Дијаспора, исељеништво, емиграција, туђинштине… Коју год реч употребили, тема је велика, бескрајна; чим се дирне, одмах се ”расцвета” и отвори читав низ других тема и питања.
Прошле су три године од кад сам на шведској адреси и често ухватим себе како медитирам о томе где сам и шта сам, где припадам и не припадам, колико је могуће бити и тамо и вамо, како то тамо и овамо премостити… Једна од благодети живота у иностранству је што вас глупости из те нове средине не тангирају. Авај, оног часа кад се то промени и кад почнете због њих да се нервирате, онда то више није иностранство.
Пише: Предраг Драгосавац
Пошто сам у том стадијуму да због шведских новости почињем да се бринем и нервирам, питања колега ”из домовине” које ме се сете, с времена на време, кад крену да пишу о нашима у иностранствима, не могу а да ме не развеселе: ”Због чега је Шведска обећана земља?” ”Шта су снови наших – мерцедес и кућа у завичају?”
Само по себи свако питање је ОК. Ипак, с обзиром на то колико је наших људи последњих деценија отишло на све стране света, смешно ми је, а онда и жалосно, на који начин се резонује о њима, тј. нама, и о ”белом свету”. Иако постоје и извори и информације, зна се исувише мало. Плашим се да је реч о свесном избору (да се мало зна). С обзиром да је тако како је, човек просто не зна од чега би кренуо са одговорима – о ”обећаној земљи”, о ”нашима” у њој, о њиховим жељама и сновима…
Скоро петина популације данашње Шведске пореклом је однекуд другде. Статистика каже да има најмање 173 различите дијаспоре. Мада су дошле у различито време, са разних страна, из различитих разлога, неколико ствари им је заједничко – у Шведској су дођоши; с једне стране, боре се за бољи положај у шведском друштву, против дискриминације, расизма; с друге стране, шаљу новац у домовину и покушавају на различите начине да утичу на развој својих земаља. Шведска држава је, с друге стране, за своје дијаспоре заинтересована из више разлога – настоји да их интегрише у шведско друштво, (и) преко њих комуницира са светом, труди се да кроз њих утиче на економски развој и демократизацију земаља њиховог порекла.
”Југословенска” дијаспора у Шведској је специфична на свој начин. Бројна је, али скоро да се не види. Поцепана је уздуж и попреко, а постојећа удружења углавном су анахрона. Настајала су у таласима. Шездесетих, седемдесетих и осамдесетих долазили су углавном незапослени из пасивнијих крајева некадашње државе; у том таласу је, процењује се, дошло шездесетак хиљада људи. Деведесетих је стигло око 90 хиљада избеглица из Босне и Херцеговине. У последње две деценије нови «досељеници» у шведску долазе првенствено на основу породичних веза. Ту бројке нису велике као раније, али је прилив константан.
За разлику од ранијих времена, када се инсистирало на посебности (социјалистичке) домовине, као и на еуфемистичкој синтагми ”радници на привременом раду у иностранству”, пошто је прокламовани идеал био повратак у завичај, последњих година одлазак било где изгледа као ултимативни циљ. Занимљива је шизофрена улога домаћих медија у том процесу - на једном нивоу, медији репродукују матрице патетичног популистичког патриотизма, брину се због беле куге и катастрофалних демографских трендова; на другом нивоу, следећи логику ”шта народ иште”, понашају се буквално као ”агенти исељавања” и у наставцима пишу о томе где може да се оде, која занимања се траже овде и онде и слично.
Само по себи проблематично је што је углавном реч о информацијама из треће руке, јер дописника из иностранстава скоро да више и нема. Још проблематичније је, међутим, што се стварају и шире представе о свету које су сувише често засноване на лоше преведеним и искривљеним причама, на полуинформацијама, на илузијама и маштаријама по принципу ”шта је баби мило, то јој се и снило”. Резултат таквог информисања и ширења видика је и мит о ”обећаним земљама” који опстојава упркос томе што Европу и читав свет тресе обеспокојавајућа криза. Мени, на пример, пријатељи из Београда не верују да у Шведској није уведено шесточасовно радно време – не знам ја, нисам довољно дуго у Шведској, читали су они у новинама…
А обећане земље постоје само у машти оних који их замишљају из далека и верују у холивудске или неке друге бајке. У реалном свету, живот је свуда, па и у скандинавским земљама, ”борба непрестана”. Негде је та борба бруталнија, негде је мекша, али обећаности, у смислу да се негде нешто сервира на тањиру само од себе, нема нигде. Свако место на земаљској кугли има своје плусеве и минусе, па је и та математика, тј. сабирање и одузимање, у принципу прилично егзактна.
Слично важи и за (е)миграције – постоји довољно сведочанстава и егзактних података о њима, тако да нема смисла говорити на основу химера. У емиграцију се одувек одлазило понајвише из нужде - 'трбухом за крухом', због ускраћених права, прогона и злостављања, због немогућности да се у матичној средини достојанствено живи, да се оснује и прехрани породица, да се напредује лично и професионално...
Први печалбари са простора бивше Југославије који су масовније одлазили у далеке крајеве - у САД, Јужну Америку, Аустралију - били су из најсиромашнијих и најнеразвијених крајева - са далматинских острва, из Лике, Македоније, Црне Горе... После Другог светског рата, Немачкој, Аустрији, Шведској... били су потребни индустријски радници, па је тако тамо на 'привремени рад' отишло и на стотине хиљаде 'Југословена', највише оних из неразвијенијих крајева, скромнијег образовања, незапослених.
Када је реч о скандинавским земљама, највише 'Југословена' завршило је у Шведској. Нису ту долазили због благости шведског менталитета и лепе климе, већ зато што су хтели да раде и зараде, а Шведској су били потребни радници за индустрију која је била у експанзији и Шведска им је, у складу са својим социјалдемократским начелима, нудила више него пристојне услове за живот и рад. У случају Шведске постојао је још један фактор – земља је ретко насељена, па се кроз усељавање водила и популационо-демографска политика. Дајући страним радницима добре услове за рад и живот, намера је била да се они мотивишу да ту трајно остану. Но, то је друга тема.
Кад је почело комадање Југославије и како је бивало све извесније да југословенској и српској кризи нема краја, многи од тих 'радника на привременом раду' мењали су свој привремени статус и узимали шведско држављанство, пасош, али и некретнине. Огромне куће које су градили у завичају данас углавном зврје празне и пропадају. Неки од старијих су се још и вратили у 'отаџбину' по пензионисању. Од њихове деце рођене или одрасле у Шведској ретко ко да је на тако нешто и помишљао. Унуци, српски најчешће и не говоре.
И они који су стигли као избеглице из Босне и Херцеговине увелико су се аклиматизовали, а њихова деца, рођена деведесетих, сада су углавном двадесетогодишњи Швеђани. И у тој групи је мало оних који се враћају; неких случајева има; али има и оних који су се вратили, па поново отишли (у Шведску). Последњих година долази и одређен број висококвалификованих професионалаца, али ту је реч, ипак, о релативно мањем броју, поготово у поређењу са бројем 'дођоша' из земаља Европске уније, попут Пољске, на пример.
Усељавање у Норвешку је релативно нови феномен - од кад је земља постала нафтна сила, у њу 'на привремени рад' иду чак и Швеђани. И из Србије се тамо такође одлази првенствено због посла и пара, а не због менталитета и природних лепота. Одлазе најчешће лекари и медицинске сестре.
Укратко, у скандинавским земљама клима је далеко од атрактивне, мало је динамичних, космополитских урбаних средина (а много више пустара и недођија), доминантни менталитет је тежак (поготово јужњацима и Медитеранцима), али те земље се данас у јеку свеопште кризе заиста релативно добро држе економски и у њима још може релативно удобно да се живи од сопственог рада. Мада, ни оне нису имуне на расизам и ксенофобију. Дапаче, што би рекли Хрвати.
Уз то, за разлику од земаља бивше Југославије, а и других, које су одушевљено прогутале екстремни неолиберализам као једини могући облик демократије, у Шведској за екс-југословенске стандарде сачувано доста тековина социјалне државе, постоји спектар гарантованих права, закони се поштују и једнаки су за све, много је више сигурности и извесности на личном, али и на општем плану... Можда новинари из Србије сматрају Шведску 'обећаном' због сачуваних тековина ”социјализма”?
Шведско поимање успеха и успешности је поприлично другачије од српског или балканског. Мерило дефинитивно није у материјалном богатству, већ много више у независности, самосталности и могућности да се води живот по сопственој мери, али, опет, у складу са друштвеним оквиром који је утемељен и практично задат широким консензусом. Правила су јасна; правило свих правила је да се исплати ако се правила поштују, односно да се не исплати ако се не поштују. Коме је до изласка из задатог оквира, може да путује и Швеђани јако пуно путују.
Када је реч о послу и о успешности на послу, основни принцип код свих Скандинаваца, без обзира колико да су атеисти, јесте - 'протестантска етика'. Значи, посвећеност, компетентност, поузданост, постојаност, стално усавршавање... (а онда ће на оном свету можда, али можда, да буду ”изабрани”; на њима је да се труде). Развијена је, такође, свест о важности општег добра, солидарности, праведне расподеле, а друштвени код је такав да нема императива за разметањем, ”ширењем”, показивањем скупих кола и великих кућа.
Све скандинавске економије своју шансу траже (и проналазе) у глобалним пробојима, тако да се посебно вреднују иновативност, креативност, способност решавања наизглед нерешивих проблема и превазилажења наизглед непрелазних граница... Опет, независно од технолошке развијености ових друштава, у Скандинавији се 'радничка класа' дан данас поштује више него било где другде у свету, а од радничких послова може веома пристојно да се заради и живи. Бракови између радника и ”интелектуалаца” су много чешћи и много мање табу него у Србији, на пример.
Актуелни премијер Шведске Стефан Ловен је заваривач, али ни то у Шведској није табу као у Србији. Ловен је свој политички кредибилитет стекао као дугогодишњи лидер највећег синдиката који се доказао у бројним важним преговорима, па се питање његовог радничког порекла и формалног образовања сматра ирелевантним за политичку (зло)употребу.
У доба бивше Југославије многим печалбарима јесте био сан да се једног дана врате у завичај, да уживају у огромним кућама које су направили у својим селима, да се пред комшијама 'шире' у мерцедесима и волвоима. Нефункционалност таквог ”сна” временом би изашла на видело и без драматичног распада Југославије и континуиране вишедеценијске кризе; са ратовима и кризом постала је само још уочљивија. Подизање куће у пасивном и неразвијеном крају не омогућава ”одрживи” повратак у завичај; одрживи повратак могућ је у средину која нуди неке могућности за посао и просперитет. На жалост, та врста преображаја није се догодила.
Али, догодио се и догађа се још увек радикални преображај глобалног амбијента. Није нестала само Југославија, нестала је и Европа која је Југославији била савременик. Класична индустрија је атрофирала, многи послови су ”аутсорсовани” негде другде, а ”ветар промена”, онај из песме Скорпиона, одувао је и тзв. државу благостања. У Шведској и Скандинавији нешто од ње још опстаје, али је велико питање до кад ће.
Ширењем Европске уније и неолибералне економије отворени су и нови миграциони процеси. Милиони Пољака, Литванаца, Румуна, Бугара… расули су се широм онога што се називало Западном Европом. Колико год да је одлажење из Србије и бивше Југославије од деведесетих наовамо било узроковано ратовима и дезинтеграционом кризом, то је у великој мери део ширег миграторног процеса отвореног ”ветром промена”.
Некадашња Југославија се бар номинално трудила да стручњаке и високообразоване задржи у земљи, а постојала је, бар на декларативном нивоу, жеља да се и ”гастарбајтери” једном врате кући са ”привременог рада”. Суштински проблем је био и остао у (не)постојећим алтернативама по (евентуалном) повратку. Питање је такође шта мале и економски зависне државе, попут Србије, сада уопште могу да ураде у ”великој игри”. Једна од основних функција пристојних држава би морала да буде брига и елементарна заштита сопственог становништва, поготово у доба глобалних цунамија и урагана. После Југославије таквих држава у нашим крајевима још нема.
Отуда ваљда потиче и суштинска ”квалитативна” разлика између нове и старе генерације ”дијаспораца”. Млађи људи који из Србије (али и Хрватске, Босне, Македоније) у свет одлазе последњих година одлазе са чвстом намером да то не буде привремено. Одлазе огорчени и разочарани зато што су били осујећени и обесправљени, варани и понижавани. За разлику од ранијих генерација које су гајиле романтичну, неретко и потпуно нереалну представу о завичају и домовини, ове најновије често не желе да имају никакве друге везе са Србијом, осим породичних.
Опет, код многих наших људи распршених по свету постоји жеља да се нешто уради како би се та трагична стварност у 'матици' променила набоље. Зато је једно од суштинских питања како - мимо криминалних елита и корумпираних институција - створити канале комуникације, размене и сарадње који би омогућили да се 'браин драин' претвору у 'браин гаин', тј. да се знања и искуства из других средина пренесу у домовину и да се она мења у неком бољем правцу. Сан би требало да буде да домовина постане пристојна и просперитетна и да свим својим грађанима омогући достојанствен живот. Другим речима - да постане обећана земља.
