ISKUSTVO DRUGOG SVETA

Intervju: Dragan Lakićević

Kad prodju sve nesrece i nedace, ostaju secanja i razmisljanja. Tokom odlazeceg veka srpski narod je doziveo sest ratova u kojima je stradalo tri miliona ljudi. Nakon svakog rata, iz zemlje razorene i spaljene do temelja, odlazili su preziveli. Tako je srpski narod po svetu posejao i cetiri miliona svog semena kome ce se, ako se ne ucini nesto, zagubiti svaki trag. A kad se fizicki unisti trag postojanstva jednog naroda, nestaju i sva njegova obelezja u svetskoj kulturi. Srpska kultura, a pre svega, srpska pisana rec, ne zaostaje nimalo za najznacajnijim delima svetske pisane bastine. Snagu takvog osecaja mogla je da proizvede samo izuzetna dusevnost i najtananije osecanje za svet oko sebe. A srpski narod je uvek imao snage da najteze trenutke svoje nacionalne tragedije pretvori u vrhunsku umetnost. Kako je posle deset poslednjih godina i ima li nade za neko bolje vreme? Razni strucnjaci i politicari govore iz uglova svojih profesija. Ali, kako izgleda srpski narod iz ugla jednog pesnika, coveka koji se za sve sto pise prvo obraca sebi, pa potom citaocu? Iz njegovog obracanja sebi proizaslo je tridesetak knjiga pesama i proze, bogata izdavacka delatnost. Trenutno je jedan od urednika Srpske knjizevne zadruge. Lirika obelezava sve sto pise, a Srbima je lirika i te kako postala potrebna, ne bi li nasli u sebi malo nade za neko bolje vreme. Epska stvarnost dozivela je svoj vrhunac na Balkanu i promena je postala neophodna. Uostalom, da li bismo svi bili drugaciji da se prvo obratimo sebi, pa onda drugima?

Ko zeli da se obrati sebi, mora biti odgovoran, ne samo za sebe, nego i za druge. Ako drugi osete tu odgovornost, moglo bi se vec racunati na dvoje. Sad svako misli da je odgovoran za sebe i to mu je dovoljno. Ima i takvih koji ce zbog odgovornosti za sebe licno zrtvovati stotine i hiljade tudje dece. I to je jedan od elemenata velike bolesti naseg doba i naroda.

-U pola veka komunizma, Srbi su izgubili samopostovanje. Kako da ga vrate i da se ostvare kao nacija?

- Srbi mogu doci do samopostovanja ako budu postovali druge u sebi i sebe u drugima. Od toga se decenijama odvikavalo i tesko ce se uspostaviti, jer svako grabi priliku da nesto zgrabi i sebe namiri kad ga je zapalo, a drugi vec cekaju da se necega dokopaju. Bojim se da Srbi pogresno razumeju spokojstvo i samopouzdanje, ako uopste misle o tome. Zapocelo je sa ideologijom, a zavrsava se s prezirom sopstvene kulture. Samo ko se odrekne sopstvene kulture i tradicije - one pozitivne, u koju spadaju Sveti Sava, srpski manastiri, Vuk, Njegos, Tesla, Ducic, Andric, Crnjanski, Desanka, Lubarda,moze reci: ja vise nisam Srbin. To su najpre imputirali Makedoncima, a posle su se dicni Crnogorci dosetili da nisu Srbi i to ne od danas, nego od Adama i pracoveka. Nas covek je oboleo od lokalpatriotizma, skorojevicstva, sebicnosti, povrsnosti, iracionalne doslednosti. Bio bi dobar neki brz preporod, ali ne znam je li moguc, da li su Srbi spremni na to. Srbi su velika i slozena tema, a ovo je tek prva recenica.

-Deset godina Srbiju potresa dekadencija. Ratni sukobi prouzrokovali su egzodus Srba iz krajeva u kojima su vekovima ziveli, ali ne samo odande, nego je preko trista hiljada ljudi otislo iz zemlje, uglavnom obrazovanih. Koliko je njihov odlazak narusio kulturni "milje" ove zemlje?

-Kulturni "milje" razorilo je i smanjenje drzave, to jest suzenje kulturnog prostora. U velikoj zemlji veci je duh. Kako tezimo sve manjim drzavama, tako nam se ponasa i duh, pa vidite gde cemo zavrsiti. S kim ce se ravnati zemlja sa svima posvadjana i izolovana po svojoj volji? Kulturni prostor razoren je socijalnim, nacionalnim, urbanistickim, komunalnim raspadom svih vrednosti. Kultura je ponistena razgradnjom skole i vulgarnom zloupotrebom televizije, a odlazak mladih i skolovanih ljudi samo je jedan u nizu velikih gubitaka. U isto vreme, mladi i skolovani ljudi otisli su u poslove za koje se nisu skolovali, ili u nesrece, ratista, agoniju - cega u zemlji ima napretek. Danasnja emigracija je, treba priznati, i politicka i ekonomska. Za nju mnogo zasluga ima i doba bratstva i jedinstva, epoha hleba bez motike. Mislim da je potkraj proslog veka bilo vise ekonomske, a sad vise politicke emigracije iz Srbije. Znatno drugacije i slozenije bilo je iz ratom zahvacenih krajeva, mada senka rata jos nije sasvim minula iznad nas. U medjuvremenu, stasala su, pred otrovnim malim ekranima, nova deca. Inficirana gadom i neukusom, odvojena od knjige i njenog mira i iskustva, pokraj osiromasenih i nemocnih roditelja, zatecenih promenama na koje nisu racunali, ta deca, koja nisu otisla iz zemlje, nemaju ni snage, ni prilike da unesu nov i svez kvalitet u kulturu i ekonomiju ove nesrecne zemlje. Daj Boze da se prilike za to pocnu sticati!

-Nedavno ste boravili u Svedskoj, u Geteborgu ste imali knjizevno vece pod naslovom "Porodicni album", obisli ste kulturna mesta tamosnje srpske zajednice, nasli se u kulturnim i obrazovnim svedskim institucijama. Kakvi su utisci?

-Boravio sam u Svedskoj na poziv grada Geteborga i kulturne manifestacije śNoc kultureś a bio sam gost srpske crkve iz Geteborga, srpskog kluba "Sindjelic", kao i dvojezicnog casopisa za kulturu "Dijaspora". Tamo sam odrzao nekoliko knjizevnih veceri, jedno predavanje, sreo nase ljude. Na Univerzitetu u Upsali primili su me ljubazno prof. Sven Gustavson i prevodilac Adolf Dal. Bile su to tri lepe nedelje - u lepoj, velikoj, uredjenoj zemlji-parku, drzavi suma i jezera, ali i kralja i knjiga i muzeja. Nase crkve su tamo pune ljudi. Biblioteke su pune i knjiga i citalaca. Osecao sam se spokojno - pisao sam "Severne pesme" Cini mi se da tamo, osim prijatelja - divnih ljudi, dobrih sagovornika, imam i nesto svoje. Rado bih tamo ponovo isao. Kad bi mnogi drugi, nalik meni, tamo i drugde isli, pa ovamo posle pricali sta su videli - mozda bi nas to unapredilo. Ako bismo kopirali vrline drugih, makar one male i prakticne, ako bismo ih upoznavali, pa shvatili da nismo toliko daleko kako nam se cini otkako ne izlazimo iz sve manje otadzbine, iako su oni tamo druga vera, rasa ili jezik, shvatili bismo da nismo bas u svemu najbolji, da bismo bili ovako ponosni i samozadovoljni.

-Hocete da kazete da postoji razlika izmedju Srba odande i Srba odavde? I uopste, da postoji razlika izmedju Srba u inostranstvu i Srba u Matici?

-Mozda u tome ima udela uzorak Srba sa kojima sam se sretao po svetu, ali sam se iz Svedske vratio sa utiskom da Srbi tamo mnogo slozenije i odgovornije misle o Srbiji i uopste srpskom pitanju ovamo, nego ovdasnji Srbi. Vazna je za to i distanca i informisanost i "iskustvo drugog sveta", ali je mozda presudno to sto su izvan nase domace, privatne i skucene politicke busije, gde tetka iz neke politicke partije presudno utice na svu svoju rodbinu. Rekoh: Idu u crkvu. Negde zidaju manastir, negde osnivaju biblioteku. Aco Dragicevic vec trecu godinu izdaje casopis, Nedjeljko Radjanovic u Eksilstuni ima biblioteku od dve i po hiljade knjiga, mahom srpskih. S druge strane, njihova deca, a unucad sigurno, srpski nece znati i to je gubitak i za nas ovamo i za njih tamo. To je gubitak tezi od cinjenice da se niko od njih odande nece nikad vratiti.

- Kako je doslo do saradnje sa svedsko-srpskim casopisom Diaspora/Dijaspora?

-Kad je osnovao "Dijasporu" novinar Aco Dragicevic, Srbin iz Hercegovine pozvao me na saradnju, obavesten da rado i lako pisem za novine. Bio je cuo za moj roman "Mastermajnd", a pominjala me je i moja divna prijateljica Boba Spendrup koja me zna jos iz doba kad sam bio glavni urednik "Rada". Dragicevic i ja smo se dobro razumeli - ne toliko stoga sto je moja rubrika "Pismo iz Otadzbine" nasla svoje citaoce i unela neki novi duh u casopis, nego stoga sto smo lako i zajedno dosli do niza ideja u isto vreme. Kad je pocelo NATO-razaranje Srbije, g.Dragicevic me pozvao da me pita kako sam, jesmo li zivi, mada se pre toga nismo bili videli. Zvao me cesto, gotovo koliko majka. Trazio da belezim sta mislim i sta mi se dogadja u to vreme. Tako je nastala knjiga "Srbija na kraju veka", u dve sveske, koje je objavljena na srpskom u Svedskoj i razaslata po svetu, da nasi vide kako je doziveo i video taj rat u Evropi i u Beogradu jedan srpski pisac...Sad je sve vise zainteresovanih pisaca i novinara u Srbiji za saradnju sa "Dijasporom". Voleo bih da se i srpska i jugoslovenska drzava zainteresuju za ovo pregalastvo jednog coveka u Svedskoj i njegovih tamosnjih nesebicnih prijatelja.

-Sta za Vas znace "Pisma iz Otadzbine"?

-"Pismo iz Otadzbine" trebalo je da bude licni izvestaj o kulturnim zbivanjima u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj- za "Dijasporu". Taj izvestaj cesto je bio dozivljaj i mozda je to najvaznije u ovim zapisima - razlicitim po intonaciji i sadrzini, ali cesto mracnim, neveselim i s malo optimizma. Voleo bih da ubuduce budu svetliji. Posto su zapisi licni, u njima se mora pojaviti pesnik, sto ja uvek jesam. Mora se pojaviti Srbin, ali je od svega vaznije da se pojavi dusevnost - prema onima kojim upucujem pismo, odavde gde je postojbina moje i njihove duse. Zao mi je sto su "Pisma" opterecena politikom i surovom stvarnoscu, ali to ugrozava i nas goli zivot, pa mora da obelezi i ono sto pisemo bliznjima po svetu. U jednom nedavnom "Pismu iz Otadzbine" ("O" je veliko jer ni sam ne znam ime te Otadzbine, a u rec Otadzbina staju mi i Srbija i Crna Gora i Srpska i ostale srpske pokrajne) zapisao sam kratki bilans srpske istorije kao uzroka naseg danasnjeg udesa. Nama se kicma lomi jos od pada pod Turke. Uspravljali smo se u borbama za oslobodjenje i pre Karadjordjevog ustanka i u ratovima ovoga veka. Na istorijskom planu - sta nas je snalaziolo, dosta smo izdrzali. Ali, na moralnom, nacionalnom i mentalnom planu, nas udes pocinje 1918. da bi kulminirao deobom 1941. i ideoloskim poricanjem sebe posle 1945. godine. Ogromni strah i teror onemogucili su srpski misaoni korpus da se oko 1948. recimo, priseti svoje sudbine i svoga stradanja. Od tada je proslo pola veka i od tada smo takoreci drugi narod. Ipak, ja nade imam. Verujem da se lepim recima, postupno i razborito, kao sto postupamo sa svojom decom kad nismo nervozni ili pijani, moze sugerisati potreba za mirom, razumom, tolerancijom i, sto je najvaznije, istinom. Ako bi se Srbi poceli vracati istini, ali ne silom i nametanjem svoje istine drugima, bilo bi izgleda da se makar oni sto najesen krecu u skolu, pocnu izbavljati iz kaljuge i bolesti u kojima smo zavrsili XX vek. Kad bismo, za pocetak, preuredili i plemenitije postavili taj prvi razred, bilo bi bolje, a drugi neka ostane za narednu godinu!

Dragan Lakicevic, srpski pisac srednje generacije, znalac literature, istorije i kulturne tradicije Srba, dvadesetak dana boravio je u Svedskoj gde je odrzao vise knjizevnih veceri. Lakicevic je boravio u Svedskoj, krajem septembra i pocetkom oktobra (2000. godine), kao gost kulturne manifestacije grada Geteborga - Noc kulture. Na poznatoj manifestaciji koja je programski koncipirana tako da grad pretvori u veliku pozornicu na kojoj nastupaju svedski i strani umetnici, prethodnih godina nastupili su Milovan Danojlic i Matija Beckovic. Pored Geteborga, Lakicevic je nastupio medju nasim iseljenicima u Malmeu i Stokholmu a u glavnom gradu Svedske, u Centralnoj biblioteci, govorio je o kulturnom nasledju Srba u 20. veku. Posetio je biblioteku "Radanovic" u Eskilstuni kao i Odsek za slavistiku Univerziteta u Upsali, gde mladi Svedjani izucavaju Juznoslovenske jezike. Razgovor sa Draganom Lakicevicem vodila je Dragana Lazarevic.

DIJASPORA broj 17-18, decembar 2000. godine