, свака легенда носи у себи барем зрнце истине. Путујући Херцеговином цар је рекао: ”Где нађемо два зла и једно добро – ондје ћемо саградиити град”. И заиста, када су идући из правца Свитаве минули Попово поље, наиђоше на трн oко којег се уплела виновa лозa а из трна вири змија и сише бобу грожђа. ”Ево два зла – змиjе и трна, а ево и једног добра – винове лозе, овдје ћемо градити град”, повиче цар Константин. На том мјесту казује легенда, настаде град Требње а у његовој непосредној близини и манастир Тврдош.
У дуговекој историји манастир је неколико пута рушен али увек обнављан. После обнове манастирске цркве и других грађевина, на ред је долазило обнављање манастирског имања, пре свега оног где се некад узгајала винова лоза и салевало вино у подрумима манастира. С прекидима у Тврдошу се вино производило вековима. Најновија непрекидна производња вина траје од 1999. године. Вина Вранац и Жилавка одмах су постала чувена и тражена; данас стижу купцима у 28 земаља света. Тврдош извози вина у Јапан, Канаду али и Француску- постојбину чувених вина, Италију, Русију, Немачку и све Сканданавске земље (Дијаспора).
Дијаспора/ Факта
Извор података: официјална интернет страница Захумско-херцеговачке и приморске епархије СПЦ
Дијаспора/Diaspora, Година XVIII, broj 103, strana 15
О вину кроз историју
Није познато када је човек попио прву чашу вина, али одувек га је сматрао Божјим даром.
Историја каже да је винова лоза стара колико и човечанство, а да се вино, које је довожено у амфорама, пило на тлу Србије и пре нове ере. Прве чокоте лозе је посадио римски цар Марко Аурелије на падинама Фрушке Горе, а винарство и виноградарство доживели су процват у доба Немањића. Цар Душан имао је на стотине хектара винограда и велики број винских подрума. У то време, направљен је и 25 километара дуг керамички тунел којим је транспортовано вино од подрума у Великој Хочи, коришћењем силе гравитације, до двора у Призрену.
Приповеда се да је у средњовековној Србији пехар вина био дијалог, заклетва, обећање, закон и обичај. Крушевац са околином је постао главно виноградарско тржиште. Са потпадањем под турску власт, страдао је највећи број винограда.
Србија је доживела виноградарски процват када су, почетком 20. века, Петар Први Карађорђевић и његов син Александар подигли на десетине хектара винограда и подрум у коме су производили врхунска вина која су обишла свет. Остало је забележено и да је подрум Венчачке виноградарске задруге која је производила пенушава вина, годишње посећивало невероватних 50.000 туриста. Српски виноградари освојили су 1921. године медаљу за квалитет у Паризу. Све до краја 30-тих година прошлог века, вина из Србије извозила су се у Француску, Немачку, Швајцарску, Русију, а Србија је била прекривена виноградима. Недуго затим, виноградарство је почело да тавори и пропада. Тек је последњих година кренуло набоље. Ничу нови виногради, а порастао је и квалитет вина која домаће винарије нуде пробирљивом тржишту.
Познаваоци вина тврде да се великих вина човек сећа читавог живота, баш као и великих љубави. Кажу и да има вина која не старе, зато што умеју да путују кроз време: рађају се у чудесном врењу, постају необуздани малдић, а онда достојанствено доказују да им године не могу ништа. Са вином све почиње и може да се заврши: уз вино се прославља рођење детета, а пре укопавања покојника и ковчег се прелива вином.
Некада су се и у Србији људи представљали са: „Ја сам унук винара, син винара и отац винара!“
Неко је већодавно поставио питање: да је Бог хтео да забрани пиће, да ли би направио вино тако добрим?
Дијаспора, година ХIV, broj 80 strana 10.
