Љубавне авантуре краљице Драге Машин

… на шведском језику

        Позната је изрека како ”живот пише романе”. Питање је само колико ће човјек бити успјешан да оно што је живот већ написао пресели на папир, да и други читају. Ово је прча о једном таквом роману, који је исписао заједнички живот краљевског пара Обреновић; Драге Машин и Александра Обреновића. Роман се прво појавио, нећете вјеровати, у другој краљевини- Шедској, на шведском језику у чак невјероватних тридесет и четири свеске. Свеске су побудиле огромно интересовање у овој скандинавској земљи. То потврдјује податак да су се свеске појавила као роман који је доживео три издања. Било је то прије пуних 119. година. Роман од преко хиљаду страница пронашла је у једној антикварници у Стокхолму Љубица Чолаковић.

          Ово је прича о томе и како се роман појавио на српском језику.

        Давно, негде још деведесетих година прошлог века, једне суботе отишла сам са фамилијом, да посетим један бувљак (овде се каже лопис) у Штокхолму. Много ме занимало да посматрам разне приватне ствари које су биле некада у употреби, а сада се налазе на продају. По тим старим стварим стварима може се закључити много о животу људи који су те предмете својевремено користили.

Пише: Љубица Чолаковић

           Прилично велики локал под кровом, који се тада налазио у једном делу Штокхолма, у Скäрхолмену, а и много људи га је увек посећивало, тако да смо тада не само погледали шта има за продају и око тога се задржавали, већ би ту срели и много наших људи, из разних крајева Југославије који су у то време долазили. Том приликом би се тамо са некима и упознали, седели и у друштву попили кафу или чај и попричали о актуелним темама тога доба што је највише интересовало нове придошлице и тако би провели дан.

            Шетајући кроз тај локал изложене половне робе, ту се заиста могло дуго задржати, јер било је и интересантних предмета које су нам привлачиле пажњу, а поред свега било је и понуде половних књига, наравно на шведском језику. Обично се ту нисмо никада задржавали, јер не знајући довољно шведски језик, а тако исто и не познавајући њихову литературу која је актуелна, обично би само прошли поред стола са књигама, тек онако у пролазу бацајући поглед на њих.

            Једном приликом, кад смо већ били уморни од разгледања и шетње около, решимо да напустимо локал и кренемо кући. Пролазећи тако измедју штандова и столова, управо смо морали проћи и поред књига које су биле изложене. Баш том приликом западне ми за очи једна стара књига, необичне израде и прилично обимна, која ме је привукла да станем и погледам је.

            Узела сам је у руке и читам назив књиге, наравно на шведском језику, ”Дроттнинг Драгас кäрлексäвентyр” (Љубавнн авантуре краљице Драге). Помислих – шта, па то је „наша краљица Драга“. Одмах сам била заинтересована да погледам књигу. Отворим је и читам, погледам пар страница, преврћући је онако, из знатижеље, на брзину, видим и лепе илустрације из тог доба, одмах сам решила да је купим, питам за цену и платим..

            Кад сам дошла кући и одморила се од свега тога, погледам књигу и почнем мало да прелиставам, али приметим да је написана старим шведским језиком који се више не користи. Прегледајући је мало више, одмах сам приметила да таква књига и тог садржаја, не постоји код нас у земљи, бар мени није била позната, а и да је постојала верујем да би знала за њу. Помислила сам, ово би требало превести да се и наш свет упозна са садржајем књиге. Тако сам размишљала сваки пут кад би је узела у руке да читам, то ми је увек било у мислима и на неки начин била сам радосна што је та књига доспела баш код мене и у моје руке да је ја преведем.

            У почетку нисам имала времена да се тога прихватим, прочитала сам је и оставила медју остале књиге које су биле поредјане у регалу. И тако је стајала дуго непримећена.

            У медјувремену, заузета својим обавезама, послом, фамилијом, а касније и болести мога брачног друга која је започела и мучила га годинама, нисам ни помишљала да започнем са преводом, тако да ме је мој животни пут одвео у сасвим другом правцу.

            Тек након мужеве смрти, 2016 г, почела сам да размишљам шта сад да радим, сама у празном стану, моја деца имају своје животе са својом фамилијом, вртим се по собама а навикнута да увек нешто радим, нисам смела себи дозволити да се „досађујем“ јер су ми онда мисли биле усмерене само на његов губитак и моју даљу судбину. Размишљала сам, ако овако останем, онда ћу и сама у врло кратком року, да паднем и постанем један од могућих будућих пацијената и тиме упропастим своје здравље, тога сам се плашила.

            Једног дана приметим поново књигу. Постала је заиста моја судбина, створила се ту да ми спасе живот. Одмах сам је узела у руке, села испред компјутера и почела да преводим. У почетку је било тешко са упознавањем старог шведског језика, тражећи његово значење преко речника, које није било лако наћи, јер ни у речнику више није било тако написано као што је у књизи. Ипак, успела сам то да схватим. Првих неколико страница било ми је мало теже, док нисам савладала речи које су кориштене, тако да ми даље то није представљало проблема.

            Седела сам и радила на преводјењу сваки дан по 5-7 сати дневно, устајала само према својим личним потребама правећи кратке паузе и настављала рад. За време тих пауза, ако би припремала себи ручак у мислима ми је увек био садржај који сам превела, на неки начин осећала сам као да и сама тренутно живим у томе добу, чудећи се свим догадјајима, по некад размишљала, да ли је то уопште било могуће и слично томе. Углавном увек сам на неки начин, сваки дан била присутна и тако рећи, живела са њима и моје мисли су увек биле окупиране садржајем књиге.

            Рад на преводу, те мисли и задржавање око свега тога, било је то једна врста терапије за мене, која је пристигла у право време, баш онда кад је и требала да буде. Моја деца су ме у томе раду подржавала, рекли су ми да је добро што сам се тога прихватила, иначе, верујем да би мој живот био сасвим другачији да се нисам тога прихватила. Не каже се џабе – у раду је спас!

            Рад на преводјењу, исправке, читањем, па чак и препис целог романа уз кориштење наших диакритичких знакова, јер о томе нисам у почетку размишљала већ сам користила шведску тастатуру на компјутеру док сам радила, све то је потрајало пуне две године свакодневног рада. Кад сам била негде око 200 страница до краја књиге, заиста сам била уморна и била близу да оставим даљи превод. Неколико дана нисам ништа радила на преводјењу. Ипак сам се вратила, довршим књигу, сматрајући кад сам већ толико урдила, велика штета би била да то све напустим.

            Тако сам се вратила поново на посао и успела да завршим до краја.

            За то време, кад сам већ превела један део, почела сам се интересовати да пронадјем издавача у Србији који би се прихватио за штампање и објављивање књиге. У време летњих месеци, отишла сам у Србију и распитивала се као и понудила књигу, показујући превод рукописа који сам имала у рукама и причајући о свему зашто је ова књига значајна за нас. Мени је било веома стало до тога, да књига угледа свет, да стигне код наших читалаца и да се они упознају о садржају исте, нарочито из разлога што та књига не постоји код нас.

            Некако истовремено овде у Шведској сам се распитивала тражећи аутора књиге или боље речено, не само аутора већ и преводиоца књиге, јер ова књига коју сам ја нашла, а која има 1032 странице, то је такодје био превод на шведски језик. У књизи није написано име аутора, нити ко је преводилац. Није написано ни са којег језика је вршен превод на шведски. Да би то сазнала обратила сам се Краљевској библиотеци овде у Штокхолму са једним дописом, где сам објаснила да тражим аутора књиге и опишем које, а такодје и преводиоца исте на шведски језик. Добијем одговор да је аутор остао непознат, једино су пронасли да је писано о краљевој погибији „Тхе Роyал трагедy“ коју је написао Чедомиљ Мијатовић, што је и код нас већ познато.

            Наствила сам распитивати се и даље, питала сам и библиотеку Универзитета у Лунду, такодје добила негативан одговор – непознат. Библиотека Универзитета у Упсали, такодје непознат. Након извесног времена обратила сам се Националној библиотеци у Бечу, али ни они нису имали никаквих доказа, већ су ми дали адресу да питам у Берлину. Писала сам и у Берлин, такодје исти одговор, добијем име једног човека који је писао по нешто из тог периода, али није то била ова књига већ краћи чланци у штампи.

            У медјувремену док сам трагала за тим подацима, дознала сам да је овај превод на шведски језик био објављен већ 1903. године али прво у свескама од којих је свака имала 24 странице, које су се тада продавале недељно и јефтино, за 25 öре. Издавач је био „Wеимерс“ који одавно не постоји. Нема ни наследника.

            Прво је било објављено да ће бити 34 свеске, али обзиром да је постојало велико интересовање читалаца, издавач је продужио издавање на 43 свеске, обећавајучи и корице за оне ко жели да их скупљају и сачувају у једној целини. Тада је било објављено и да ће цео роман бити издат у јесен 1903. године, тако да је исти заиста изашао у целини као први роман, октобра месеца 1903 г. што значи одмах, исте године, након извршеног преврата.

Због великог интересовања читалаца из тог доба, а и због интересантне теме, роман је издат још два пута и то 1904. године као и 1911. године.

            Интересантно је, да напоменем и то како је наведено, да је роман написан према белешкама једног службеног лица са двора, који је био близак краљевом пару. Да ли ту има истине, или је то само неки мамац да привуче читаоце? Требам напоменути да је уредник издања на српском језику Иван Наумовски описао то у свом предговору у књизи, где измедју осталог, каже:

            „Сва је прилика да су некакве белешке постојале и да се писац њима служио. Код оних ликова где је поетика жанра то допуштала, нема значајних разлика у односу на историју. Шта више, број детаља којима писац располаже, свакако указују да се консултовао са неким ко је био упућен у догадјаје. У основи се види да је писац јако добро обавештен и да информације којима располаже, превазилазе општа знања о догађајима о којима се приповеда“

            Што се тиче објављивања књиге на српском језику, нудила сам је на више места у Србији, Било је доста предомишљања а и разних одговора и разлога којима су ме одбијали, а највеће замерке су биле да је роман обиман, има преко 800 страница и сматрају да ће бити тешко за продају а и интерес за читањем књига је драстично опао.

            У једном моменту, већ уморна од свега тога, хтела сам да одустанем од тражења издавача и тад случајно, негде прочитам о списатељици дечјег романа „Харрy Потер“ да је била двадесет пута одбијена од разних издавача и на крају је то постао „бестселлер“, што ми је дало храбрости да и сама наставим нудити даље, верујући да ће неко прихватити. Морам признати да је то ипак била моја судбина.

            Један издавач у кога сам веровала, јер сам била препоручена његовим клијентом, чекала сам месецима да ми изда уговор, који је стално обећавао али га никада нисам добила, па сам га на крају сама одказала.

            Нисам била сасвим превела роман, одлучила сам, ипак, да контактирала сам „Прометеј“ у Новом Саду. Била сам чак и на разговору, где сам објаснила о каквом се роману ради. Они су били изненадјени садржајем и чудили се да га има овде у Шведској још пре више од једног века, а нема га код нас, тако да су били одмах заинтересовани, али су рекли да су претрпани послом и не примају рукописе. Ја сам им тад објаснила да још цео превод није готов и могуће да ће бити завршен тек за следећу годину.

            У “Прометеју” су ми рекли, ако не нађете на другом месту издавача, можете се поново вратити код нас, кад завршите са преводом.

            Кад сам yавршила свој део посла јавила сам се издавачу и споразумели смо се око издања на српском. Захваљујем се „Прометеју“ што је прихватио да објави роман.

            Није било лако, јер објављени роман изашао је у незгодно време 2020. године, у време пандемије Цовид-19, када су постојале разне рестрикције, негде је било и отпуштања радника, није било ни сајма књига, нити су људи били толико слободни да се шетају по граду и разугледају књигу, што је учинило и неки застој око продаје, али кад се читаоци упознају са садржајем књиге и преносе вест својим пријатељима, интерес ипак постоји.           

            Задовљна сам само тиме што је књига на српском језику, након више од једног века, најзад изашла на светлост дана и угледала свет и дошла у руке наших читалаца. Аутор исте, ма ко год био, вероватно да би и он био задовољан што његово дело поново долази у руке читалаца. Морам то на крају рећи да се ради о веома вештом приповедачу, који је у стању да улепша или да затамни описане догадјаје, што га чине веома узбудљивим за читање.

-------

Написано у Стокхолму, априла 2022. године када је објављено у Онлине издању Дијаспоре