|
Технологија напредује ли напредује! А човек… отуђује ли се, отуђује!
А онда дођоше мобилни телефон и интернет. И они су осмишљени да нам пруже информацију и скрате време доласка до ње. Тај брзи и вратоломни пут цивилизације ка новим њеним добрима није прошао без нас. Приказујући не баш тако давно у дневној штампи Теслину књигу «Моја открића», шведски новинар је записао како се данас, сумирајући открића Николе Тесле, може овом научнику приписати да је «открио интернет а да тога и није био свестан». Но, било како било, лете поруке, а нигде гласа. Или глас и – толико. Идеш, причаш, важан си, зову те, тражен си. А дружење, шта то беше, пре свега? Па, изласци, опуштање на излету, спортском терену, шетње уз реку... у друштву пријатеља? Све ређе и ређе и ређе. Ако се нађе снаге и времена, телевизија се све више замењује рачунаром. Шта све он може? Невероватно много. И да пишете и да цртате и да играте игрице и да сурфујете и да се приказујете и да се упознајете... Интернет је многима остао последњи начин да ступе у контакт, најчешће са супротним полом, с надом да ће наћи сродну душу, за љубав, за брак.
Ако се прихвати, а мора, да је реалност оно што је и да се овако захуктала и свеприсутна технологија увукла у све поре човека и друштва, остаје нам једино да погледамо добре и користе стране њеног развоја који нас је у приличној мери удаљио једне од других, али и омогућио да, у нашој изолованости и самоћи, ипак нађемо пут до других - у једној другој, виртуелној, реалности. Под виртуелном реалношћу се може сматрати и она коју су са собом донели и телефон и телевизија, мада се она, пре свега, односи на свет интернета. Не заборавимо, ипак, да прихватајући ту и такву реалност, много више виртуелну него стварну, треба да размислимо како да је се одрекнемо у довољној мери да бисмо били и остали људи, социјална бића јер нас виртуелни свет, осим што нас изолује и отуђује од других, све више и роботизује. Добро би било да је човек успео да се задржи на идеји добијања брзих информација преко интернета. И само то. Јер би му онда остало времена да више живи међу живим људима и тако и сам остане жив. То би требало да буде циљ и сврха интернета као мреже која нас спаја, а не саплиће и уплиће и увлачи у себе... све више. Јесте интернет благодет и енциклопедија знања. Међутим, смишљено је и низ других, углавном негативних, његових сврха, као што су разне игрице, које обично играмо сами са собом, вебсајтови за упознавање усамљених, тарот карте за прорицање судбине, хороскопи, магије, еротски, па и, прикривени или не, хомосексуални и педофилски сајтови и шта још не. Писана реч је постала ретка као злато, мало се ко маша за перо, папир и коверат. Пишемо по екрану, шаљемо у свет наше поруке, постављамо проблем, коментаришемо проблем, улазимо у проблем. Чак и да имају име они који суделују на тим местима, ми не знамо ко су, одакле су, да ли је и, ако јесте, у којој мери је истина то што пишу, постоје ли уопште. А опет, већина о томе и не размишља. Већина прихвата «здраво за готово» оно што чита, о томе размишља, нађе се некад у страху, некад у стању усхићености, некад у чуду, зависно о чему се ради («Да ли је др Росо упропастио или помогао особама које болују од тумора?» «Треба ли послушати савете да се цеди купус и пије, па ће кила нестати сама од себе, какве операције?» «Да ли да идем на испитивање нерава методом емнг?» «Не, никако, ако мислиш да останеш жив, ужасно је болно а резултат неизвестан.» «Свакако, лажу, па то је мачји кашаљ.» «Згодна, лепа и искусна црнка, жели познанство. Године нису важне. Мобилни телефон тај и тај.» А после, иза угла, прво пиће, онда јој нема више трага...). Остајемо опет са собом, невиртуелним. Тај виртуелни свет нас може учинити самоувереним, може нас нечему доучити, подучити, али никада не може заменити живу реч, на папиру писану реч, сусрет лицем у лице. Проверена информација! Не, истина. Она је углавном сакривена или само назначена, и то између редова. Проверену информацију треба узимати. Али то кошта колико се на киоску плаћа за примерак дневног листа «Политика» или «ДН». Моћни или свемоћни интернет допринео се да се и та проверена информација може узети бесплатно. Слутимо, неће ни то дуго трајати. За сада и до сада сви су, ама баш сви, похрлили да користе интернет. И добро се сналазе. Велики дневни листови, штампа, радио, ТВ… сви имају своје интернет-презентације. Ако трагамо за решењем неког административног или здравственог проблема, можемо и то, читајући обавештења на вебсајтовима разних министарства, клиничких центара, болница, домова здравља, општинских служби. У Шведској та се информација може добити и на матерњем језику. Наравно и ту ћемо наићи на правду и неправду. Зашто има веб страница из Србије које су писане само латиницом када је српско официјелно писмо ћирилица? Или зашто добар број сајтова босанско-херцеговачке Владе у потпуности елиминише ћирилицу а они који је уважавају, не уважавају српски језик? Све то, ама баш све, и што је мана и што је врлина интернета, одсликава се једнако, ако не и јасније, у расејању, далеко од домовине. Интернет је, са свим својим манама и предностима, ма где био њен поданик, Отаџбину довео у његову кућу. У белом свету он може виртуелно листати своју омиљену новину, слушати радио-станицу, гледати ТВ програм и омиљене емисије. «Ђекна још није умрла а не знамо ка ће». Никад, све су прилике, јер се и она, заједно са нама из њеног ужег и ширег завичаја, уденула у виртуелни свет. С интернетом сви смо истовремено и у плусу и минусу. Многи се труде да плус буде што већи. Чак су и своје име комбиновали из речи виртуелног и аудио-визуелног света. Треба се само мало потрудити да бисмо то сазнали. Нет ТВ Плус само је један у мору примера који може из ове шуме глобалне да се изгугла пред нас и наше очи. То се нама догодило и то је разлог и повод да исписујемо ове редове. Ми који живимо изван домовине, није ништа ново речено, трагамо за писаном и сликом покривеном информацијом, проверавамо више извора, све с циљем да сазнамо «овамо» шта се догађа «тамо». Шта има ново у комшилуку, имају ли они проблема и који су. ТВ програм из Отаџбине на екрану рачунара нови је пројекат - интернет ТВ претраживача Нет ТВ Плус из Београда који нуди могућност емитовања интернет телевизије. О овом пројекту Горјан Латифић, представник Нет ТВ Плуса каже: «Знамо да велики број наших земљака живи и ради у иностранству где углавном немају могућност праћења ТВ емисија на матерњем језику, па смо дошли на идеју увођења кабловске ТВ која не иде класичним каблом, није ограничена даљином и за коју нису потребне сателитске антене, већ је медиј који се најбрже развија а доступан је било где у свету путем интернета. Ми смо у овом тренутку и једини медиј преко кога се може пратити, на пример, 1000 ТВ канала директно из целог света са кашњењем од само пар секунди. Нудимо нову могућност праћења више од 90 најгледанијих ТВ канала са подручја бивше Југославије (Србије, Хрватске, БиХ, Македоније, Црне Горе, Словеније).». И није то све. Он додаје како је «време емитовања програма домаћих ТВ канала за становнике Америке, Канаде и Аустралије прилагођено њиховом локалном времену. «Наш нет ТВ претраживач, као и све наше и стране ТВ канале гледалац може пратити на рачунару или на нашем BOX-у, односно и као ДВД рекордер за снимање свих ТВ емисија, претраживач дневних новина, филмова на изнајмљивање и ИП видео телефоније», објашњава Горјан. Ето, и то и још много штошта. Све на једном месту које се зове рачунар. Један екран а хиљаду начина на путу до информације. За сада, она је бесплатна. Не задуго, јер су већ почеле расправе у водећим светским дневним листовима, којима интернет преузима читаоце, како проверена и публикована информација не може бити бесплатна. Услуге Нет ТВ Плус претраживача нису бесплатне. Да ли је то наговештај нове ере у свету интернета? Сасвим је извесно да јесте. Оно што је бесплатно зна бити јако скупо. Лепо је да технологија напредује, али је неопходно да човек остане човеком и социјалним бићем како му је и од Бога дато! © Дијаспора/Diaspora |
На располагању је много начина да будемо брзо и јефтино обавештени. Некад нам је телефон служио да се само на кратко јавимо онима који су од нас далеко. Но, у то време када смо на располагању имали само телефон, па онда и телевизор, а од раније и радио - осмишљене да нам пруже информацију, разоноду па и разбибригу - било је добро јер смо имали више времена и отворене потребе да кренемо у сусрет другима или да их дочекамо, да се дружимо.
