Свима се допала моја прича. Приметио сам како су временом почели да је препричавају и присвајају, понешто и додају. Али, једино ја знам настанак, развој и крај ове приче: Ради се о краљу Петру I Карађорђевићу и моме деди Мићули, Миловану Лазара Миловачевића из Божурње подно Опленца.
 Лична карта мога деде Милованчевић Милована Мићуле из 1945. године
|
Мој деда је обрађивао свој виноград на Опленцу. Кад, наиђе из свог винограда краљ Пера у народном оделу и опанцима. Поздраве се они традиционалним поздравом:
- Помоз Бог!
-Бог помого!
Након тога наставе разговор. Краљ Петар је у то доба почео да зида своју задужбину на Опленцу, храм Светог Ђорђа (Георгија) поводом стогодишњице од Првог србског устанка. Постави краљ питање моме деди, тада младићу, Мићули.
- Да ли би хтео да ми продаш виноград?
- Где Ви, Ваше височанство, највише волите да седите и одмарате?, упита мој деда Мићула
- Овде на Опленцу у своме винограду”, одговори краљ.
-И ја исто, Ваше височанство, узврати младић (што је значило да виоград није на продају). Незадовољан одговором краљ настави своју шетњу од Божурње ка Жабарима. Кад после неког времена наиђоше два пандура и упиташе Мићулу:
- Је ли бре, на коју страну оде краљ?
Мићула им показа куда је краљ отишао и они одоше у село Божурњу да траже краља међу сељацима, а Мићула настави окопавати виноград на Опленцу.
***
 Катастарска карта са Опленца из 1933. која сведочи о поседу Њ. В. Краља Петра и његових комшија
|
Ова прича се настављена после Другог светског рата, у време комунистичке диктатуре. Познато је да су комунисти забранили Карађорђевићима повратак у Југославију. Одузели су им сву имовину као и винограде око задужбине на Опленцу.
У време наслилне колективизације властима је пало на ум да прошире одузете платаже краљевих винограда. И онда су почели у своме насилничком маниру булдожерима да крче и одузимају суседним сељацима винограде.
Мој деда, тада већ одрастао човек зауставио тај поход на његову имовину тако што је легао испред булдожера.
Милиција је привела Мићулу који је одлежао три месеца у затвору. Вредело је. Комунисти су се оканили проширивања винограда.
***
Лична карта мога деде Милованчевић Милована Мићуле из 1945. године
Мој деда Мићула упокојио се 1983. године. Ја, као његов унук, наследио сам виноград на Опленцу као и Крсну славу Светог Архангела Михаила. Деда Милован није хтео да прода виноград краљу, али није дозволио ни комунистима да га отму. Хтео је да га остави у наследство, потомству своме.
***
Тако је, ето, пало мени у задатак је да сачувам виноград, продужим традицију и оставим својим потомцима у наслеђе.
Катастарска карта са Опленца из 1933. која сведочи о поседу Њ. В. Краља Петра и његових комшија
У лето 2014. године извео сам геометра на мој посед на Опленцу, који сам наследио од мога деде Мићуле. Тада сам добио једну фотокопију катастарске карте из 1933. године где се јасно види да је први комшија мога деде, Милованчевић Л. Милована званог Мићула он лично ”ЊВКП” што значи Његово краљевско Височанство Краљ Петар I.
Виноград смо наново подигли и прва берба је била 2018. године, тачно на стогодишњицу од рођења моје покојне мајке Зорке зване Сека, иначе кћерке Милован Л. Миланчевића- Мићулине. Моја добра мајка упокојила се на мој 50-ти рођендан 2. септембра 2008. године.
 |
Икона Светог Трифуна, која је једна од три илустрације текста Драгана Ђекића, иконописао је лично аутор ове приче. Предао је као поклон епископу Британско-скандинавске епархије Г: Доситеју који Светог Трифуна прославља као своју Крсну славу.
 |
Овај текст потписујем у Шведској као живописац Ђекић Драган од Опленца, на дан Светог Трифуна заштитника виноградара, 1. фебруара 7528. године, по нашем старом календару, илити по ”новом” календару 14. фебруара 2020. године.
Публиковано, фебруара 2020. године
