Киша, између осталог, у Србији је природна катастрофа. Успркос томе у интернационалним медијима на то се није обратила скоро никаква пажња. Ту се види европско рангирање важних и неважних земаља.
Да ли сте ове недеље приметили да је падала киша на Балкану? Прилично пуно. Током једног дана пало је толико колико нормално пада у четири месеца.
Пише: Јухан Кронеман
Природна катастрофа "библијских размера", како је у суботу изјавио, српска тенисерска звезда, Новак Ђоковић на конференцији за медије у Риму. Победио је у полуфиналу у отвореном италијанском првенству против канадског Милоша Раонића, а у финалу га је чекао стални противник Рафаел Надал – но Ђоковић није био нимало задовољан или срећан, он је био тужан и разочаран. Његов народ се патио и борио сам. Посебно је напао CNN и BBC за које је рекао да окрећу поглед на другу страну. Свесно, скоро непријатно. Кога је брига за Балкан? Шта је то?
Србија се давила у поплавама, у Босни је ситуација такођер била веома критична, хаотична, катастрофална. Људи су умирали у води.
Дешавало се то данима – више или мање у тишини. Никаква медијска реакција, нико се уопште није бринуо. Најгора поплава у Србији и Босни у задњих 120 година, можда никада виђена – једна од најгорих у Европи посљедњих векова.
Тишина.
Један добар пријатељ је у четвртак и петак током посете својој родној земљи Србији назвао и послао поруку, он је описао ситуацију као очајну, испричао како је помогао у изградњи насипа у селима око његовог родног града, све је било под водом, поља, житарице, куће, путеви. Мртве животиње су плутале свуда. И као што сам рекао, такођер је било много људских жртава – бројка се стално повећава. На стотине хиљада без струје, десетине хиљада евакуисаних.
Русија и Словенија су послали помоћ – ЕУ је заједно са западним медијима седео и зевао.
Балкан – то се називало такођер и у врло успаваним шведским извештајима. На електронским верзијама новина морало се доћи до дна странице да би се о катастрофи прочитало чак два реда. SVT и TV4 су током викенда живнули – пре него што су се окренули на страну и поново заспали. Шведска је након неколика дана размишљања послала два координатора за катастрофе, па да, неко мора да усмери организацију. Е, то! Тог се задатка ми прихватамо.
Премијер Србије Александар Вучић је апеловао свету, јел неко слушао...? Јесте, одсутно. Он је покушао да се приближи ЕУ, компромисом о Косову и борбом против корупције, али српски скептицизам према ЕУ, западу и САД је дубоко укорењен – не само међу националистима. Срби су одавно третирани као Европска парија, колективно одговорни за све иза чега је Милошевић стајао.
Александар Вучић је такођер показао свој „лош укус“ када је одбио да заузме јасан став о конфликту између Русије и Украјине – везе са Русијом су из историјских и традиционалних разлога веома јаке. Зато када Србија упадне у невољу, као сада, они не могу баш тек тако очекивати да запад дође у помоћ. Наравно да неку проклету казну морају добити. То је један необичан политички цинизам, што наравно завршава на рачуну обичних Срба.
Човек из Босне је у једном од ретких телевизијски преноса успоредио катастрофу са ратом почетком деведесетих.
Политичка игра се може разумети, схватити, чак и ако се то некоме и не допада, али начин на који медији дозвољавају (несвесно?) да буду контролисани од политичких струја је готово смешно. Када су Немачка и Пољска пре неколико година били тешко погођени сличним поплавама извештавања о томе су биле главне вести у свим медијима током најмање једне недеље. Дописници и ТВ екипе су долазили из свих крајева.
Постаје сасвим јасно како се гледа на Европу, ко је рангиран највише и најниже – на "Балкану" је запад традиционално желио увек да завади па влада. Србија не треба да очекују икакву помоћ или чак неко сажаљење од нас. Прво се требају научити ко је газда, и која је њихова улога – да буду сасвим најнижи.
Филмски рецензет и ТВ-хроничар Јухан Кронеман 20. маја (2014.) објавио је на страницама DN (Dagens Nyheter) колумну о, до сада, незапамћеним поплавама на Балканском полуострву које су погодиле, Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску. Дијаспора преноси тај текст на српском језику у преводу Невена Трошића који се налази на посдипломским студијама на Центру за двојезичност Универзитетa у Стокхолму.
