|
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?“ Цитат потиче из Завештења Стефана Немање, ауторског дела Миле Недића. Ово обимом невелико, али поруком изузетно вредно дело познато као Завештење о језикуобјављено је двојезично у нашем часопису и налази се на његовој улазној интернет странициwww.dijaspora.co.
Пише: Милица Ђорђевић
Постоје подељена мишљења међу људима око Завештења о језику. Има их, и бројни су, који мисле да су то Немањине речи на самрти. Међутим, то једноставно није истина, То је ауторско дело књижевника Миле Медића. У емисији на телевизији Б92, Културни нокаут, емитоване 2005. године, гостовали су аутор Завештења о језику, Иван Клајн (председник Одбора за стандардизацију српског језика) и Борис Миљковић. Клајн је иначе, у тој емисији, скренуо пажњу да је у питању ауторски рад Медићев, за који је рекао да би му дао одличну оцену, а да Завештење није изворна порука Стефана Немање. Реч је дакле о Медићевом уметничком виђењу последњих овоземаљских дана Стефана Немањe. Tо што је народ такво виђење прихватио као истинске Немањине речи афирмише писца и његово дело које је узгред буди речено настало у Хиландару. А да је аутор Завештење о језику лепо и умно срочио, јесте. Савршен спој реченица, мисли повезаних. Запитајмо се шта је, у дубини наших душа и срца кад је у питању матерњи језик. Чувамо ли, роде, језик као што бисмо требали чувати земљу? Медићев изванредно написан текст, наводи на многа размишљања. Језик нам даје лични печат. Без њега смо неми, странци на карти живота. Он је неотуђив, и незаборавља се лако у постојбини језика. То је наше обележје које нас прати током целог живота. Да ли смо тог обележја свесни у расејању? Језик је стар, колико и наша свест. Он не трпи насиље. У историји српског језика показало се да све оно што је вештачки придодато, нестало је временом. Не треба кварити нешто што је већ усвојено. Желимо ли да подигнемо ниво свакодневне језичке праксе, морамо првенствено изменити однос према језику. Загледани у себе требало би се запитати ко смо ми уопште. Јер, ако је неко Србин, који жели да поштује своје претке и у сличном духу васпитава своје потомке, тада би, свакако, највећим делом, требало да следи речи из Завештања. Jезик спаја људе са свих страна у једној централној тачки – животу. Изгубимо ли свој језик, своју ћирилицу, губимо лични идентитет. По томе смо препознатљиви, по мелодичности самог изговора, која струји нашим венама указујући на славну прошлост наших предака, а гледајући упртих очију у младе нараштаје будућности. Често се Медићево ауторско дело цитира и преноси као аутентично завештање Стефана Немање и користи као некакав „аргумент“ за овакав став или онакав. Требало би га прочитати до краја и увидети сву његову лепоту. Писац је покушао да се уживи у оно доба у којем је Немања живео крајем XII века (укљештен између великих сила оног доба; Византија, Свето Римско Царство, Угарска итд.), а које у неким елементима наличи времену у коме данас живимо. Неспорно да је језик кључна одредница у свести неког народа; заправо, највећим делом (уз неке друге одлике: обичаји, световни и религијски), језик чини етницитет. У овим текстовима су многи савремени читаоци пронашли себе. Кроз сам текст проговара српски народ. Народ је тај који се треба сачувати од нестајања, јер се и са њиме губи језик. А шта је то што нам Стефан Немања "поручује"? Сачувајмо језик! Јер ако га не чувамо он ће почети да се цепа, отуђује и замире. Нисмо ли данас сведоци управо таквог процеса, у коме српски језик полако губи своју есенцију? Наравно да јесмо. То је посебно уочљиво у расејању. Пажљивији читалац «Дијаспоре», сигурно је, сетиће се ове белешке коју смо објавили 2002. године из пера наше вредне сараднице, учитељице српског језика Слободанке Бобе Спендруп: «Возим се аутобусом на линији број 40. Испред мене једна црнокоса девојчица покушава да се попне на пречку за придржавање. Са суседног седишта загрме строги мамин глас: - Isаbеllа gå när och sätt dig! (Изабела, сађи и седи!) Девојчица послуша за тренутак, а мама се окрене својој пријатељици и настави истим темпом: - Море полудећу од ово дете! Прво ми се следи крв од мајчине грубости, а онда узаври до кључања зато што се обрачун између Изабеле, њене маме и мамине пријатељице наставио на ружном шведско-српском језику током двадесетоминутнoг путовања. Приметила сам да су сви путници били узнемирени. Свак је реаговао неком посебном нервозом и гестом, али по правилима лепог понашања нико није ништа прозборио. Када смо игром случаја или судбине, моја српска дружина и ја изашли из аутобуса на истој станици, више нисам владала собом и изигравајући равнодушност изненадила љутиту мајку питајући је: - Зашто не говориш српски са Изабелом? - Српски! Шта ће јој? Она треба да зна шведски и енглески. Српски је мали језик и не треба јој! - Али, српски је твој језик, а баш и није мањи од шведског! - покушала сам да је дозовем. Мајка ме је стрељала очима и на крају дотукла из свог ужареног шанжера: - Она је рођена у Шведској у Европској Унији! Наравно, мајка жели све најбоље своме детету. Учи га и васпитава онако како зна и уме, у сваком случају у духу времена, жестоко се трудећи да јој кћи ни именом, ни језиком не личи на њу. О своме понашању мајка није у стању да размишља, а ја се бојим да ће се једног дана Изабела стидети и мајке и свога порекла». Две ствари којих не треба да се стидимо јесу: љубав и матерњи језик који представља неизбрисиви отисак на нашим страницама живота ма где били. Све док не будемо носили у себи прошлост, не можемо имати будућност. ----------- |
