„Писма из Србије“ излазе недељом, на страни хумора чији сам уједно и уредник, (класична протекција, наравно), са задатком да разоноде читаоца док чека недељни ручак, и ништа више, али и ништа мање од тога. Као и свака колумна и ова је некад боља, а некад слабија, деси се и да понека буде духовита, и то је углавном то.

Пре неколико дана у „Вечерњим новостима“ објавио сам стоти наставак колумне „Писма из Србије“, коју већ две и по године пишем у том листу. За неупућене, ради се о сатиричним текстовима, тачније „писмима“ које мој измишљени странац, (на привременом раду у Србији) пише својим рођацима негде у иностранству описујући нашу земљу и људе онаквим каквим их он види.

Свако „писмо“, чим буде објављено у новинама, имам обичај да окачим на свој Фејсбук профил, што могу да посведоче сви који имају несрећу да ми на тој друштвеној мрежи буду пријатељи. Након што добије неколико „лајкова“ или понеко (крајње пристрасно) „браво“, свако од ових писама, као уосталом и све друго на Фејсбуку, падне у заборав.

Тако је било све док нисам написао „Писма из Србије“ под бројем 54.

Инспирација за овај текст била ми је она лепа реклама „Соулфуд Србија“, урађена за потребе Туристичке организације Србије, са циљем да што више странаца доваби у посету нашој земљи и њеним особеностима. У намери да дам свој допринос бујању домаћег туризма написао сам „писмо“ у ком сам побројао још неколико „чудеса“ која страни туриста сем у Србији нигде другде на планети не може да види.

Исте вечери када сам „Писма из Србије 54“ окачио на Фејсбук настала је лудница. У веома кратком року текст је добио за мој појам невероватан број лајкова и шеровања, а до поноћи су ми пријатељи јавили да је преведен на бугарски и енглески језик. Кад сам сутра ујутру укључио рачунар, имао сам шта да видим, број шеровања био је удесетостручен!

Наравно да бих лагао кад бих рекао да ми није било драго и да нисам био поносан због тога.

Међутим, већ до вечери „драгост“ је почела да ме напушта, јер сам приметио да се на интернету појавила крња верзија „писма“, без мог потписа и читавог уводног дела. Касапљење је почело.

Пар дана после тога у дневном листу „Блиц“, у ауторском тексту неког мени непознатог човека, појављује се исечак тог мог текста али са уводом у ком је писало „ово су о Србији објавиле једне чикашке новине“. Како сам одувек имао лагодан однос према својој ауторској својини, нисам реаговао, али је то уместо мене учинила моја другарица Мирјана Рашић, која је позната као тврдоглава и дрчна персона када су такве ствари у питању. Послала је четири коментара са објашњењем да то нису објавиле никакве чикашке новине, већ је то текст сатиричара „Вечерњих новости“ од пре недељу дана, али узалуд, администратори Блицовог сајта нису желели да објаве ниједан. У емисији „Будјење“ на Радио Београду Горица и Драган су такође читали тај текст….и ко га све још није крчмио како је знао и хтео.

Наредних дана лудило се наставило, свакога дана на интернету се појављивала нова верзија тог текста, од којих су неке стизале и на мој лични мејл са пропратном поруком „види што је ово занимљиво“. Да, постојала је још једна разлика: чикашке новине се више нису помињале, уместо тога сада је у уводу писало „ово је о Србији написао један амерички новинар“.

У оквиру својих могућности сам реаговао, скретао пажњу да то никакав амерички новинар није написао, већ моја маленкост, реаговали су и неки моји пријатељи, објашњавали, љутили се али узалуд, све је личило на оно пословично скупљање перја из поцепаног јастука. Дешавало се да наиђем на постове где неки „упућени“ читаоци објашњавају да тај текст није написао никав амерички новинар већ да је дело „једне новинарке из прес службе хрватске владе“…итд. Пре неколико дана сам само на једном фејсбук налогу типа „хајде да се смејемо“, видео да тај текст има више од 24.000 лајкова! И даље не мислим да је „Писма из Србије 54“ нешто нарочито вредан текст, нити да је најбоље што сам до сада написао, напротив, али се људима допао и ја немам ништа против. Али имам што тај МОЈ текст све мање личи на изворног себе, што га корисници немилице скраћују, мењају, дописују, избацују му читаве пасусе, но ту сам немоћан.

Трагикомична ситуација догодила се пре неко вече у емисији „Ћирилица“ Миломира Марића, када је један од гостију (извесни Милан Кнежевић, председник Асоцијације предузетника, ма шта то било) наизуст цитирао неколико пасуса тог текст и на питање новинара је ли то сам смислио рекао: Јесте, то је моје!

Тако су ми барем јавили људи.

Елем, зашто све ово пишем?

Као што рекох, у прошлу недељу објавио сам „Писма из Србије 100“ и већ имам понуду једне издавачке куће да свих стотину писама објавим у виду књиге, али ми се све чини да ћу доживети судбину мог колеге сатиричара Слободана Симића, који је написао једну кратку причу о Слободану Милошевићу (знате оно кад Слоба са неба на власти види Дачића, Мрку, Тијанића и остале и каже: „па ја уопште нисам умро!“). Е ту његову причу су агилни анонимуси преточили у виц, па кад је Сима касније предао рукопис издавачу, овај му га је вратио и рекао: „Све је добро само си у једној својој причи плагирао онај познати виц!“.

Бојим се да и мене слично чека и да ћу тек морати да доказујем да нисам покрао никаквог америчког новинара нити колегиницу из хрватске владе.

Шалу на страну, већ дуго ме мучи питање заштите ауторских права на интернету. Скоро да нема дана да неки свој афоризам из ТРН-а не нађем негде на мрежи, наравно без имена аутора У почетку ме је то забављало, али сада ме већ брине, хоћу ли једнога дана, када се појави збирка мојих афоризама бити проглашен плагијатором?

И како да се уопште заштитим од тога? Судећи према способности нашег правног система да одговори на злоупотребе које се дешавају на интернету – никако.

Изгледа да ми преостаје једино да се закунем да сам ја заиста аутор онога испод чега се потписујем.

Мајке ми.

Бојан Љубеновић

www.bojanljubenovic.com