Слушам у печењарам и кафанама о огромној љубави према Србији. Слушам са говорница и скупова о фаталној љубави. Пресрећу ме на улици и сведоче поједини о љубави према свом родном крају, према Србији. Дуго сам слушао и понављања неких од науке да би земљу више волео мораш је упознати. Ако је неко упознао, ја јесам. Љубав није већа, али је брига надмашила и највеће брдо на које сам крочио. Моје име је Милан. Имам 33 године. Ћерку. Супругу. Посао. Мој посао је сведочење о умирању српских села.
Пише: Милан Поповић
Као да је јуче било да је прашина у Куршумлијској напуштеној бањи прекрила моје, тада, скоро нове ципеле. Ишао сам пешке уз земљани пут да посетим село Дабиновац изнад Куршумлије. Одмах крај албанских села у копненој зони безбедности. Седам-осам становника остало. Тада. Прођох тих дана и крај Тачевца, села где ни камен на камену није остао. Уз тај пут, који је прокопала војска да народ не умре зими затрпан, почело је моје највеће животно путовање. Пут кроз умирање српских села и рођеног народа. Схватио сам да је стратешки држава изгубила тај део Србије на дуге стазе. Чија стока, тога је и земља.
Екипа серијала Задња кућа, Србија на путу до села Дабиновац зауставила се на раскрсници код Куршумлије
Недељу касније већ сам пушио замотане цигаре од дувана у селу Вишњева крај Сјенице. Изборане руке Илије Пушоње, који има нежењеног сина и дрвену кућу у планини, показивале су ми цео крај, који је, како каже наука, изгубио историјски смисао. Веле, то су били турски збегови, бежао народ од сабљи, па је данас такво село осуђено на пропаст.
- Добар дуван. Купио ту иза брда, у Црној Гори.
- Шта сте, чика Илија, радили тамо?
- Па, куповао дуван!
Још неколико кућа остало је тамо у Вишњеви на Пештеру. Неколико српских кућа. У једној двоје деце у брвнари са оцем и мајком. Веле, само да створе од продаје дрва да их негде пошаљу.
Осуђени су људи на пропаст, баш као једна уплакана жена крај Димитровграда која ми се јадала да не виђа децу и да је скоро сама у селу...да нема где шибицу да купи. Онда у селу Спонца крај Бујановца уз сузе су ми сведочили о умирању Срба у том крају. Двојицу синова скоро да су спаковали на коначни одлазак у велики град. Старци. Остају сами.
- Само да је њима добро.
Путовао сам крај саме границе ка истоку. Сретао и оне вечите оптимисте и оне на ивици да дигну руку на себе. Путовао и полако после малих напуштених села и заселака у брдима почео да наилазим на села од стотинак кућа, која имају само бабе удовице и гробове уместо деце. Село Брусник на истоку, недалеко од Зајечара и Бора, једно је од првих која су ми утерала страх. То ми је био повод да наставим. Почео сам да копам и прекопавам Србију. Да обилазим и већа села и приказујем нешто што се није свима свидело. Истину.
- Милане, видиш ли, сине, шта нам оста од Левча...
То ми каже, седећи у свом врту, учитељ Гиле из Рековца. Сама Шумадија, недалеко од Крагујевца, а густина насељености као у Сибиру. Села пуста. Убијена. Понеки младић јури неку стоку по сокаку, а девојака ни за пелцер. Седи крај закланог прасета, јер му је слава сутра, и вели да ће остати на селу. Да воли. Питам се ја која ће волети да дође у пустош и да чека нешто боље.
Последњи становници из села Пaља на Власини
Лупа се у груди Палма из Јагодине да му цвета све, а кад кретох ка Црном Врху имао сам шта и да видим. Децу послали већ за Београд и Ниш. Села полако опколила природа. Све већа дивљина. Нема ко да крчи. Доле ка Параћину и Ћуприји отишао народ на запад, а да не помињем Неготин, Кладово, Мало Црниће, Петровац на Млави, Свилајнац, Деспотовац, Жагубицу.
Видим на једној капији пише овце на продају...идем даље да пробам на капији да нађем неког да питам где је школа у овом селу код Баточине- у Брзану. Било огромно село. Дува неки ветар. Уђем у продавницу, а касирка поче да ми се жали:
- Оде народ. Ево овај овде саградио огромну зграду, мислио да ради нешто, имао кафић, па прекино.
Стојимо код велике беле зграде на четири спрата. Продужим у школу, а тамо ми кажу да одлазе сада и целе породице у овом крају на запад. ФИАТ је, кажу, повукао раднике из Крагујевца, али мало је то за Шумадију.
Илија Пушоња са Пештара у разговору са аутором репортаже Миланом Поповићем
Исисала је Застава ранијих деценија из села све што је могло да ради, а онда их послала на улицу и у мале станове, а парлог на дедовини једе прошлост и њихову будућност. Тако млади у фабрике, фабрике проћердала банда и крај.
Могао бих да вам пишем о Дољевцу, Сврљигу, Трговишту на југу, о Банату и Бачкој, могао бих и о Подунављу...целу земљу видео, а још је оплакао нисам. Села су на самрти. Дишу. Као да кажу да им вароши могу помоћи да макар остану ранчеви, салаши, неодбачена дедовина...међутим, и саме вароши не умиру, него гину- гину под рафалима уништених предузећа, задруга, а од некада 15 хиљада људи у варошима остало по 8 до 9 хиљада. Као некада велика села- Азања, Лозовик, Селевац...сада та села имају по 4 до пет хиљада...она од 4 хиљаде сада имају две, она од две по 800, она од осамсто по 400, а она од четристо...Каже лепо мени један деда на истоку- доћи ће, сине, неки нови народ- не дај, Боже.
----------
Милан Поповић рођен је у Паризу (Француска), одрастао у Михајловцу код Смедерева. После гимназије на Факултету политичких наука у Београду завршио је журналистику као и мастер студије. Уписао је и докторат. Aутор je и творац серијала РТС-а Задња кућа, Србија.