|
(Razgovor sa Tihomirom Levajcen, autorom prvonagradjene price na knjizevnom konkursu casopisa Dijaspora)
 Onaj koji bi trebao i morao sve Srbe sveta duhovno da objedini, poveze i uveze, bila bi Matica srpska. Da vodi brigu o identitetu srpskog naroda, o srpskom jeziku, o duhovnom stvaralastvu u celini, o nacionalnom pitanju, ne, ona se ucaurila, zatvorila u sebe. Umesto da svuda ima svoje clanove, ogranke, odbore i pododbore, ne, njeno dejstvo se maltene ne oseca ni u Novom Sadu. Nesto je slicno i sa Srpskom akademijom nauka, ali u blazoj formi., kaze u razgovoru za nas casopis knjizevnik Tihomir Levajac iz Banja Luke.
Piše: Aco Dragićević
-Da li ste boravili medju nasim ljudima u rasejanju?
-Dva puta, i oba puta u Kanadi. Prvi put 1999. godine, u vreme bombardovanja Jugoslavije. Bio sam tri meseca, najduze u Vankuveru, gde zivi preko trideset hiljada Srba, a onda u drugim gradovima Britis-Kolumbije, u Princ Dzordzu, Teresu, Kitimatu... Tada je nastala moja knjiga "Sanjao sam Kanadu", koja upravo govori o zivotu Srba u Kanadi.
Drugi put sam boravio 2002. godine, takodje tri meseca. Pored Vankuvera bio sam u susednoj provinciji, u Alberti, preciznije u Edmontonu, gde sam i cuo pricu za koju sam dobio prvu nagradu na vasem konkursu.
-Kakve utiske nosite iz susreta sa nasim ljudima?
-Utisci su razliciti, od, da se tako izrazim, negativnih do pozitivnih. Zivot nasih ljudi u tudjem svetu ima vise lica. Nema sumnje da je emigracija uvek surova, narocito u pocetku. Lomi ih nostalgija, a u novoj sredini nisu ukorenjeni. Njihovu sudbinu je mozda najbolje okarakterisao jedan moj sagovornik u Vankuveru sledecim recima: "Ovde nisam, a tamo me nema". Medjutim, kako su Srbi prilagodljiv narod, brzo se u novu sredine integrisu, toliko brzo da usput i svoje korene brisu. Kako Srbin ni u sta ne veruje osim u zivot, u trci za bogacenjem, mnogi zapostavljaju svoje nacionalno poreklo, kulturu, jezik, obicaje, sto se drugim narodima, koji su takodje tamo dosli, ne desava. Svaka cast pojedincima, ali sam imao prilike da se u suprotno uverim.
-Mozete li to da ilustrujete na nekom primeru?
-Kako da ne.
Evo, naoko minoran primer. Nasi ljudi tamo olako pristaju da im se imena menjaju, preinacuju, skracuju. Ako je nekome, recimo, ime Svetozar, Svetislav ili Svetolik, on bez ikakvog opiranja pristaje da bude Stiv. Kao, njima je to ime tesko, dugo, komplikovano za izgovor! A nama je lako da izgovorimo, recimo, Ficdzerald, ili Statkon, je li? A ako njihovo ime slucajno pogresno izgovorite, ili ne daj Boze, skratite, oni odmah protestvuju, ljute se, negoduju. I treba, jer tako se brani vlastiti identitet, a ne olakim pristajanjem na sve.
Meni, ovaj, naoko sitan detalj, mnogo govori.
Ili drugi primer. Ja sam u Vankuveru dva puta bio na srpskoj slavi, za Nikoljdan. I sta sam video? Nasi ljudi koji su u godinama, koji su rodjeni ovamo, koji su se pre 15-20 godina tamo doselili, izmedju sebe komuniciraju na srpskom jeziku, dok omladina, njihova deca, na engleskom. Bas je preko puta mene za stolom sedela jedna grupa od 5-6 mladica. Lepi, sarmantni, sik obuceni, i sve vreme su na engleskom razgovarali. Meni je to zasmetalo, pa sam ih u jednom trenutku pitao zasto na srpskoj slavi, na krsnoj slavi domacina, najvecoj svecanosti svakog Srbina, mnogi bi narodi ne znam sta dali da je imaju, engleski govore. Oni su, maltene u horu, rekli da im je lakse. Naravno, svi oni znaju srpski, ali kad pocnu njime da pricaju, naidju na neku rec koje ne mogu da se sete. Sto, vele, da se naprezu, sto svoj zivot da muce? Oni su tu dosli da lakse i lepse zive, i kraj price!
A kojim ce i kakvim jezikom njihova deca govoriti, mogu samo da zamislim.
-Nejasno je danas, sta je to dijaspora i ko pripada kojoj dijaspori, i gde, na kraju, pocinje dijaspora ili rasejanje za jedan narod kao sto je nas. Gde, za vas, pocinje rasejanje srpskog naroda?
-Dijaspora je rasejanje jednog naroda, a Srbi su, kao sto znamo, imali tragicnu istoriju. Da bi sacuvali glavu, veru, ime ili jezik, ili iduci trbuhom za kruhom, rasuli su se po Balkanskom poluostrvu, gde su u okviru prve i druge Jugoslavije ipak ziveli u okviru jedne drzave. Istovremeno, Srbi su se rasipali i po svetu. Posle raspada Jugoslavije, stanje se jos vise pogorsalo, tako sto su mnogi ostali van matice, a jos vise ih je iz raznoraznih razloga u svet otislo. Medjutim, za mene je vece rasejanje bilo u nebrizi Matice za svoj narod koji je ostao van nje ili u svet otisao. Niko nikad, nikakva vlast, nije imao iskren odnos prema nasim ljudima koji vani zive, vec ih je svako na neki nacin iskoriscavao, upotrebljavao i zloupotrevljavao. Svi oblici saradnje, svi pozivi na saradnju su bili simulirani.
Najvise je za Srbe u svetu ucinila nasa crkva, ali ni ona nedovoljno. I ona je dugo bila podeljena, i sada kada vise nije, podele su, cini mi se, ostale. Jos se ne mogu vlasnistva razgraniciti, koja crkva sta nasledjuje i ko kojoj crkvi prpada.
-O srpskom kulturnom i duhovnom prostoru zelim da Vas pitam. Gde mu je ishodiste, dokle dosezu ti koncetricni krugovi koji se sire od ishodista? Ako je suditi prema konkursu naseg lista za koji ste Vi, prema oceni zirija, napisali najuspeliju pricu, taj kulturni prostor je razvejan po celom svetu u male, i uglavnom, nepovezane krugove?
-Onaj prostor gde nam svet ne bi mogao nista, gde nas ne moze ugroziti ni bombardovati, ni uvesti sankcije je kulturni i duhovni prostor. Na zalost, ni on nije jedinstven, vec je pocepan. Srbi su poznati kao raskolnicki narod, kao narod koji se u korenu podelio, i koji se vekovima delio i mnogoglavo podelio, i medju sobom zavadio, pa izgleda da mu dusmanin i ne treba.
Da smo, maltene, sami sebi dovoljni.
Onaj koji bi trebao i morao sve Srbe sveta duhovno da objedini, poveze i uveze, bila bi Matica srpska. Da vodi brigu o identitetu srpskog naroda, o srpskom jeziku, o duhovnom stvaralastvu u celini, o nacionalnom pitanju, ne, ona se ucaurila, zatvorila u sebe. Umesto da svuda ima svoje clanove, ogranke, odbore i pododbore, ne, njeno dejstvo se maltene ne oseca ni u Novom Sadu.
Nesto je slicno i sa Srpskom akademijom nauka, ali u blazoj formi.
-Roman "Jopet sudanija" i naslovom asocira na Krajinu, Kocica i srpski narod. Sta je tema romana, je li savremen roman i da li obuhvata "ovu sitovaciju"?
-U sirem smislu tema romana je poslednji rat u Bosni, odnosno dogadjaji koji su se zbili u Krajini. Kad sam napisao devetnaest ratnih prica, nikako nisam mogao da se pomirim s tim da ih kao zbirku stampam, vec da ih, nekao, objedinim i od njih celinu napravim. Trazio sam neku savremenu situaciju u kojoj se prica prica kao nekad sto se pricala, i dosao na ideju da svoje price personificiram, da ih zamislim kao natprirodna, bestelesna, bica, koja idu po srpskom narodu i sire price o ratu. Eh, jednog dana neka tajna policija te Price pohapsi i u Hag sprovede. Tuzilac jednu po jednu Pricu na sud izvodi i optuzuje za ono za sta svet, uglavnom, s pravom ili bez prava, Srbe optuzuje. Tako se prvi put u istoriji sudstva pricama sudi, odnosno pripovededacevoj istini u ime neke apstraktne pravde, a Price se u toku sudjenja, pricama zbog kojih su optuzene, brane.
Posto su sve Price srpskog porekla, a bestelesne su, to je kao kad sudite duhu jednog naroda.
To sto je Haski tribunal u ratu, a sada pogotovu, sa Srbima radio i radi, postupao i postupa, kao i svet u celini, to je, po mom misljenju, odumiranje ljudskog dostojanstva. Bez ikakvog dvoumljenja, tamna strana savesti covecanstva.
Naravno, rec "sudanija" aludira na Kocicevu istoimenu pripovetku u kojoj su austrougarski sudovi sudili Srbima u Banjaluci. Znaci, prosao je jedan vek, odnos sveta prema Srbima se nije promenio. Opet nam se sudi, kao da je rec "jopet" sinonim za sva zla ovog sveta kojim je istorijsko podneblje Krajine bremenito.
-Koliko je Kocic uticao na Vas rad, a koliko utice na danasnju generaciju mladih pisaca?
-Kocic je na mene uticao tako sto mi je pojacao nacionalni naboj, sto mi je izostrio satiricki duh, ohrabrio da se uhvatim u kostac sa belosvetskim hohstaplerima koji prekrajaju ovaj svet kako hoce.
A letve na ogradama oko nasih crkava starije su od nekih naroda koji nam sudbinu kroje!
Sto se tice uticaja Kocica na pisce mlade generacije, ne primecujem ga.
-Svako tezi za prepoznatljivim stilom i izrazom. Koliko Vi i kako radite na tome?
-Kao profesor knjizevnosti, naravno, znam da je najvazniji elemenat knjizevnog dela stil i jezik. Stil je bog knjige. Iz njega sve proizilazi, u njega se sve uliva. Bez prepoznatljivog, vlastitog izraza, pisac nema sta da trazi u knjizevnosti kao umetnosti. To je kao kad bi neko, necim, recimo pruticem, ili prstom, po hladnom pepelu, sarao.
A posle toliko pisaca, i kod nas i u svetu, imati svoj stil, recenicu koja ne lici ni na ciju, to je na prvi pogled nemoguce.
Mene bije glas, da se tako izrazim, da imam svoju recenicu, a do nje nisam bas tako lako dosao.
Svoj prvi roman, "Za suncevim krugom", pisao sam sedamnaest godina. Na recenici sam radio najmanje sedam-osam godina. Nisam je imao, trazio sam je. Sta nisam s njom cinio! Okretao sam je, obrtao, menjao duzinu, ritam, intonaciju, pomerao predikat, brkao redosled reci, da bi u jednom trenutku osetio da se ona, nekako, sa mnom, sa mojim unutrasnjim bicem, podudara. Da ona dise onako kako ja disem. Tad sam znao da je to recenica za kojom tragam, pa me, dok pisem, obuzimalo osecanje da se dodirujem sa vecnoscu.
-Kako izgleda aktuelna knjizevna scena u Srpskoj...
-Saroliko. Bio je rat, pa su ljudi svakakve traume preziveli. Ili su bili proterani, ili ostali bez igde icega, ili su nekoga svoga izgubili, ili ostali invalidi, pa su osetili potrebu da se isprazne. Cak su poceli da pisu i oni koji nikad nisu ni pomislili da ce pisati. Medjutim, cini mi se da je ogroman broj tih dela bez nekog narocitog knjizevnog nivoa, i umetnickog znacenja.
-A kako politicka?
-Otuzno. Mnoge stranke, kao i pojedinci, bore se i dozvoljenim i nedozvoljenim sredstima, naravno sve u ime srpskog naroda, da dodju na vlast, na neku znacajnu funkciju, samo da se priblize parama, kako bi mogli da ih se domognu, ili da ih usmere tamo gde oni zele. O narodnim interesima samo verbalno vode brigu! Svaka cast pojedincima, ali se oni na prste mogu prebrojati.
-Kako kao knjizevnik dozivljavate politicku situaciju u BiH?
-Mislim da BiH, ovakva kakva je, na duze staze, nema nikakvu perspektivu. Medjunarodna zajednica misli da je ovde neke stvari resila - nije. Ona ih je samo odgodila. BiH moze ostati samo na silu, uz konstantan pritisak sa strane. Evo, zasto to kazem. Svakom Srbinu u Bosni je draza Srbija od BiH, Svakom Hrvatu u Bosni je milija Hrvatska od BiH. Svakom Bosnjaku u Bosni i draza je i milija bilo koja islamska zemlja od BiH. I kako ta zamlja, pitam vas, sama od sebe da opstane?
Naravno, bio bih vise nego srecan ako bi moje vidjenje buducnosti Bosne bilo pogresno, kada bih se prevario.
-Rodjeni ste u Srbiji. Zivite i radite u Srpskoj, gde delujete i kao pisac. Kojoj knjizevnosti pripadate? Cijoj?
-Ja sam sve svoje knjige, a njih je pet, prvi put objavio u Beogradu, te sam prvo primljen u Udruzenje knjzevnika Srbije. Kasnije sam primljen u Udruzenje knjizevnika Srpske. Medjutim, ja osecam da pripadam srpskom jeziku, ma gde se njime govorilo i pisalo. Mislim da se i ostali pisci u Srpskoj tako osecaju. Uostalom, svi clanovi Udruzena pisaca Srpske su kolektini clan Udruzenja knjizevnika Srbije.
Udruzenje knjizevnika Srpske maltene nema nikakve veze sa Udruzenjem knjizevnika Federacije BiH, ni saradnje, ni komunikacije. U poslednje vreme se nesto radi na zblizavanju, ali su podele toliko velike, da u dogledno vreme nema izgleda da postanu jedno.
-Sta mislite, kako bi Kocic odgovorio na ovo pitanje?
-"O boze moj veliki i silni i nedostizni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme rijeci koje dusmani ne razumiju a narod razumije, da se isplacem i izjadam nad crnim usudom svoga Naroda i Zemlje svoje".
-Da li cete ucestvovati na narednom konkursu "Dijaspore"?
-Ucestvovacu ako budem imao cime da ucestvujem.
______________
Razgovor sa Tihomirom Levajcem, decembra 2003. godine vodio je Aco Dragicevic. Pored elektronskog izdanja razgovor sa autorom prvonagradjene price na knjizevnom konkursu Dijaspore, objavljen je i u stampanom izdanju lista, broj 38, april - maj 2004. godine
|
