Чваљина у Попову Пољу. Село на осојној страни, подно Острога и Градине данас је скоро мртво у самоћи и тишини. Покоји повратник ту још увијек живи и чека последње дане. Чваљињани расељени широм свијета, понекад дођу, очисте гробље, запале свијеће и обиђу омеђине у којима се живот одавно угасио.
Пише:Раде ЛИКИЋ
Село некад пуно живота, као и друга поповска села полако умире. Манастир Завала у близини, тек који километар од Чваљине, још као загасла луча исијава свјетлост и свједочи о богатој историји овог краја. Манастирске књиге и хронике погорјеше у ратовима двадесетог вијека. Остадоше Митрофановићеве фреске да нијемо говоре својом љепотом о временима када су се овдје ломили и прожимали утицаји османске империје и дуждевске Млетачке републике. Да, сјећају и на оно вријеме када се водио мисионарски рат између православних Херцеговаца и агресивних ватиканских прозелита. Муслиманска улема у својој летаргији никад сиромашни јужнохерцеговачки крш није сматрала својим забраном, па се трегови ислама овдје само спорадично налазе. Један такав је на супротној страни поља у Котезима, гдје крај пута према вароши љубињској, као граничник стоји камена мунара џамије Мује Котезлије и подсјећа на империју падишаха са Босфора.
 Херцеговац Илија Гашић са супругом Катарином |
Тешко је за живот било Попово. Необичан и живописан крај гдје у пољу љети расте злаћани кукураз “Брзац“ а гдје зими по том истом пољу плове барке на којима једре љетошњи ратари и попут највјештих далматинских морнара, свиленим мрежама лове јата рибе гаовице. У таквој природној околини, у вјечној борби са блатом које би се некад рано у прољеће повукло са поља и Поповцима богатим гнојем натопило плодну земљу, али онда у јесен поранило и уништило добро понијелу љетину, развијали су се живописни карактери. Поповци бијаху вјеши зидари, трговци ратари али и фанатично надахнути револуционари и бунџије. Поповски патриотизам није био гусларско епски и монтањарски као на сјеверу Херцеговине и у Црној Гори, али не бјеше ништа мање интезиван. Попoвци су се упорно борили за слободу, увјек задовољни са мало, неком засједом, неком упаљеном и разореном беговском кулом, тим ситним дјелима која су у и историjским кретањима ипак на крају чинила значајну осовину.
На измаку 19. вијека, тачније, ако је вјеровати документима америчке имиграционе службе, 22. јула 1892., у дому тежака Јокана Гашића у селу Чваљини родио се син Илија. Било је то вријеме када се вјековни устаљени поредак живота и смрти, прекидан повремено бунама нагло завршвао. Илија је одрастао слушајући приче о Херцеговачком устанку, о главару поповском Дон Ивану Мусићу што је као равањски католички жупник на Петровдан 1875. у манастиру Завали скинуо фратарску мантију, запасо јатаган, сабљу и пушку леденицу примивши ферман и војводску титулу од књаза Николе са Цетиња. Од калуђера из Завале слушао је приче давно записане на маргинама богослужбених књига о млетачким каваљерима Дамјану Кадијевићу и Милинку Кнежићу што доста јада зададоше Турцима као поданици венецијанског дужда. У тим временима националног буђења тешко је једном старијем човјеку било смирити пробуђене националне осјећаје а камоли маленом дјечаку који је сањао и маштао о прошлим и будућим бојевима за српску слободу. Било је то и вријеме, српског ината, вријема када су сиромашни тежаци одвајали муком зарађени динар да би финансирали отварање српских националних школа, јер своју дјецу у ћесарске школе нису били вољни слати. У такву школу, српску националну, кренуо је је и мали Илија 1899. године. Све до тада неког великог трага и сазнања о бечком ћесару Фрањи Јосипу и швапском окупатуру и његовим новинама у Попову није било. Истина до Дубровника се могло, видјели би и понеког пандура, службеника те нове државе а слушало се и о неким младићима који су отишли у Америку. Стизали су из далека гласови о једном Николи Лакићу из Чваљине што је отишао преко „Велике воде“ још прије Илијиног рођења и тамо се силно обогатио. Али бијаху ту несигурне вијести. Илија је, вјероватно у чуду, гледао необично по европски одјевене геометре који са тада појавише у Попову. Нешто су мјерили и размјерали те се споразумјевали на чудним језицима. Нагађо је да причају можда швапски, лацмански или пак мађарски. Убрзо у селу почеше причати да ће се градити „штрека“ и да ће туда пролазити воз све до Дубровника и Боке. Геометри одоше а убрзо за њима дођоше предузимачи и колоне раднике из свих крајева Херцеговине и Далмације. Зрикаваце заглушише ударци маља и ћускије, те најстршније од свега детонације мина које су тешком муком ломиле херцеговачки крш. Причало се и да ћесар предузимачима плаћа оку злата за оку скршеног камена. Своје дневнице на зидању подзида и пробијању трасе зарадише и Поповци. Убрзо крај пруге никоше продавнице, кафане па чак и куплераји. Ваљало је исплаћени динар од радника поново измамити. Чуду није било краја кад 1901. протутња и први воз. Спори Ћиро како га прозваше дизао је велику ларму и својим сигналним писком плашио је стоку али, у почетку, и понеке мјештане. Воз донесе новине из свијета али однесе понешто из мале Чваљине.
Илија је гледао како са корпама од прућа у којима бјеша мало кукурузна хљеба и сува меса младићи из Чваљине сједају у воз и одлазе пут далеке Америке. Једни за другим пут новог живота одоше штреком браћа Мирко и Стеван Перотић, за њима браћа Спасоје и Тодор Батинић, Трипо Голуб те рођак му Никола Гашић и многи други. Ускоро почеше стизати и прва писма и долари из Америке, али и црне вјести о страдалим по рударским окнима и градилиштима далеке Калифорније, Монтане и Аризоне...
Прође неколико година, Илија постаде момчић. Из Америке почеше долазити, оним истим возом којим су отишли, некадашње комшије. Неки само у посјету а неки са капиталом да започну посао или купе земљу у родном крају. Обучени по најновијој американској моди, уфитиљених брчића, зализане косе, подгојени америчким бифтецима, и са обавезним позлаћеним сатом који се кицошио и шепурио из џепова сакоа, привлачили су пажњу околине. Илија је пажљиво слушао приче о далекој Америци, о невиђеном богатсву Калифорније, о води у свакој кући, о богатству о којем се тада у читавој Европи само могло сањати. Илија поче сањати о Амерци, тим прије што га је ускоро чекао позив за регрутацију, најстрашнију од свих мора младића у Херцеговини тога времена. Залуд преклињања родитеља и укућана, далека Америка је већ опила млађаног Илију. И тако једног дана са тек навршених 16 година 1909. године сједа на воз Илија. Преко рамена пребачена корпа плетена од прућа, а у њој кукурузни хљеб, груда сушеног сира и јарчева бедрица. Праћен оцем, до Дубровника, у спорој жељезничкој композицији Илија је гледао призоре свог родног краја, не знајући да ће проћи деценије и деценије до његовог поновног доласка у завичај. На доковима дубровачке луке отац је давао последње савјете сину. Нису о томе говорили, али су оба, дубоко у души наслућивали да је то њихово последње виђење. Илија се укрцао и са брода још гледао оца који је, док се брод удаљавао, бивао све мањи и мањи. Неко од земљака на броду је запјевао и пјесми си прикључи Илија. Био је то опроштај са родним крајем.
Многи су пјесмом гушили сузе у очима због жала за отаџбином коју неки више никад неће видјети. Брод је наставио да плови према Трсту гдје је Илију и сапутнике чекао прекоокеански брод Карпатија. Да, то је она чувена Карпатија која ће три године касније прва притећи у помоћ тонућем Титанику. Данима се Карпатија споро кретала преко несагледивих простора Атланског океана. Млади Илија чекао је дан када ће угледати спасоносно копно Новог континента. Брод препун путника разних националности кроз олује, сигурно је пловио. Сукоба на броду није било, мада су се Срби мрко гледали са Бугарима. Бугари би Србима псовали Петра и Николу а ови њима кривоустог швабу Фердинанда. Сјевнула би понекад и која бритвица из силаха али већих сукоба није било. Неки млади Црногорац гуслао је на броду и младићима који иду у непознато прекраћивао путовање али и будио жал за родном грудом.
Прво што угледаше надомак обала Америке бјеше Кип слободе. Статуа са високо уздигнуто руком у којој пламти бакља милионима европских емиграната тога времана бјеше чудо невиђено. Као да им је желила добродошлицу у нови и бољи живот. Брод је пристао на острвце Елис, тик до Кипа Слободе. Тамо су амерички имиграциони слуижбеници провјеравали све новопридошле. Илија се искрцао у Њујорку. Јавио се свом утицајном земљаку Николи Лакићу. Никола бјеше један од најбогатијих Срба у Новом свијету тога времена. Био је агент бродских компанија који је за велики постотак организовао долазак својих земљака у Америку. Упутио је Илију одмах за Калифорнију, тамо и онако заврше сви Херцеговци, ваљда их је Калифорнија подсјећала на далеку родну Херцеговину.
Непуне три године, млади Илија је провео у Калифорнији. Златна грозница која је тресла Калифорнију још од 1849. била је на измаку. Злата више није било по бистрим ријекама а ни по површини. Било га је само по дубоким рударским окнима златних округа на сјеверу Калифорније. Хиљаде српских младића, већином Херцеговаца, Бокеља и Црногораца лутало је од рудника до рудника у потрази за зарадом. Илија бјеше млад да силази у опасне дубине, па је радио помоћне послове код земљака, који су мало стали на ноге, те отворили кафану, пансион или продавницу.
Најстарије српске организације у Америци основане су управо у Калифорнији. Прва добротворна друштва, прве српске новине и прве српске цркве основане су баш тамо гдје је Илија тражио своју срећу. Јак бијеше национални рад Срба у Калифорнији. Цркве су на брзину ницале по тада живим а данас пустим рударским градићима. Новац се скупљао и за помоћ у отаџбини. Велике суме тешком муком зарађених долара помагале су да се у отаџбини подижу бројне српске школе и цркве. Емигранти су са великим интересовањем пратили и политичку ситуацију у старом крају. Савез балканских држава против Турске дочекан је са одушевљењем. Када је избио Први балкански рат хиљаде младих емиграната оставило је послове у Америци и запутило се ка своме далеком дому те ступило у добровољачке одреде Црногорске војске. Међу њима бјеше и Илија Гашић. Он који је преживио епско исељавање ка Америци сада је хитао назад да понуди свој живот на олтару слободе.
По доласку у Црну Гору, Илија је са многим својим друговима емигрантима ступио у „Приморски одред“ Црногорске војске. У опсади Скадра „Приморски одред“ чинио је чуда од јунаштва. Јуришали су млади јунаци на утвђени Тарабош изнад Скадра небројено пута. Ишло се на нож, бацале су се ручне бомбе док су попут чуда невиђеног изнад Скадра летили авиони Српске Армије. То су заиста била велика чуда технике и први пут су се тада појавила на некој од европских бојишта. 18. марта 1913., предвођен бомбашким одјељењима у чијем саставу је био и Илија, “Приморски одред „кренуо је у своју последњу битку. Бомбаши су чинили подвиге, прошли неколико турских утврђених линија, бацили смртоносне паклене направе на централна митраљеска гнијезда непријатељске војске, али све је било узалуд. Турци су пружили очајнички и храбри отпор те нањели Црногорцима тешке губитке”. Поред Илије, из његове јединице преживио је само Далматинац Јован Тришић, такође добровољац из Америке. Из сусједне јединице преосташе само добровољци пристигли преко океана, Марко Радусиновић и Радоје Вукчевић. Склопиће млади Срби, које судбина предодреди да остану живи, тада пријатељство које ће претрајати деценијама, далеко од отаџбине, тамо преко великог океана, у Америци.
Иако војнички Црногорци не заузеше Скадар, Есад Паша комадант одбране гарде предаде се одмах иза великог боја на Тарабошу. Док су од глади и вишемјесечне опсаде напаћени турски војници напуштали Скадар и сусретали црногорске војнике, своје дојучерашње непријатеље, стидно су узимали комаде хљеба и понеку цигарету, који су им црногорски војници без мржње давали. Ту је био крај ратног пута за Илију Гашића. У родну Херцеговину није смио. Тамо је за њим расписана потјерница, јер су аустријски пандури код његовог оца пронашли писмо које је Илија послао породици из Црне Горе. Према ћесарским законима Илија је приступивши црногорској вијсци починио издају.
Млади Херцеговац са већином својих преживјелих другова вратио се назад у Америку. Обогаћен новим и страшним животним искуствима, био је спреман да досања свој Амерички сан. Велика ратна искушења и стална смртна опасност од Илије нису начинила мрачњака, нису његову душу прекриле тама и јад. Напротив из своје ратне муке, Илија је изашао живљи, окретнији и ведрији. Са својим земљацима из Попова Поља, Љубиња и Требиња, Илија је, чинило се тада можда исхитрено, потрошивши сву своју уштеђевину, купио комадић пустиње код некадашњег рударског градића Купертина. Тада то бјеше пустиња, која је мање давала, него што би фармер у њу уложио. Бодрио је неколико година своје посустале и разочаране земљаке Илија да не одустају, да узимају нове кредите како би сваке године изнова могли одржавати воћне насаде и надати се ријеткој спасоносној киши. Чинили се да Херцеговачки емигранти неће изаћи из тог зачараног круга и немогућег поодухвата да од пустиње направе богату долину, али...!
Исто као почетком вијека у Попову Пољу, у пустињи се појавише геометри, одмах иза њих радници прокопаше дубоке канале. У канале грађевинци поставише големе бетонске цијеви. Ускоро пустињу натопи вода са стјеновитих планина. Пробујаше закржљали воћњаци, донесоше до тада невиђен богате плодове. Крупне наранџе, брескве и крушке из Купертина постадоше тражена роба широм Америке. Херцеговци предвођени Илијом Гашићем дочекаше благостање. Подигоше ранчеве, засноваше породице и одјекну долином Купертина громка херцеговачка пјесма. Одједном породице Гашић, Сулавер, Комненовић, Глухајић, Ћук, Чучковић, Јахура, Галеб, Пецељ…постадоше угледни грађани Калифорније и познати међу српском емиграцијом широм Америке. И Илија се скрасио. Илија је сад био обучен у скупа штофана одјела, из џепа је поносно вирио златни сат, док је ногом стајао на браник свог најновијег Форда и привлачио погледе дјевојака. Упознао је младу службеницу поште у Купертину, дјевојку талијанских коријена, Катарину Павизо. Убрзо су се вјенчали и ускоро добили сина Вељка. Вељко се родио 1923., а двије године касније млади супружници добише и сина Јована. Живот је текао у благостању. Илија је проширивао послове, ускоро је отворио погон за прераду воћа што је вишеструко повећало његове приходе. Постаје члан локалне скупштине, угледни грађанин кога сви питају за савјет. Његове навике и начин живота постају потпуно амерички. Али само наизглед. Илија је увијек био свјестан ко је и одакле је. У Купертину оснива Српски клуб, утемељивач је и Српске црквено-школске општине у оближњој Саратоги. Сваке недеље на некој од бројних српских фарми организују се забаве. Илија је увијек највеселији и увијек први подиже пјесму. Дочекавши Други свјетски рат као богати Србин, одмах ступа у редове Српске Народне Одбране и активно ради на одбрани српских националних интереса. Као већина америчких Срба подржавао је краља Петра и Четнички покрет Драже Михаиловића. После рата потписао је преко педесет гарантних писама за преживјеле припаднике покрета и пронашао им посао у Америци. И у зрелом животном добу у Илији је било младићке ведрине, херцеговачке мудрости и светосавке правичности. Човјек лаке сјене, мирио је тадашње српске подјеле у Америци гдје год би се појавио. На скуповима српске емиграције и најжешћи сукоби и свађе били би превазиђени, када би о њима говорио Илија Гашић. Сматрали су га неозбиљним. Илијина упорност у рјешавању српских зађевица свједочила је о његовом чврстом карактеру.
 Илија Гашић у старости
|
У старости Илија је направио кућу на врху купертинског бријега одакле је поносно гледао на пространства под насадима воћа. Сједећи на својој столици за љуљане, са ногама на столу, отпухивао је димове скупих кубанских цигара и често гледао у прошлост.
Чезнуо је за својом Херцеговином, за сиромашним Поповим Пољем, за својом Чваљином. Присјећао се дјетињства. Присјећао се голог крша гдје је напасао стада мршавих коза и оваца, сјећао се блата које би изненада односило љетину. Чуо је да је Требишњица укроћена и да вода више не лежи зими по пространом крашком пољу. Са сјетом је размишљао о рибарским баркама које више не плове и са њих више, свиленим мрежама, не хватају рибу гаовицу. Није одолио, донио је одлуку, вратити се завичају! Баш га брига за комунисте, баш га брига шта ће бити са њим. У неким новинама у Отаџбини прозвали су га као народног непријатеља. Конзул у Сан Франциску дао му је дозволу да може посјетити Југославију. Средином шесдесети, већ као старац, Илија је стигао у своју Чваљину. Први и једини пут након одласка у Америку. Сви у селу за њега су чули, али га се само ријетки старци сјећају. Породице, осим сестре удату у Струјиће, више у Херцеговини није имао. Обишао је стазе своје младости, све му некако мање и закржљало. Нема оне живости, нема дјечије граје, још само воз Ћиро пролази и броји своје задње дане. Ишао је Илија и у Црну Гору. Са југословенске стране границе гледао је и брдо Тарабош гдје је као младић са ножем у устима и бомбама у рукама, храбро јуришао. И Тарабош му сада изгледа мањи и чуди се како толики младићи изгинуше на њему.
Врати се задовољан у Америку. Опет на врху купертинског бријега гледао је у даљину и сводио биланс. Кад гледа у прошлост, задовољан је оним што остаје иза њега. Проживио је срећан живот са супругом Катарином. Одгојили су добро синове. Син Јован је успјешан грађевински предузимач, а старији син Вељко је најчувенији амерички авио-инжењер. Пројектује борбене авионе у компанији Нортроп, гдје је и извршни директор. Радио је и на пројекту Аполо. Размишља и о српству, још је активан члан српске заједнице. У црквеном расколу, стао је уз владику Дионисија и такозване расколнике. Још увије оде до оближњег Џексона, гдје је Мисија Светог Саве, коју је и он помогао подићи. Ту разговара са својим ратним другом са Тарабоша, Марком Радусиновићем. Држи се са Требињцем Тодором Полићем, најбогатијим Србином у Америци и својим великим пријатељем. Још мало њих има што на српским окупљањима причају језиком старог краја. Млађе генерацију причају енглеки језик и као да не разумију ове старце. Они су пошли са дна. Са друштвених маргина попели су се до високог статуса. Њиховој дјеци било је лакше. Хвалио се својим пријатељима како је ето он сабирао љетину бојећи се блата, а његов син Вељко слао је Американце међу звјездана пространства. Гледаo je и даље у своју долину, тамо према заливу Сан Франциска. Гледао је како воћњаке замјењују технолошки високо напредне фабрике. Долину радости срца, како некад је зваше због обиља воћа које је даривала већ су почињали звати Силицијумска долина. Стари начин живота одлазио је у заборав. Једро воће у долини сада замјењују компјутерски чипови.
x X x
Илија Гашић је умро 15. новембра 1971. у 80-тој години живота. Био је последњи српски добровољац из отацбинских ратова у Америци. При осврту на његову овоземаљску стазу од херцеговачког крша до богате Калифорније човјек може само да застане и диви се једном часном проведеном животу. Сахрањен је на српском гробљу у Колми.
