Два српска печата

(о Савиндану 2017. године)

Слово Д из буквара Инока Саве. Ћирилица је печат нашег рода.  О буквару Инока Саве код Срба се мало зна. Маргарета Атиос Шолман на страницама Дијаспоре писала је, на шведском језику, о овом буквару

        Сваки народ има свој печат. То је језик којим тај народ говори од постања. Налазећи се у зијеву између трију континената, трију раса, трију светских религија – у расцепу Истока и Запада – некада велики српски народ (и по бројности и по значајности) немилице је гажен, распарчаван, уништаван док није постао мали народ (мало значајан данас) коме прети потпун нестанак. Има у томе и наше кривице, али се, свакако, нисмо могли сами толико самопоништити без помоћи актера у чељустима овог проклетничког зијева међу Истоком и Западом, у којем се и планетарно и геополитички налазимо. У прилог тачности ове тезе навешћемо само један пример: у средњем веку, у ери процвата српске краљевине па царевине, бројност Турака, Немаца, Енглеза и Срба била је приближна, а данас је бројност ова прва три народа, само у њиховим матичним земљама, око 80 милиона, а Срба, распарчаних у три земље, само 8 милиона.

Пише: Радомир Батуран

         Тачна је и она кондезована стрепња наших непријатеља: ”Не дај Боже, да се Срби сложе”, али ништа мање истинитија није и она њихова и данас актуелна наказна крилатица: ”Србе на врбе”. И распарчавали су нас, и убијали, у чему смо им и сами често помагали. Тачно је да су нас вешали и по врбама, и по стубовима по улицама и на трговима, нашим главама зидали ћеле-куле, на нашим лешевима играли национална кола и певали своје омиљене песме, одводили нас у конц-логоре, које су правили и за нашу децу, и срца и бубреге нам вадили и препродавали их на светском тржишту људских органа. Али је тачно и да смо се јуначки, часно и храбро, борили против свих непријатеља и као такви познати смо у свету. И ниједна нас империја зла, до ових последњих, није могла довести до нестајања. Сједињене Америчке Државе и Европска Унија – значи комплетан Запад – остварују то економским санкцијама, и бомбама, ”пуњеним осиромашеним уранијумом”, али највише науком у служби зла да ”мењају свест народа”, па и српским мајкама да не рађају децу. У томе им здушно помажу читаве српске партије и бројне невладине организације, али, ево, четврт века и сви постављени председници држава и влада Србије и Црне Горе који полицијом штите од народа наказне параде срама бездетних хомосексуалаца. У српском народу делатворно се проводи орвеловско пророчанство: ”Најбољи начин да уништите један народ је да поричете и уништите његово разумевање сопствене историје”.

         У том непрекидном опирању да нас сасвим не униште, чували смо се својим језиком као првим печатом народа. Чувале су нас наше јуначке песме које је надаренији човек из српског народа спевао о значајним подвизима српских јунака и читавог народа. И те песме су наставиле да живи у народу и да уче његов подмладак о значају слободе и жртава за њу, o лучоношју идола на које ће се угледати они који долазе. Те епопеје су први печат српског народа – српски језик. Он је био толико препознатљив европским народима и њиховим великанима, чак и надирућим дивљим хордана Турака Селџука и Османлија да су узели српски језик (тај блистави печат српског народа!) да се њиме на својој Великој Порти споразумевају са европским силницима Запада који никада није престајао да кује заверу са нашим непријатељима. На нашу несрећу, са злогласним уништитељима Срба – Турцима-  Немци, Млечани, Енглези и Французи су се договарали на српском језику како да ”коначно реше српско питање”. Тако су и тада, као и данас, жртвовали Србе и српске земње за поткусуривање својих подлих интереса.

         Да би опстао, јуначки и стваралачки српски народ створио је себи и други печат. А могао је то јер је у својој пребогатој културној и држаној прошлости имао такве великане духа који су својим делом зрачили и обасјавали читав српски народ и из гроба. Духовно најачи међу њима био је принц Растко Немањић који се одрекао свих привилегија двора и жртвовао за свој народ да га духовно и умно брани и води у вековима успона, али још снажније у дугим вековима његовог ропства, чак и из гроба.

Српска деца из Шведске која су овде рођена, тек пошла у први разред или још нису постали првачићи, говоре на лепом српском, без акцента, стихове посвећене Светом Сави. Леп и није баш усамљен пример да се Срби држе Светосавља.

         Успео је да добије дозволу од византијског цара да гради српски пречасни манастир Хиландар на византијској земљи; да утиче на оца Немању да се и он одрекне круне и дође на Свету Гору да заврши живот у калуђерском покајању, а уступи богоугоднијем сину Стефану да води Србију, а не превери и насиљу склоном најстаријем сину Вукану; да подигне српски манастир Хиландар на Светој Гори, која је била пијадестал великих хришћанских народа Истока; да окупи све светигорске монахе и манастире на сабору који ће његовог оца прогласити за свеца Симеуна Мироточивог; да измири завађену браћ у отачаству; да измоли од византијског патријарха благослов и осамостали српску православну цркву од византијске; да поставља српске епископе и архимандрите и свештенике по свим српским земљема, манастирима и црквама; да преговара са бројним насртљивцима на Србију и одврати их да је не нападају; да отвара школе и библиотеке у свим српским манастирима; да отвара прве болнице; да пише прве српске књиге, међу којима је и ”Законоправило” или ”Номоканон Светог Саве”, како су га прозвали његова браћа монаси и свештеници у православним земљама које су ово дело Светог Саве узеле за статут по коме су организовали своје самосталне цркве, међу којима и велика Руска православна црква.

         Све су ово толико велика и значајна дела Светог Саве која су учинила да је он постао други печат српског народа. Јер, дело не да да мајстор остане тајан. Његова огромна дела и делатности претворили су се у светлост сетости Светог Саве да је православна вера Срба названа по њему Светосавље. Јесте то православна вера хришћанска, али са специфичностима живота, дела и веровања овог највећег српског духовног човека. Зато је Свети Сава, поред српског језика, печат српског народа. Нема српске покрајине, земље, села, града, планине која није обележена називом овог светитеља, а све српске црке и манастири су храмови Светог Саве и његовог народа. Зато онај ореол око главе Светог Саве није боја, ни, сликарска маштарија, него претворена стваралачка енергија његовог дела у духовну светлост његове светости. Сви верници светосавске вере носе је у сојим грудима као метафизичку осећајност која је далеко јача и моћнија од свих наших љубави и мржњи.

         Поред два печата којим је оверена свест српског човека, оног са интегритетом своје личности – Србина у нацији и вери – стари српски, државотворни народ, као и сви други велики народи, има свој кôд. Кôд српског народа је српско писмо. То је Савино писмо којим је писао и ”Законоправило”. Зову га још и ”српско ћирилично писмо”, што сматрамо погрешним јер овај дескриптивни израз сугерише да Срби имају, поред свог ”ћириличног писма”, и неко друго, тобоже ”своје латинично писмо”. То је подвала, управо на трагу Орвеловког предвиђања да је ”најбољи начин да уништите један народ да му поричете и уништите његово разумевање сопствене историје”. Ватиканска курија и Бечки двор уценама су покатоличили и полатинчили Србе у српским земљама: Босни, Херцеговини, Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Срему, Славонији и Барањи. Чини ли су то посредством фрањевачког и католичког свештенства и насиљем злобраће Хрвата који, кроз читаву хришћанску историју Срба, нису били ништа друго до ’маљ у рукама Ватикана којим бије по главама суседне словенске и хришћанске браће Срба’, како је писао мој велики пријатељ Предраг Драгић Кијук. Да им деца не би умрла од глади, или да их клеро-фашисти Хрватски не би дотукли маљем и бацили у јаму, и њих и децу њихову ”у лијепој њиховој”, Срби су под уценом прихватали и католичку веру и латинично писмо. А Србима у Србији и Црногј Гори латиничко писмо су подвалили, и још увек подваљују, титоисти, опет по диктату империја зла Запада, ”Великих зидара”, Ватикана  и лондонских, бечких , берлинских и вашинтонских ”великих порти”, уз квинслишку сервилност српских вођа.

         У време робовања под Турцима, велики део Срба је исламизован. То су данашњи тзв. Бошњаци. Највећи део њих је изневерио народ, веру и обичаје за добар комад беговске земље у долинама српских река, како је тестаментарно писао велики Меша Селимовић.

         На крају 20. и у првој четвртини 21. века велики злочин српском народу, раван оним геноцидима у логорском 20. веку, починио је неолиберални, тзв. ”Нови светски поредак” Сједињених Америчких Држава и Европске Уније, са свим њиховим мантрама, лажима, санкцијама, савезима и бомбама. Раме уз раме са њима биле су све владајуће партије у Србији и Црној Гори, њихове владе и председници, са свим петоколонашким невладиним организацијама и фондовима. Једино им се јуначки одупрла Република Српска која и данас мора да се брани.

         Нови освајачи српских земаља и њихови вазали разбили су онај први српски печат – језик – и јединствени кôд српског народа – српско писмо. Јединствени српски језик расчеречили су на 4 политичака језика, а српском народу изменили кôд (писмо). Шта је народ без свог печата и кôда,? ”Пучина једна грдна”, рекао би Његош; ”Коекуде?”, питао би Вожд Карађорђе; ”Народе, стоко моја!”, узвикнуо би Велики Господар Милош; ”Руљо!”, презрео би је Велики Српски Народ.

         Свети Сава је отварао српске школе где је год његов штап српску земљу дотакао. Отварају ли их данас српски родитељи, српски учитељи, српски калућери и свештеници, српски игумани, владике и патријарси, српске владе и државе? Не! Сведоци су нам још живи српски монархисти које су Брозови комунисти прогнали. Они, сваки пут после литургије, уз кафу, у храмовима по туђинштинама, с уздахом, причају да су лично водили школе српског језика које су бројалеи до стотину ђака. Колико их броје данас? Гасимо ли то и печат и кôд српског народа у туђини. Богу хвала, онај други печат – печат Светог Саве – Светосавље – нисмо могли угасити јер је он дубоко у душама Срба. И то је највећи гарант величине овог неуништивог српског печата. И када су Турци спалили мошти Светог Саве мислећи да ће се светлост светости његовог ореола угасити, десило се супротно. Светлост светости Светог Саве још јаче је засијала и мироточила српском роду.

         Ако се суштински покајемо – и родитељи, и учитељи, и калуђери, и свештеници, и наше вође – духовне и световне – засијаће поново светлост светости Светог Саве и поново ће се поотварати школе српског језика у нашим црквама и манастирима. Једино тако нећемо угасити и овај последњи печат српског народа у расејању.

Oд истог аутора:

Зашто се одричемо ћирилице

Језик је ритам душе, а игра је ритам тела