 Александар Лома, рођен 1955. у Ваљеву. Редовни je професор на Одељењу за класичне науке Филозофског факултета у Београду на предметима Грчки језик и Историја религија; дописни je члан Српске академије наука и уметности (САНУ), руководилац пројекта израде Етимолошког речника српског језика при Институту за српски језик САНУ. Поља истраживања: индоевропска компаративна лингвистика са тежиштем на грчком, словенском, индоиранском и старобалканским језицима; историја религија и компаративна митологија; топонимија и историјска географија.Слово у српском поред оног значења у којем се најчешће употребљава има и ово друго: слово о нечем, свечана беседа о одабраном предмету. То је значење изворније од онога уобичајеног, како нам то показује поређење са другим словенским и индоевропским језицима, будући да је слово једна од наших речи са најдужим родословом; сродна је са слава, славити, слушати, а среће се, у гласовним ликовима својственим датим језицима, већ код Хомера, у Ригведи, у Авести. Из поређења њених раних употреба може се извести закључак да је она првобитно значила усмено прослављање богова или јунака, првенствено у виду епске песме. Но јунак да би добио своје слово, осим подвига који су га учинили јунаком, морао је испунити још један важан предуслов: да буде мртав. Наиме, изворно значење наше речи изгледа да је било посмртнослово, оно које се држи некоме или нечему и обично завршава речима „Слава му!“ Данас ја држим слово о српском језику, а не српском језику, али између та два обрта разлика је тако мала, а и околности у којима живимо су такве, да се не чини неумесним поставити питање: има ли српском језику века, да ли је он данас угрожен, и ако јесте, од кога и чега и у којој мери? Пише: Алекандар Лома Када се говори о данашњем тренутку, пре свега се мисли на свеопшти процес глобализације, који један језик, енглески, у осиромашеном и исквареном виду, намеће целом свету као средство планетарне комуникације у дипломатији, привреди, науци и култури. Природно, у складу са законима дијалектике, пројављује се и супротна тежња, ка очувању, пре свега културних, а у том склопу не на последњем месту и језичких, особености широм света, и постепено се обликује, додуше идеалан и тешко достижан, профил савременог интелектуалца као „националисте свих нација“, супротстављеног обезличеном и обезличујућем „мундијалисти“. То је тако на глобалном плану, а што се тиче српског језика ствар се посложњава чињеницом да њега угрожавају обе те међусобно опречне тенденције, не само глобализација, него и афирмација партикуларних идентитета (сувише неологизама у овој реченици, али и сама ствар је таква!). Успостављају се, на територији на којој се, по објективним језичким мерилима, говори искључиво или претежно српски, нове нације, млађе од језика којим говоре али и врло склоне да га према себи преименују, а да притом нису у стању да осим самог назива језика истакну или створе ишта друго што би, са строго лингвистичког гледишта, чинило његову посебност. То је, разуме се, увелико ствар политике, али не само ње, јер се и наука о језику укључује, на овај или онај начин, у те актуелне процесе. Но и то њено укључивање треба сагледати у склопу једнога општег тренда, који се зачео у двадесетом веку а наставља у овом нашем, ка „социологизацији“ хуманистичких наука, или, да се изразим на енглеском, где је опозиција изричитија: ка приближавањуhumanities ономе што се назива sciences или ка њиховом превођењу у social sciences. Развој социологије и психологије од краја XIX в. пружио је веома корисне доприносе традиционалним хуманистичким наукама, разоткривањем друштвеног оквира и менталне подлоге појава којима се оне баве које омогућује бољу утемељеност и већу објективност њихових налаза. Права, традиционална социологија и психологија истрајају у том своме основном, племенитом задатку; но у окриљу тих дисциплина изнедриле су се неке нове науке које само ограничено могу полагати право на тај назив, у мери у којој се он везује за објективизацију сагледавања стварности, а пре су посвећене њеним манипулативним искривљавањима и релативизацији истине. Ако је кроз средњи век наука била „слушкиња теологије“, да би у новом веку свргла религију са њеног престола и устоличила као врхунску општечовечанску вредност бескомпромисно трагање за истином, у овим „постмодерним“ временима имамо проблем са њеним све већим стављањем у службу политике, био посреди марксизам лењинизам, „политичка коректност“ или „нови светски поредак“. Тако не само у политичким структурама него и у појединим стручним и научним круговима наилазе на одређено разумевање, па и на позитиван одјек, захтеви за уздизање субјективних мерила над објективним. У званичном именовању језика превладавају ставови типа „наш језик није српски јер се не осећамо Србима, чак их мрзимо“ над чињеницом да језички израз дате популације има све битне одлике језика за који се историјски везује српско име. Са социолингвистичког гледишта то се чак може сматрати исправним. Немамо ни средстава ни моралног права да некога ко се данас осећа Црногорцем или Бошњаком присилимо да свој језик назива српским, ако он то неће. Но ако морамо бити толерантни у садашњости, не смемо толерисати кривотворење прошлости. Као неко ко се бави језичком историјом посебно сам осетљив на покушаје да се властитим прецима, чија мртва уста не могу дићи глас против тога, оспорава и преиначује њихов етнички и језички идентитет, како би се прибавио лажни педигре новокомпонованим нацијама и њиховим „језицима“. Такве ствари треба осуђивати где год у свету и коме год да се раде, а ми се овде морамо посебно одлучно борити против насртаја те врсте на нашу историју и српски језик, јер тешко да ће то ико други за нас чинити. Лепо би било веровати да постоји неки наднационални, аполитични, потпуно непристрасни и објективни суд научне јавности који без по муке, и чак по неком аутоматизму, разобличује фалсификате у своме домену. На жалост, нема таквога, бар не за оно што нас тишти. Славистика је данас свуда у свету у осипању и опадању, посебно она историјски усмерена; све је мање у њој озбиљних истраживача и правих стручњака који се могу компетентно и ауторитативно супротставити тенденциозним прекрајањима језичке и етничке историје, под условом да то уопште хоће, јер и такви су смртни људи, каткад склони да из сопствене симпатије односно антипатије или из политичких разлога зажмуре пред полуистинама, па и пред чистим лажима и пресним глупостима. Пристрасност је особито изражена у односу према суседима; уопште не претерујем када тврдим да бисмо, ако би се пројектовала екстремна гледишта неких бугарских и хрватских језикословаца, имали континуирану хрватско бугарску језичку границу преко српских земаља, а српскога језика и нас самих нигде не би било, ни у садашњости ни у прошлости. А ипак ми постојимо као народ у овом делу Европе под непромењеним именом скоро хиљаду и по година, а већ хиљаду година, од коначног распада словенског језичког континуума, то име се везује за један прецизно одредив и лако препознатљив варијетет унутар јужнословенског дијалекатског простора, а дугом и богатом писаном историјом. Шта нам ваља чинити? Не треба се одвише упуштати у жучна оспоравања, још мање у властита неоснована својатања туђег, а никако не смемо ограничавати бављење српским језиком на дневнополитичка питања. Наш је превасходни задатак да своје словесно наслеђе сагледавамо и изучавамо у његовој свеукупности, од писаних споменика, старосрпских и српскословенских, до данашњих још живих локалних говора, и да од свога чињеницама поткрепивог знања направимо чврсту брану према свима који нам оспоравају да смо оно што јесмо, па чак покушавају да и нас саме убеде у то. Много је послова на том пољу и, на жалост, у већини њих смо за другима заостали, а у нашој јавности недостаје свести о томе. Реч је о пословима пипавим и дугорочним, у које се улаже много знања и труда а за узврат мало добија у погледу материјалне сатисфакције и личне промоције. Сведена на тржишну утакмицу, нагонећи све који се професионално баве науком у грозничав лов на бодове, текућа научна политика може само обесхрабрити способне младе људе да се у својој каријери упуте тим, а не другим лакшим путевима. Досад се државна власт у Србији редовно оглушавала на позиве да означи националне приоритете у науци, тј. оне послове које смо дужни да обавимо, не само себи самима него и међународној научној заједници, јер их нико други осим нас не може обавити нити то хоће. То су пре свега истраживања сваковрсне природне и културне баштине нашег тла, а међу њима никако не на последњем месту — српског језика. Оно што је најпрече, то су научно осмишљене и што потпуније дигиталне базе текстова и података: лексичких, ономастичких, дијалекатских из свих делова српског језичког простора и у разним хронолошким пресецима. Други их увелико имају, код нас једва да су у зачетку. Оне би пружиле како нашим, тако и заинтересованим страним стручњацима чврст основ за темељна и озбиљна истраживања разних врста, филолошка и лингвистичка, међу њима лингвогеографска, етнолингвистичка, ономатолошка, етимолошка и друга. У исходу добили бисмо, у штампаном и дигиталном виду, засад недостајућа капитална дела: историјске, дијалекатске и етимолошке речнике, дијалектолошке атласе, тако да би се српски језик на целом свом простору и у целокупном свом трајању уобличио као јасна и неоспорива емпиријска величина. Догод се то не оствари, остаћемо на удару злонамерних манипулација и не мање штетног незнања, туђег и свога сопственог. И на крају: иако сам се већ оградио од дневне политике у сфери језика и премда сâм нисам неко ко се бави језичком нормативистиком, осећам да бих у овој прилици остао недоречен ако се не бих осврнуо на једну особеност овога поднебља која ме, не толико као научника, већ пре свега као припадника овога народа, грађанина ове земље и говорника српског језика брине и жалости, а која није само плод нашега времена, него, колико сам је успео унатраг проследити, представља континуанту наше језичке политике или, боље речено, политизације језика, и не само језика, у најмању руку од тренутка када смо збацивши вишевековно ропство обновили своју државност. Претходно сам углавном говорио како српски језик и српски национални идентитет угрожавају други, а ово се тиче једне етнопсихолошке црте која их угрожава изнутра. И није да је баш нисмо свесни; али свакако нисмо довољно. Да постоји елементарна свест о њој, доказује израз србовати, за који сам узалуд тражио паралеле у другим језицима и код других народа; док ми не докажу супротно, сматраћу га нашом особеношћу. Та реч у српском језику има заслужену негативну конотацију, а ипак је то нешто што ми Срби редовно, свесно или несвесно, упражњавамо. Реч је о својеврсном шизофреном поремећају, менталном расцепу који наше национално биће доводи у сукоб са самим собом. Једна његова страна може се сажети у став:Срби сви и свуда. Његова драстична, да не кажем болесна испољавања налазимо у дилетантским али високотиражним књигама које лече наше националне фрустрације тврдњама да смо пранарод илиНарод (са великим Н), да је наш језик, онај којим говоримо од Вука наовамо, предак већине или свих осталих светских језика, чак и оних посведочених хиљадама година раније (док су наши преци говорили сасвим другачије: праиндоевропски, балтословенски па прасловенски), да смо ширили тековине цивилизације по целом свету – и слично. До сада се наша „званична“ наука успешно бранила од продора те паранауке, али се неке пукотине већ назиру, а где су, задржаћу за себе да вас не бих плашио. Рећи ћу само: ако тај начин бављења српским језиком у нас превлада, наша задња линија одбране неће бити у Токију, како гласи једна популарна парола, него у моме родном Ваљеву. Но оставимо то по страни. Србовање се у свом изворнијем и свакако разумнијем виду испољава као проглашавање Србима свих који говоре српским језиком; у том смислу је и Вук Караџић, на чије име и дело се увек морамо враћати, србовао. Но он је говорио о Србима сва три закона, тј. не само православним, него и католицима и муслиманима; у његовом виђењу, и у духу времена у којем је живео, одређење националности заснивало се пре свега на језику. Уз то је он поред језика изучавао и боље него ико други познавао народно стваралаштво, традиције и менталитет свих трију конфесионалних заједница, а све то нас пре међусобно повезује него раздваја. Да ли је такво великосрпство и доцније југословенство било пука илузија унапред осуђена на пропаст, и тек са овим што се сада дешава вратили смо се природном стању ствари, или је пак оно од стране великих сила просуђено и на смрт осуђено као одвише озбиљан подухват, опасан по равнотежу снага у овом делу света; ко је у то ушао искрено, ко са задњим намерама — пустимо историчаре да се око тога споре. Како год било, лингвистички плод тога зближавања био је српскохрватски језик. У већем делу двадесетога века то је био званични и истовремено научни назив језика, да би последњих деценија и код Срба и код Хрвата постао прокажен и малтене омражен. Нема одиста разлога да се њиме свакодневно служимо као раније, али не треба га ни сасвим одбацити а још мање водити против њега крсташки рат. Ако више не постоји службени и књижевни језик који се тако назива, то двочлано име, са цртицом између својих чланова (српско-хрватски), најпогодније је, или најмање неприкладно, да се њиме, у научној дискусији, означи једна многовековна макродијалекатска реалност на словенском југу, пре свега у случајевима када би прецизнија разграничења била произвољна и насилна. Моје сазнање је да они страни лингвисти који су објективни и непристрасни и даље за наш језик користе двочлани назив, а они други по правилу шире појам хрватског на штету српског. Не може се, међутим, превидети да смо на том терену склони да сами себи дајемо аутоголове. Реч је о другом полу у менталном расцепу нашег етноцентризма. Тежњи да српским именом обухватимо све што му историјски припада и да по могућству расрбљене говорнике нашега језика „вратимо српству“ од почетка се супротстављала друга врста србовања, наше међусобно надгорњавање, ко је бољи а ко лошији, ко је прави Србин (у крајњем исходу долази се до парадоксалног разрешења: „ако већ не могу бити најбољи, нећу уопште бити Србин“). Релативно безазлен израз те склоности су надимци које у средишњој Србији надевамо Србима досељеним из других крајева: онај од преко Саве је Мађар, са Косова — Шиптар, с оне стране Мораве — Бугарин. Злоћуднија су приватна спочитавања и јавне прозивке, често у служби личне или политичке промоције, којима се доводи у питање нечије српство због вероисповести, нагласка, јекавштине, писма којим се служи итд. Тиме сами доприносимо сужавању своје етничке и језичке базе у садашњости, а и оном фалсификовању прошлости које сам помињао. Нико не спори постојање католика и муслимана српскога етничког и језичког порекла, али вуковски став о једном народу са једним језиком и три вероисповести примио се код Албанаца, а код нас није, делом свакако и због инсистирања на православљу као на битној одредници српског идентитета. Историјски, штокавска јекавштина је можда најсрпскији од свих дијалекатских варијетета српског језика, а данас се многи у нашој средини на њу мрште, доживљавају је као нешто туђе, рођени јекавци прелазе на екавицу, а за неупућене и недобронамерне у свету јекавски је напросто хрватски. Оправдана су настојања за заштиту и очување ћирилице, али не и позиви да се одрекнемо латинице. Двоазбучност је наша цивилизацијска предност у односу на оне Хрвате који са поносом изјављују да не читају ћирилицу. Уосталом, прво словенско писмо била је глагољица, њу је Ћирило створио за потребе моравске мисије. Ћирилица, неоправдано по њему названа, настала је тек после његове и Методијеве смрти, у источној Бугарској, у Преславу, адаптацијом грчког алфабета и остепено се проширила на запад; но Охридска школа Св. Климента и Наума остајала је при глагољици, а у хрватском приморју попови глагољаши су се вековима одупирали латинском богослужењу. Нема сумње да су и Срби преднемањићког доба писали глагољицом; међу палеославистима све је више оних који су склони да глагољско Маријино јеванђеље из XI в. сматрају првим сачуваним спомеником српске редакције старословенског језика уместо стотинак година млађег Мирослављевог јеванђеља. Српски народ и српска култура имају своју преднемањићку историју, која није искључиво православна и ћирилска. Тога треба да будемо свесни, да не бисмо олако другима препуштали делове сопственог културноисторијског наслеђа. Ако треба на крају да из свога излагања извучем неку поруку, она би гласила да не можемо сачувати и одбранити свој језик у садашњости ако његову прошлост препустимо забораву и распарчавању. Свечана беседа Александра Ломе одржана на годишњој скупштини Вукове задужбине 5. новембра 2010. године |
