|
Нема рецепта, као ни калауза за душу. Све је на породици (читаj: родитељима!) па онда на етничкој заједници. Ако су они одлучни да деца у расејању уче српски језик у својој кући, у својој цркви, у свом културном центру, у било којој школи српског језика, онда ће се и језик одржати у расејању. Ако су они и "породично" и национално, црквено и школски несвесни (каква је већина Срба из расрбљене и разбожене Титове и Слобине Југославије!), онда ће се српски језик изгубити још у другој генерацији. Пише: Др Радомир Батуран Има овде у Торонту примера, из малих етничких колонија, и за једну и за другу тезу. Грци, Јевреји и Јермени никад неће изгубити свој језик у расејању. Афричка и балканска колонија- западно и јужно-словенска, изгубиће свој језик већ у другој-трећој генерацији. Они организовано ништа не чине да својој деци очувају матерњи језик. Што је најгоре, уврежило се старинско мишљење, још од времена чедних наших старина- првих српских досељеника у Америци, да је фолклор најважнији да се очува национална свест и матерњи језик. То мишљење наших рудара и фабричких радника подржавају и данас њихови унуци широм српских колонија у Северној Америци. Некакве војвоткиње оснивају и цепају на стотине фолклорних друштава. Сијају народним ношњама, врцкају својим "јужним деловима" и балканским ритмовима- али зборе енглески. Деца им не знају ни речи српске, али у "вербалном" и фолклороном српству нема им равна. Они се отворено супростављају отварању српских школа при црквама. Има комунистичких снобова, нарочито комунистичких феминискиња, који злоупотребљавају своју децу да би поправили акценат свог лошег енглеског језика. Они се шепуре и доказују своју надмоћ и престиж тако што у својим кућама и са гостима и својом децом говоре енглески. Преседавају и црквено-школским одборима на енглеском језику и записнике са тих састанака објављују на енглеском језику у српским црквеним гласилима. Они не знају да је свака игра ритам тела а језик ритам душе. Језичка матрица основ је свега: кроз њу иде и образовна, и васпитна, и религиозна, и етичка, и национална, и патриотска - и лична и колективна свест. Кроз њу пулсира душа човекова. Када се та матрица потрга, потргаће се и душа човекова. Долази до цепања личности - страда душа човекова илити "ментално здравље". Лекар опште праксе, George Photopopulos, Грк, рођен у Торонту, у својој ординацији држи православне иконе. Са оцем, такође лекаром, и у ординацији разговара само на грчком, извињавајући се пацијентима. Кардиолог, Србин, Милутин Дробац, рођен у Торонту, са своје двоје деце и својом мајком, сваке недеље су у српској цркви. Милутин Дробац је основао и Црквени хор и води га већ двадесет година. Син му студира православну теологију у Америци. Др Дробац препоручује православни пост и Енглезима као лек за очување срца и крвотока. И они га слушају и неизмерно су му захвални. Олга Марковић, Српкиња, рођена у Торонту, уредник је једног стручног магазина у торонтнском дневном листу "Nacional Post", говори и пише на српском исто толико добро колико и на енглеском, који јој је први језик. Чињеница да је њен отац Божо Марковић, подигао прву српску цркву у Торонту, у којој данас стоји велика његова фотографија, са супругом, Олгином мајком, довољно казују како се родитељско и чињење и нечињење преноси на очување националног језика и националне свести.
Аутор је професор и оснивач школе српског језика у Торонту. |
