Руска наука се посветила проучавању византијске историје у 18. веку, тачније од 1725. године када је у Петерсбургу основана Академија наука. Нешто касније почело је ходочашће руских путника и колекционара на Исток, у потрази за писаним споменицима и хришћанским старинама. Врата манастира на Атосу и Синају била су широко отворена за руске научнике и црквене људе. Монаси су им предочавали такве драгоцености, о чијем постојању нису слутили ни европски посетиоци.
Пише: Марија Хартановић
Дана 8. јануара 1846. године, у 14 часова и 40 минута, владика Порфирије Успењски (1804 – 1885), неуморни путник и стручњак за област Историја источних цркава и грчке палеографије, прошао је кроз свету капију манастира Хиландар.
За време свог боравка у Хиландару, он чита рукописни Животопис Светог Саве српског и његовог оца Симеона Немање, који је саставио Доментијан, ученик Светог Саве. Успењски чита и његову штампану верзију, која је урађена у славеносрпској штампарији у Бечу 1794. године. У свом дневнику описује и црта скице икона и предмета религиозног култа док 14. јануара присуствује празнику Светог Саве. Са посебном радошћу и радозналошћу, Порфирије Успењски проучава Хиландарску библиотеку и међу 18 хиландарских јеванђеља, написаних у периоду од 1270/2. до 1662. године, проналази Мирослављево јеванђеље.
У свом дневнику он описује графију Јеванђеља и истиче заплетеност почетних слова, ини-цијала. На крају Јеванђеља Порфирије налази четири постскриптума који сведоче о томе, да је Јеванђеље написао Григорије, писар и преписивач црквених књига код кнеза Мирослава.
Будући да је био ватрени истраживач, Порфирије Успењски се интересовао за личност кнеза Мирослава и за датум писања Јеванђеља. Упоређујући имена и датуме, Порфирије долази до закључка да је Мирослав био рођени брат оснивача Хиландарског манастира Стефана Немање, и да је живео у другој половини 12. века , па је према томе и Јеванђеље такође написано крајем 12. века.
Разгледајући и читајући Мирослављево јеванђеље, Успењски примећује да су кориштена глагољичка слова и закључује да је Григорије знао глагољицу. Такође, Порфирије истиче да правопис неких речи у Јеванђељу није црквенословенски, него народни.
Дана 26. јануара 1846. године, Порфирије Успењски одлази за Цариград, односећи са собом и једну истргнуту страницу из Мирослављевог јеванђеља.
Тридесет девет година касније (1885), Руска академија наука обогаћује своју драгоцену колекцију рукописа наслеђем Порфирија Успењског. Ту се налази посебна збирка словенских докумената у којој и документа из манастира Хиландар.
У Кијеву је 1874. године одржана Археолошка изложба на којој су биле изложене и српске старине, као и предмети из збирке Порфирија Успењског – изложен је један лист из Осмогласника, штампаног у Митрополији Грачанице (1519), рукопис Јеванђеље Вуканово, који је некад припадао Библиотеци Светог Павла на Светој Гори, као и страница из Мирослављевог јеванђеља.
Сада се ова страница Мирослављевог јеванђеља чува у Националној библиотеци Русије у Санктпетерсбургу.
Овај часопис је на једној од својих насловних страница (у број 6, за 1998.) објавио минијатуру из Мирослављевог јеванђеља. У истом броју на шведском језику објављен је прилог књижевника Милосава Попадића, који данас живи у шведском граду Гетеборгу, о Јеванђељу, под насловом Det äldste kyrylliska manuset (Најстарији ћирилични рукопис). Ту је Попадић писао о томе како је руски свештеник Успењски 1845/46. године боравио у Хиландару и како је исекао ножем једну страницу из поменуте књиге. Та страница се касније нашла у Петерсбуршком музеју (Недавно је враћена у Србију – нап. Уредника).
Уредник Дијаспоре је, посредством Интернета, ступио у преписку са Маријом Хартановић која je студирала језике у Петерсбургу. Веза са Петерсбургом остварена је, одавде из Стокхолма, преко web-странице општине Бајина Башта. И, почело је, захваљујући Маријином разумевању, трагање за истргнутом страницом из Мирослављевог јеванђеља. Тако је Дијаспора дошла у прилику да објави још један прилог о овој драгоценој књизи.
Ова вишезначна прича објављена је под насловом Српско благо на сигурном месту у првом броју за 2000. годину. Повест коју објављујемо и овде потврдјује како је свет – захваљујући ери компјутера, постао један велики „комшилук“ и како се међу нама, развејаним по белом свету, могу и требају стварати и јачати везе.
