Да би језик имао икакав поредак, измишљена је азбука. Слово А као крст на почетку. Словом А почиње наше крсно име – Аранђеловдан.
Пише: Драган Лакићевић
У доба без Бога, тетка скојевка, причала нам је како је отац, исто скојевац, као ђак, најбоље рецитовао песму о Светом Сави:
„Ко удара тако позно у дубини ноћног мира/ На вратима затвореног светогорског манасти-ра…“ Чинило нам се да би тога трена и на наша врата могао закуцати „Мило чедо“ Свете Цркве Христове.
Питао сам бабу; зашто је Свети Сава избачен из школе?
– То је неки непосваћај, рече она.
Доцније сам реч непосваћај чуо једино кад би се неко сам убио. Она се утопила – непосваћај.
Марамицу на слепочницу, па берету на марамицу – непосваћај.
Свака реч има свој азбучни ред.
Азбуку знамо напамет у подне и у поноћ. Као Оче наш, Ускликнимо с љубављу, као песму о старом Вујадину.
Азбука је прва мелодија – успаванка.
Ко научи азбуку, научиће тужбалицу сестре Батрићеве и Крваву бајку.
Самогласници малтер. Сугласници цигле. Камен језика.
У азбуци су све наше светиње. Свако слово је црква – знак једног светитеља. Знамен вере у реч. Почетно име једног претка, о потомцима да не говорим.
Нема имена без азбуке.
Азбуком почиње анђео.
А је алем-камен међу словима.
Азбука је алфа живота. Ова прича је акатист азбуци. У азбуци су Адам и Америка, Антартик и Авала, ар и адет, албатрос и анатењак, академија и аветиња, аждаја и аптовина. Алелула!
