David Albahari
Jedan od najpopularnijih i najprevođenijih i srpskih pisaca druge polovine XX veka
- Šta je bilo opredeljujuće da spakujete kofere i da se pridružite milionima Srba koji žive u rasejanju?
- Ono što je najviše uticalo na odluku o odlasku bila je briga za decu, odnosno, želja da odrastu negde daleko od ratnih zbivanja. Osim toga, u to vreme, pre petnaestak godina, osećao sam da mi je, ukoliko želim da napredujem kao pisac, takođe potrebno da se udaljim od mračne svakodnevice u koju se pretvorio život u Srbiji. Sticajem okolnosti, tada sam dobio poziv da provedem godinu dana na univerzitetu u Kalgariju kao tzv. „boravišni pisac“ i to je omogućilo da se naši planovi ostvare.
- Šta je prednost a šta nedostatak za jednog pisca koji živi u rasejanju?
- Nesumnjiva prednost za takvog pisca jeste činjenica da je, činom udaljavanja, sebi zapravo dao veću meru slobode u opisivanju i proceni onoga što se događa ”kod kuće”. Glavni nedostatak je, naravno, činjenica da je daleko od svoje prave domovine, tj. od svog jezika, što u njemu ranije ili kasnije stvara utisak da piše jezikom koji, osim njega, niko više ne razume. Taj utisak je, naravno, varka, ali ima u tome istine. Jezik se, naime, veoma brzo menja na nekim nivoima – recimo, u govoru mladih osoba ili u ”jeziku ulice” – i ako želi da piše o tim temama, pisac koji živi u rasejanju mora da bude izuzetno oprezan.
- Pekić je negda zapisao kako je nekad dobro otići u inostranstvo da bi se Otadžbina bolje videla. Držimo da je u pravu, jer odavde se Otadžbina, uz neminvno poredjenje sa razvijenim svetom, zaista bolje vidi. Vi ste i Tamo i Ovamo, više fizički Ovamo a duhovno Tamo. Kakva su Vaša vidjenja o Otadžbini koja predugo traži sebe i put ka razvijenom svetu?
- Da, Pekić je svakako bio u pravu jer se često bolje vidi sa velike udaljenosti nego iz neposredne blizine. Međutim, nezahvalno je sa te bezbedne udaljenosti davati savete onome ko je ostao i poneo na svojim leđima teret direktnog učestvovanja u ostvarivanju promena. Ono što mi najviše smeta jeste neprekidno sagledavanje sebe kao žrtve raznih zavera, stalna ospednutost time ko je potiv nas a ko je stvarno za nas. Na taj način troši se ogromna energija koja je mogla mnogo bolje da se upotrebi, pre svega za izgradnju nacionalnog jedinstva koje je, i posle svih ovih godina, upadljivo odsutno.
- Vaša knjiga priča ”Svake noći u drugom gradu”, pojavila se u jubilarnom 100. kolu Srpske književne zadruge, najstarije izdavačke kuće kod Srba. Želimo Vas pitati o položaju i odnosu nacioalnih institucija kulture kod Srba prema delu naroda koji živi u rasejanju. Kakva je vaša ocena njihovog rada u tom pogledu?
- Ako ne grešim, poslednjih godina stvari su se popravile, dobrim delom zahvaljujući i boljim korišćenjem savremene tehnologije, odnosno, kompjutera i interneta. Imajući u vidu upravo tu liniju razvoja, trebalo bi ići na razvoj programa koji bi bili zanimljivi i privlačni pojedincu, onome koji koristi kompjuter kod kuće. Naravno, ne treba zanemariti iseljeničke klubove i organizacije, ali treba prihvatiti i novu stvarnost – decu ćete, na primer, lakše zainteresovati za učenje našeg jezika nekim prigodnim kompjuterskim programom nego standardnim kursom jezika u klubu ili crkvenom domu.
- Kako se boriti protiv sve češće neprirodne upotrebe stranih reči u srpskim novinama i televiziji? U jednom delu koje neupućeni pripisuju Stefanu Nemanji a ne njegovom autoru književniku Mili Mediću- Zaveštenje o jeziku, postoji i ova rečenica ”Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio”. Kako Vi gledate na ovaj problem?
- Nema jezika na svetu koji je slobodan od uticaja drugih jezika. Time ne zagovaram neograničeno korišćenje stranih reči već smatram da je uvek neophodno videti rezultate jezičke prakse. Recimo, kod nas se za veliki broj alatki i delova motora koriste njihovi nemački nazivi. Insistirati na tome da se, kao što sam napisao u tekstu ”Pisac”, umesto reči ”šrafciger” koristi ”odvrtka” ili ”zavrtka” predstavlja zaludan trud. Dakle, nisam za neograničeno unošenje tuđih reči u naš jezik, već se zalažem za uvažavanje onoga što sam jezik – koji u izvesnom smislu jeste živo biće – prihvati i usvoji. Mnogo je gore nasrtati na jezik raznim administrativnim merama jer one retko kada daju dobre rezultate. Uostalom, kada bi se iz srpskog (ili iz bilo kog drugo jezika) izbacile sve strane reči, bojim se da mnoge stvari više ne bismo mogli da izgovorimo.
- Turbo-folk se odavno odomaćio u našem narodu. Koliko kultura turbo-folka utiče na čitalačke navike novih naraštaja kako u Srbiji, tako i u rasejanju pa i na usmjeravanje jedne mlade ličnosti u budućem životu? Ovo Vas pitamo zbog toga što je rasejanje prepuno primera da su mladim ljudima idoli zvezde turbo folka.
- Nisam toliko dobar poznavalac turbo folka da bih mogao precizno da odgovorim na Vaše pitanje, ali svaka muzička potkulturna grupa koja slavi novac, luksuz i nepotrebno rasipanje (kao, na primer, mnogi hip-hop pevači i reperi u američkoj popularnoj muzici) nudi modele ponašanja koji su privlačni mladima i protiv kojih se teško može boriti. Ta privlačnost je često privremena i povezana sa određenim uzrastom, jer život ne trpi odlaganja. Lepo je, naime, sanjati da sam zvezda turbo folka, ali ako sam zbog toga zanemario školovanje, sigurno mi neće biti prijatno da celog život raznosim pice ili perem podove.
- Na jednoj strani imamo brojne agencije i menadžere koji se brinu o gostovanju zvezda etrade u rasejanju i koji zajedno zaradjuju na nostalgiji razvejanih po belom svetu. Na drugoj strani ne postoji neko telo, agencija ili menadžer koji bi istinskim umetnicima, a posebno piscima iz Otadžbine omogućili odlazak medju svoje u beli svet. U Kanadi, gde je useljenička populacija iz Srbije dosta jaka, postoje i pozorišta i Srpski kulturni centri i mediji koji zajednički rade na negovanju srpske kulture. Koliko traže pisce u Kanadi da se pojave medju njima?
- Sve je ipak povezano sa zaradom. Estradne zvezde donose veću zaradu od, recimo, pozorišnih predstava, a te predstave su isplativije od gostovanja pisaca. Ako tako gledamo, onda nije čudno što pisci retko dolaze među naše ljude u rasejanju. Sasvim je izvesno da bi pisci bili svugde rado dočekani, ali za to bi bilo potrebno napraviti posebne programe u čijoj realizaciji bi učestvovali, na primer, ministarstva za dijasporu i kulturu, razna udruženja pisaca, lokalne umetničke fondacije i druga tela. To bi zahtevalo dosta posla, ali na taj način bi mogao da se napravi izuzetno dobar program predstavljanja naših pisaca zainteresovanim čitaocima u rasejanju.
- U Vašoj knjizi "Dijaspora i druge stvari", u priči "Igre", opisujete trenutak koji se svakom doseljeniku desi barem jednom, a to je da zažali zbog odlaska u inostranstvo. Ako se doseljenik odluči na ostanak, do koje se granice treba prilagoditi novoj zemlji boravka?
- Pitanje prilagođavanja predstavlja lični izbor koji je povezan sa stavovima sredine u kojoj se ta osoba nalazi. U nekim sredinama se dobronamerno gleda na prilagođavanje i ono se podržava na sve moguće načine, ali u nekim sredinama nije tako. Najgore je, naravno, kada se prilagođavanje pretvori u karikaturu, odnosno, kada čovek na silu pokušava da bude nešto što ne može da bude. Neka mera prilagođavanja je svakako potrebna, jer se na taj način olakšava boravak u tuđoj sredini, ali ona ne bi smela da se uradi po cenu gubljenja osnovnog identiteta. Nema nikakvog razloga da se stidimo mesta sa kojeg dolazimo.
- Kako sebe radije vidite – kao pisca pripovedne proze ili romanopisca?
- Sebe vidim kao pisca kratkih priča koji ponekad, mada ne tako retko, odluči da neku kratku priču pretvori u roman. Priče me privlače zbog toga što pružaju neiscrpne mogućnosti za traganje za novim formama i načinima pripovedanja. Neverovatno je koliko novih mogućnosti nudi pisanje svake priče, i to na malom prostoru od nekoliko stranica. Stoga i danas, posle desetak knjiga priča, svaku novu priču koju započnem osećam kao početak novog jezičkog čuda.
- Šta trenutno ima novo u stvaralačkoj radionici Davida Albaharija. Na čemu radite?
- Uvek radim uporedo na nekoliko rukopisa. Sada, na primer, radim na novom romanu, ali i na novim pričama. Pišem tekstove i eseje za razna glasila, a prevodim i pesme američke pesnikinje Ai. Pokušavam da napišem jedan dramski tekst, ali na tom planu moram još mnogo da učim.
- Jedan ste od najprevodjenijih pisaca koji pišu na srpskom. Da li se može očekivati pojavljivanje nekog Vašeg dela na švedskom?
- Tokom ove godine švedska izdavačka kuća Tranan objaviće prevod mog romana ”Mamac”. Nadam se da će švedskim čitaocima roman biti zanimljiv i da će ga kritičari dobro oceniti, jer bi to onda verovatno omogućilo objavljivanje još neke moje knjige na švedskom jeziku. S obzirom na to da je ”Mamac” već objavljen u Danskoj i Finskoj, bilo bi lepo da se, posle objavljivanja u Švedskoj, za taj roman zainteresuje neki izdavač iz Norveške. Tako bi to postao pravi skandinavski ”Mamac”.
Alen Đelić & Aco Dragićević
Dijaspora, broj 68/mart-april 09
