Ћирилица је млађе и најраспрострањеније словенско писмо. Развила се из грчког писма. Њоме се служе Срби, Бугари, Руси и Македонци. Дуже времена била је у употреби и у појединим деловима Хрватске.
Пише: Проф. др Драгутин Фуруновић
У историјским изворима нема сигурних података о томе када је и како настала ћирилица. Неки научници сматрају да ју је саставио Ћирило за своју Моравску мислију, други ту заслугу приписују Ћириловом брату Методију, а трећи (Шафарик) неком од Ћирилових ученика – пре свих Клименту Огридском, који је умро 916. године, а у чијем се „житију“ (животопису) то помиње. Међутим, у најстаријем житију, написаном на грчком језику, које се приписује охридском архиепископу Теофилакту (1084–1108), не помиње се никакво Климентово учешће у настанку ћирилице.
У другом једном житију из 13. века, познатијем и краћем, а које се приписује охридском ар-хиепископу Димитрију Хоматијану и које је сачувано у рукопису – стоји да је Климент „измислио ради веће јасноће и другачије знаке и слова, него што их је био измислио мудри Ћирило“.
По мишљењу руског слависте Григорија Иљинског и бугарског историчара Василиа Зла-тарског, ћирилица је настала у Бугарској, у бугарској престоници Преславу на самом почетку владавине кнеза и каснијег бугарског цара Симеона Великог (893–927), за чије је владавине Бугарска доживела „златан век“ своје књижевности. По том тврђењу, Симеон је поверио уређење новог писма свештенику Константину, епископу преславском, једном од најспособнијих млађих ученика Ћириола и Методија. Са овим тврђењем слаже се и проф. др Петар Ђорђић, наш најбољи познавалац ове области и који је написао капитално дело Ћирилица.
Једна легенда помиње Далматинца Св. Јеронима из Стридона као изумитеља ћирилице, али је тај помен без икаквог научног основа.
Сам назив ћирилица настао је тек у 15. веку у Кијевској школи, а све до једанаестог века, глагољица је називана курилицом.
Наука сматра да је ћирилица настала око 900-те године у Бугарској. Међутим, најстарији датирани ћирилички споменик јесте Самуилов напис из 993. године, који је пронађен у селу Герман, близу Преспанског језера у Македонији.
Године 1930. нађено је у Преслави, престоници бугарског цара Симеуна, неколико мањих, недатираних ћирилских споменика, за које се претпоставља да су из Симеуновог доба. Међутим, у новије време Марко Вего је изнео низ уверљивих аргумената који говоре да је једна плоча из Хумца, код Љубушког, у Херцеговини, старија од преспанских натписа.
Старословенска ћирилица је настала из грчког уницијалног писма у деветом веку, а то писмо се зове уницијално. Из грчке уницијале узета су 23 слова непромењена, или нешто мало измењена, и њима је додато 14 слова, вероватно из глагољице, за гласове словенских језика, а којих нема у грчком језику.
Из уставне (или уницијалне) ћирилице развила су се с временом, а преко полууставног (полу-уницијалног) облика, црквена и световна азбука, којом се још данас служе Срби, Руси, Украјинци и Бугари.
Посредством Срба и Бугара, ћирилица је постала и румунско национално писмо, којим су се они служили све до 1860, када је то писмо службено укинуто. Последњи календар, штампан ћирилицом на румунском језику, изашао је 1911. године.
У прво време ћирилица је била у употреби и код Хрвата, посебно у Босни, а у Пољичкој ре-публици, близу Сплита, употребљавана је све до укидања те републике почетком 19. века. Ћирилица је имала 43 слова, а код Срба је реформисана заслугом Саве Мркаља и посебно Вука Стефановића Караџића, који је тај посао довршио у својој Писменици сербскога језика по говору простога народа написана Вуком Стефановићем Сербианцем, објављеној у Бечу 1814. године.
Вук је у предговору Писменице нагласио да словеносрпски писци употребљавају за српски језик 46 слова, што не одговара „говору простог народа“, па их је свео на свега 30 знакова, то уједно доводи до тога да је српска ћирилица у свету најсавршеније писмо.
