|
Много пута до сада сам морала да одговорим на питање: Зашто и како сам се одлучила да преведем чувена ”Писма из Норвешке“ Исидоре Секулић. Питање је скоро и чуђење; Како сам се се усудила!? Да, како сам се усудила да додирнем оно што нико није додирнуо 95 година? Писма су први пут изашла у Србији 1914. године пред почетак Првог светског рата и зато нису тада пробудила велику пажњу. Друго издање се појављује 37 година касније и од тада писма редовно излазе на српском језику.
Писма из Норвешке проглашена су најлепшим путописом у српској литератури и уврштена су у обавезну школску лектиру. Сви се слажу да су писма виртуозни опис надалеко познате мистичне Норвешке природе и суровог живота тадашњих Норвежана. Ипак, та виртуозност на српском језику није привукла ни норвешке, а ни српске културне раднике да учине напор и обезбеде њихов превод на норвешки језик. Разлози за то су свакако многобројни и сложени. Део проблема лежи у чињеници да Исидора није писала широким масама популарну литературу једноставним језиком већ је користила један атавистички, германским језицима обојен српски језик, који је тежак за превод. Сам њен стил писања где често сусрећете реченицу дугу читаву једну страницу није олакшавао посао потенцијалним преводиоцима. Можда је најближе истини рећи: Исидорина «Писма из Норвешке» се нису могла превести, она су се могла једино препевати. Ја сам се упустила у тај посао а језик који сам користила избрусио је и улепшао Норвежанин- преводилац и писац Јостеин Санд Нилсен, на чему сам му јако захвална. Норвежани нису знали за Исидорина писма и нису стога могли да имају интерес да се она преведу. За једног Норвежанина је можда теже да разуме Исидорин компликован и сликовит српски језик него да један српски преводилац нађе паралелне метафоре у норвешком језику. О томе се да дискутовати. Но, ни српски преводиоци нису били стимулисани да улажу у превод ових писама. Превођени су модернији, мање познати писци. Исидора је морала да чека некога довољно неопрезног, дрског, храброг и највише од свега некога заљубљеног како у њено дело тако и у Норвежане, ко ће да уложи како своје знање, љубав тако и новац да се књига одштампа на норвешком језику. Иако се Исидора назива иконом српске књижевности, српске власти нису биле вољне и спремне да улажу у превод и штампање њених дела. Верујем да сам кроз њена дела и заостале текстове о њој добро упознала Исидору и њен дух. Она се увек склањала од власти и одбијала велике хонораре за свој рад. Она би се сигурно више радовала да је њен пут у вољене Норвешке фјордове реализовала једна жена космополита, а не српска власт и не из свога материјалног богатства које преводилац не поседује већ из ризнице љубави. То је сасвим у складу са Исидориним начином живота и пре свега са космополитизмом. Исидора Секулић је увек тврдила да љубав према сопственом народу лежи у љубави према другим народима. Таквим исказом је она још пре 100 година показала српски космополитизам и окренутост Европи и свету. Мило ми је да је норвешки амабасадор у Србији, господин Хокан Блакенбард више пута јавно говорио да је ово изванредан превод и историјски допринос јачању пријатељства наша два народа- српског и норвешког. Управо то је био и мој циљ када сам се упуштала у овај тежак пројекат. Исидорина космоплитска енергија је зрачила у мене, а ја верујем у пренос позитивне енергије међу људима. Ту енергију и несцрпну љубав ја сам уткала у сваки ред, у сваку реч превода. Исидора каже да је хладно море испред Норвешке поплачано ледом и да се по њему може ходати, превод њених писама је поплочан љубављу и њом се Норвежани и Срби могу повезати.
|
(Лекар специјалиста- анестезиолог Зорица Митић објашњава како се упустила у преводилачки посао) 
Др сци мед Зорица Митић је рођена у Београду, а од 2000.е живи и ради у Ослу. По образовању је лекар специјалиста анестезиолог и психофизиолог. Поред своје струке бави се и писањем које је њена страст још од детињства. У Србији је издала четири књиге и међу њима ратни дневник „Из Крајине које више нема“. У Норвешкој и Данској је објавила тај ратни дневник под називима „Између две сузе“ и „Сузе“. Ратни дневник је аутентично потресно сведочење о распаду Југославије и трагичне судбине многих људи. Ради у више пројекта из области образовања између Норвешке и Србије али и Црне Горе и Босне и Херцеговине. Са норвешког на српски превела 11 стручних књига из области медицине и за већину финансијски помогла да се појаве у Србији. Циљ јој је стандардизација српскога здравства и његовог подизања на Европски ниво али и стручно повезивање Норвешке и Србије. Одржала више од 50 предавања широм Норвешке и написала више од 150 чланака у норвешким новинама. Осим ових тема интересује је и развој норвешког друштва у целини па је 2005. била изабрана за једног од 5 најистакнутијих странаца у Норвешкој.
