Industrija naoružanja ima snažan lobi i ima koristi od lansiranja ideje o sukobu Švedske i Evrope s Rusijom, jer u suprotnom ne bismo imali razlog da povećavamo svoju vojsku. Strašno je koliko se novinara „peca“ na priču o pretnji iz Rusije i širi je dalje, kaže u razgovoru za Sputnjik švedski reditelj Ruben Estlund.
Prošlogodišnji dobitnik „Zlatne palme“ na Kanskom filmskom festivalu za satiričnu dramu „Kvadrat“ otvorio je 16. januara 11. „Kustendorf“ na Mokroj Gori. Švedski reditelj je tom prilikom zabavio publiku pričom o tome kako je doživeo poziv Emira Kusturice da bude njegov gost u Drvengradu i predlog da se preveze „privatnim avionom“ koji će doći po njega na bilo kom mestu u Evropi.
U središtu Estlundovog nagrađenog filma „Kvadrat“ (Square) je Kristijan, ugledni kustos muzeja savremene umetnosti. On priprema umetničku instalaciju „Kvadrat“ koja ljude poziva na altruizam i da budu odgovorni. Istovremeno, kada mu ukradu mobilni telefon Kristijan reaguje neprimereno i neočekivano dospeva u mnoštvo sramnih situacija.
 |
Na ceremoniji otvaranja festivala ispričali ste interesantnu priču o svom putovanju u Srbiju, rekli ste da Vas je Emir Kusturica pozvao na tipično srpski način, a istu ste opasku imali i u vezi s pilotom koji je trebalo da Vas preveze od Geteborga do Beograda. Šta je to tipično srpsko, kako to vidi Skandinavac?
- To je tipična skandinavska predrasuda o tome kakav bi mogao da bude tipičan srpski pilot. Mislim da je ta ideja o tipičnom srpskom karakteru pomalo uslovljena i filmovima Emira Kusturice, ostvarenjima kao što su „Dom za vešanje“ ili „Crna mačka, beli mačor“. To su odlični, veliki filmovi, ali oni imaju ogroman uticaj na švedsku bioskopsku publiku. Naša predstava o Srbima je u velikoj meri pod uticajem svih tih veoma upečatljivih likova. Kada mi je Emir rekao da se tim privatnim avionom vozi sa svojim orkestrom, zapitao sam se kako tu stanu i svi oni silni instrumenti, a u glavi mi se pojavila scena iz filma „Crna mačka, beli mačor“ u kojoj ciganski orkestar svira na drvetu, veoma visoko na drvetu — sve mi je izgledalo gotovo tako. Bio sam svestan da je reč o predrasudama, ali mi je duša bila ispunjena strahom.
Da li su se sada, nakon dva-tri dana boravka ovde, Vaši utisci o Srbima ipak malo promenili?
— Naravno. Pričao sam preko telefona s pilotom koji je trebalo da me vozi pre nego što sam krenuo ovamo, začuo sam glas mačo srpskog momka koji mi govori o tome da ćemo leteti preko Alpa i pomislio: „O moj bože, on je u baru i pije, i biće potpuno pijan sutra kada budemo krenuli“. A kada sam otišao na aerodrom, upoznao sam veoma simpatičnog momka koji se zove Saša. Ispostavilo se da je potpuno drugačiji od onoga što sam zamišljao i da je sve to bilo samo proizvod mojih predrasuda.
Obećali ste da ćete napraviti film inspirisan ovim iskustvom.
— Da, to su tipične situacije koje me privlače. Kao muškarac dužan sam da odgovorim potvrdno na predlog da doputujem tim privatnim avionom koji mi je ponuđen, ali u mojoj uobrazilji taj let avionom prerasta u košmar. A onda zovem devojku koja mi kaže: „Nemoj da ideš, imam loš predosećaj“. Ja joj na to samouvereno odgovaram: „Ma, opusti se. Tako se ne može živeti“. Istovremeno i ja imam loš osećaj u vezi s tim. I ta dilema — kako sada da kažem „ne“ — to je ono što je veoma interesantno u ponašanju muškaraca i žena. Veoma me interesuje, recimo, dinamika grupe. Na primer, mnogo sam čitao i istraživao o skijašima. Ako imamo, na primer, grupu muškaraca i grupu žena koji sve vreme skijaju van staze, šta mislite ko je u većoj opasnosti od snežnih lavina?
 Ruben Estlund
|
Ženska grupa?
— Ne, nego muška, jer muškarci preuzimaju veći rizik, dok je ženska grupa mnogo opreznija. A onda, recimo, imamo grupu muškaraca skijaša, među kojima je samo jedna žena. U takvoj grupi se rizik dodatno povećava. Stvar je u tome što muškarci onda počnu da se nude: Ja ću ići prvi, ja ću se žrtvovati. Izlažu se dodatnom riziku. Takve situacije su mi, zapravo, veoma zabavne i o njima volim da razgovaram sa svojim prijateljima, s devojkom. S majkom nisam smeo da razgovaram o dilemi da li da putujem u Srbiju, jer bi ona zbog toga poludela. Preda mnom je bila snežna mećava i ja sam morao da odlučim da li ću ići ili neću. To je bila zaista veoma interesantna situacija.
Lično iskustvo je veoma važan element i Vašeg nagrađenog filma „Kvadrat“. Šta za Vas kao umetnika znači to lično iskustvo?
— Uvek postoji neki razlog zbog kojeg se sećate baš određenog ličnog iskustva. Zato što vam je to nešto važno. I mislim da je jedini razlog zbog kojeg treba da budem filmski reditelj taj što pokušavam da stvorim likove koje niko drugi ne može da kreira. U suprotnom, moj rad ne bi imao nikakvog značaja. Ne želim da reprodukujem tuđe vizije, nego da stvaram slike koje ranije nisu viđene. Zbog toga smatram da treba da verujem u ono što ja meni interesantno, čega se sećam, jer će u tom slučaju to biti interesantno i publici. Gotovo uvek sam u stanju da se smejem samom sebi dok radim neke glupe stvari, kao da gledam film u kojem sâm glumim.
A kako vidite problem ljudskog odnosa prema moći, zbog čega je moć toliko važna ljudima?
— Ako se vratimo u našu prošlost i majmunskim čoporima, mislim da to ima velike veze s reprodukcijom. Treba da se izborite za to da se razmnožite. Moć je nešto s čim se ljudska bića neprestano suočavaju u raznim situacijama. A ako onaj koji ima moć to ne radi na pošten način, biće zbačen s trona.
 |
Kakva je uloga moći kada govorimo o globalnoj situaciji, o svetu u kojem danas živimo?
— Ima nešto što moram da kažem: izuzetno me nervira situacija do koje smo došli u Švedskoj i u Evropi. Reč je o industriji oružja koja ima snažan lobi i pokušava da dopre do Švedske, a to je nešto što ne treba da se desi. Mislim da nije trebalo da potpisujemo nove ugovore o proizvodnji novog nuklearnog oružja. A NATO ne želi da potpišemo pismo protiv toga, koje dolazi iz Ujedinjenih nacija. Mislim da to nema veze s Trampom, da nema veze s Putinom, mislim da to ima veze s ekonomskim sistemom i lobiranjem industrije naoružanja. Industrija naoružanja, naravno, ima koristi od lansiranja ideje o sukobu Švedske i Rusije, Evrope i Rusije. U suprotnom ne bismo imali razlog da povećavamo našu vojsku. Mislim da je zastrašujuća činjenica da imamo toliko novinara koji se „pecaju“ na ovakve argumente i koji pišu o tome kako postoji pretnja iz Rusije. Oni, zapravo, usađuju ideje o toj pretnji. I, naravno, ako kupujemo mnogo oružja, šta će se dogoditi? Zastrašujući je taj ekonomski sistem i ponašanje koje on stvara, usmereno na to da povećava profit. Postoji fantastični, satirični crtež Hitlera na kojem mu je jedna ruka podignuta u tipični pozdrav, a druga se nalazi iza leđa i drži kapitalistički novac. I to je istina. Mi smo danas navikli na predstavu o Hitleru kao o manijaku i on je to, naravno, i bio na neki način, ali razlog zbog kojeg je uspeo da dospe na poziciju na kojoj je bio jeste novac.
Vaš film se bavi savremenom umetnošću. Šta je zadatak savremene umetnosti u svetu o kojem smo upravo razgovarali, šta ona može da učini?
— Smatram da je svaka umetnost velika kada me dovede do nekih novih misli i ideja. Onda sve vidim iz nekog novog ugla. To važi i za savremenu umetnost i ima izuzetno dobrih primera s kojima sam imao odlično iskustvo. Međutim, bio sam u prilici da budem i na Međunarodnom sajmu savremene umetnosti u Parizu (FIAC), jednoj od najvećih izložbi savremene umetnosti na svetu. Moj utisak o svemu što sam video bio je da je to enterijer dizajniran za bogate ljude. Hajde da se borimo da ne dozvolimo da umetnost bude samo to, jer takva scena kreirana u okviru savremene umetnosti ne može da donese novu ideju. Umetnički svet je veoma važan, ali moramo biti oprezni i voditi računa u kom se on pravcu kreće.
 |
U Vašem filmu postoji scena inspirisana performansom umetnika Olega Kulika koji je glumio psa i ujedao prolaznike na ulici. Koliko daleko sme da ide umetnost u provociranju društva?
— Umetnik mora da prihvati ista pravila koja važe i za sve ostale. Ako radite nešto kao što je radio Oleg Kulik, maskiran u psa, go, onda morate da prihvatite da ste i vi objekat, da vas drugi ljudi posmatraju, da misle da je to glupo i da treba da se stidite. Umetnik mora da bude spreman i na to da će ga uhapsiti policija, jer je, recimo, ujedao ljude za nogu. Odgovor na pitanje šta možete da učinite kao umetnik je vrlo jednostavan: „Možete da učinite isto ono što i bilo koje drugo biće, ali ako učinite nešto što je nezakonito, morate da snosite posledice… Ali i dalje možete to da učinite!“
Napomena: Izvorno intervju sa poznatim švedskim režiserom Rubenom Estlundom objavio je Sputnik (izdanje na srpskom jeziku). Uz saglasnost redakcije Sputnika Dijaspora prenosi ovaj intervju koji je vodila Valentina Bulatović. Objavljujemo ga i na švedskom jeziku u prevodu Pontusa Lindgrena. Fotografiju snimio Aleksandar Milačić.
Postoji i video zapis intervjua na srpskom jeziku koji je za Sputnik dao Ruben Estlund
20. februar 2018.
