|
Izdavačka kuća “Mali Nemo” rado je prihvatila da objavi prevod “haiku romana” “Haiku Guy” američkog pisca Dejvida Dž Lanua (prevodilac: Saša Važić) koji na srpskom nosi naslov “Haiđin”. Veliki haiku pesnik, odličan poznavalac kretanja u svetu haikua, boravio je u Beogradu tokom održavanja Međunarodnom sajma knjiga, gde je prisustvovao i godišnjoj skupštini Haiku udruženja Srbije i Crne Gore. Zajedno sa prevodiocem promovisao je izdanje svoje knjige na srpskom jeziku a zatim posetio i Međunarodni sajam knjiga.
Zanimljivo je bilo čuti kako je ovaj Amerikanac doživeo susret sa Beogradom, haiku pesnicima koji pevaju na srpskom, kao i sa običnim ljudima u Beogradu.
 Dejvid Dž Lanu
Dijaspora:Ko su Vam omiljeni pesnici i zašto?
Dejvid Dž Lanu: Što se tiče zapadnjačke poezije, dopadaju mi se Dante, Čoster, Viljem Blejk, Volt Vitman, Pablo Neruda i Džek Keruak (ovde ne mislim samo na njegove haiku pesme, poput onih sa njegove slavne ploče “Bluz i haiku”, već i na njegove veoma riskantne pesme u prozi). Ova imena su mi prosto pala na pamet, ali kad bolje razmislim, uviđam da to ima neke veze. Dante i Čoster su pisali pesme koje su predstavljale izazov za društvo u kome su živeli i sa namerom da menjaju svet. Blejkov misticizam i društvena osvešćenost, Vitmanovo ekstatično “opevanje” Amerike, Nerudino elementarno slavljenje ljubavi i običnog čoveka i Keruakov smeo poduhvat u kome su njegov život i umetnost postali nerazdvojivi. . . svi ovi pisci su shvatili transformišuću snagu poezije i njen značaj. A svi oni su učili iz tradicije, ali su imali smelosti i da je nadiđu. Što se istočnjačke poezije tiče, volim, naravno, Isu—čije pesme prevodim poslednjih dvadeset godina O Lao-ceu razmišljam kao o pesniku, mada mi je jedan kineski naučnik rekao da on to nije. I da zaokružim ovu listu istočnjačkih pesnika sa Rumijem iz stare Persije. Evo i objašnjenja: Isa je realističan, smeo, komičan, produhovljen, human, Lao-ce se usuđuje da preispituje najdragocenije predrasude a Rumi je ekstatični prorok čije nas delo uvodi u nove vidove osvešćivanja. To su moji omiljeni svetski pesnici jer bi bez njih svet bio mnogo gori. Da nije njih, ne bi bilo ni moje poezije, ni poezije mnogih drugih.
Dijaspora: Šta je za Vas haiku poezija i zašto ste odabrali ovu drevnu poetsku formu da preko nje izrazite svoj unutrašnji život?
Dejvid Dž Lanu: . Za mene haiku predstavlja mogućnost da se otvorim prema ovde i sada, iznutra i izvana, da stanem, gledam, slušam i otkrivam. To je put vraćanja mudrosti deteta: otvorenog, koje ne prosuđuje, koje je uzbuđeno zbog svih čuda života, koje odrasli uzimaju zdravo za gotovo i, nažalost, prestaju da uočavaju.
 Naslovna strana haiku romana na srpskom
Dijaspora: Vaše ime se češće dovodi u vezu sa Kobajaši Isom i Vašim prevodilačkim radom na njegovim haiku pesmama nego sa Vašom ličnom haiku poezijom. Poznato je da ste posvetili mnogo vremena, energije i ljubavi kreiranju vebsajta posvećenog Isi, pisanju knjiga (Issa: Cup-of-Tea Poems; Selected Haiku of Kobayashi Issa, Pure Land Haiku: The Art of Priest Issa, Haiku Guy) i brojnih eseja o Isi. Kako to objašnjavate? Zašto ste izabrali baš Isu od, recimo, četiri stuba haiku poezije starog Japana?
Dejvid Dž Lanu: . Odlučio sam da učim japanski samo da bih mogao da prevodim haiku pesme. Nisam odmah mogao da se opredelim za određenog pesnika. Stoga sam pregledao 4 knjige R. H. Blajtovog Haikua i prepisao pesme koje su na mene ostavile najjači utisak. To sam učinio tako što sam pesme ispisivao na jednoj polovni stranice, a ime pesnika na drugoj. Kada sam sa tim završio, presavio sam stranice tako da sam mogao da vidim samo haikue, a ne i imena autora. Pregledao sam ih i zaokružio deset pesama koje su mi se najviše dopale: one koje su na mene ostavile najjači utisak, i intelektualno i emotivno. Onda sam rasklopio stranice i iznenadio se kada sam video da je čak devet pesama koje sam zaokružio napisao Isa. Tako sam krenuo sa čitanjem i prevođenjem Isinih pesama, ne znajući u to vreme da ih je napisao preko 20.000. Ipak, nisam zažalio. Dopada mi se Isina bestidnost kao pesnika i, kao što sam već pomenuo, njegova humanost. Nije se plašio da od dobrih i loših trenutaka svog ličnog života sačini poeziju; njegov život i poezija su, zapravo, bili jedno te isto. Tako je za njega haiku postao način budističkog oslobođenja, način da se bude deo sveta, da se prihvate njegovi darovi u duhu duboke zahvalnosti i duhovne rezignacije. Zbog toga je sebe nazivao “Isa sveštenik haiku hrama”. Mnogo je toga čemu nas on može podučiti i ja svakoga dana naučim nešto više prevodeći ga.
Dijaspora: Poznato je da ste do sada napisali tri jedinstvena haiku romana, možda jedina te vrste na svetu. Jedan od njih ( Haiku Guy ) se opet bavi (uglavnom, ali ne i jedino) Isom, značenjem i pisanjem haikua. Verujem da je privukao veliku pažnju haiku krugova (kao što je privukao moju), posebno stoga što se bavi pitanjima vezanim za haiku na indirektan, da tako kažem, “ležeran” način, a ipak nas uči mnogo toga o haikuu, da ne govorimo o Isi i drugim, skoro jednako važnim, junacima ovog romana. Druga dva su Laughing Buddha i Haiku Wars . Možete li nam reći nešto o ovoj «haiku novelističkoj» strani Vaše ličnosti? Šta Vas je navelo da napišete ove romane i na kakav odjek su oni naišli u javnosti i posebno kod haiku pesnika?
Dejvid Dž Lanu: Počeo sam da pišem Haiku Guy-a sa idejom da posluži kao priručnik za pisanje haikua prerušen u formu romana. Iznenadilo me je kako su likovi i priča počeli da se pišu sami od sebe. U nekoliko navrata kažem čitaocu da osećam kao da neki nevidljivi Buda upravlja mojim perom; ovo nije nikakvo preterivanje. Izgledalo je da se priča sama piše. To ne znači da ja nisam intervenisao. Pustio sam da moje pero prosto teče na preko 500 stranica rukopisa, a onda nastavio da skraćujem i skraćujem da bi na kraju ostalo samo oko 125 stranica konačne verzije. Laughing Buddha je drugačija priča, ali su u njoj mnogi od istih likova u novim situacijama. Posmatram “haiku roman” kao izdanak haibuna (kombinacija haikua i proze): haibun koji se koristi elementima savremenog proznog dela. Dakle, kao “haiku romanopisca”, sebe smatram pesnikom u tradiciji Bašoa i Ise, koji smeštaju svoju poeziju u prozni kontekst sa nadom da će proza pojačati odjek poezije i obrnuto. Što se tiče Haiku Wars-a, samostalno sam objavio izdanje od 100 primeraka dok sam bio u egzilu zbog uragana Katarine. Oni su prodati, tako da sada tragam za “pravim” izdavačem. Zabavno je pisati haiku romane. Trebalo bi da ih svako piše! Što se tiče reakcije javnosti, čuo sam lepe komentare haiku pesnika ali, za sada, nisu pronašli put i do šire publike.
Dijaspora: Mada je haiku poezija najraširenija poetska forma koja se danas piše u svetu, još uvek je (čak i posle više stotina godina) njeno tržište ograničeno i malo. Reč profesionalnih kritičara se o njoj retko može čuti. Verovatno je tako svuda u svetu... Kako biste Vi to objasnili? Može li išta da promeni položaj haikua?
Dejvid Dž Lanu: Danas me haiku podseća na pastoralnu književnost renesansne Evrope. Zasnovane na klasičnim primerima (baš kao što je haiku potekao od starih japanskih majstora), ove priče o pastirima na poljima nisu smatrane “ozbiljnom” književnošću. A ipak, smeštanjem radnje i dijaloga van gradskog i dvorskog života, pastoralni pesnici su dobili jedinstvenu povoljnu mogućnost da kritikuju korupciju centra kulture. Na sličan način nas haiku odvraća od centara kulture i moći. Mnogi ga odbacuju kao puku “pesmu prirode”; njima se on ne čini tako značajnim kao, recimo, roman o ratu ili političkom skandalu. Kao i pastoralni pesnici, i haiku pesnici rado odstupaju od popularnih tema i načina pisanja. Iz potrebe, oni su suprotstavljeni društvenim normama i tradicijama, jer nisu zainteresovani, poput umetnika, za glavne tokove onoga što tišti modernu, kapitalističku kulturu: novac, status i uspeh, gde se pod “uspehom” podrazumeva to koliko se neko visoko popeo na društvenoj lestvici i koji, na svom dnu, gura sve više ljudskih bića u kaljugu siromaštva i očaja. Trebalo bi da budemo ponosni što haiku nije “popularan” jer to znači da on, kao žanr, stoji izvan vladajuće kulture, poput onih imaginarnih pastira na travnatim brežuljcima, koji izgovaraju nešto što niko drugi ne može reći ni na koji drugi način: o ponovnom uspostavljanju veza sa Prirodom i među ljudima, o isceljenju od otuđenosti koju indoktrinira popularna kultura.
Dijaspora: Koliko se zna o balkanskoj književnosti u Vašoj zemlji?
Dejvid Dž Lanu: Prosečan Amerikanac zna malo ili nimalo o balkanskoj književnosti, ali je, isto tako, tačno i da prosečan Amerikanac zna malo ili nimalo o američkoj književnosti, izuzimajući neke popularne bestselere. Tužna je to istina o mojoj zemlji, gde ljudi više znaju o filmskim zvezdama i pop pevačima nego o knjigama. Kao pisac, suočavam se sa ovom istinom svaki put kada izdavaču pošaljem rukopis neke svoje knjige i budem odbijen rečima: “Ne vidimo tržište za ovakvo književno delo”. Kao profesor engleskog jezika, sa ovom istinom se suočavam svaki put kada upitam studente “Šta čitate iz zadovoljstva?”— i kada me oni tupo gledaju. O balkanskoj književnosti se zna na nekim fakultetima, posebno onima koji imaju odseke za slavistiku. Dobar izbor iz balkanske književnosti i kritike se može naći u “Northwestern University Press”. Poznajem i dva profesora/pisca iz Srbije koji žive u SAD i koji su preveli svoja prozna dela. To su Tomislav Longinović i pesnikinja Biljana Obradović. Biljana mi je koleginica sa odseka za anglistiku na Ksavijer univerzitetu u Nju Orleansu.
Dijaspora: Da li ste Vi lično upoznati sa srpskom i balkanskom književnošću i šta o tome možete reći?
Dejvid Dž Lanu: Pošto sam uključen u zbivanja u “haiku svetu”, poznato mi je ponešto o haiku pokretu na Balkanu. Znam da je japanski haiku u Evropu uveo Vladamir Devidé, odličan hrvatski prevodilac i profesor. Seme koje je on posejao izraslo je u impozantnu haiku zajednicu na Balkanu. U ovo sam imao priliku da se uverim iz prve ruke kada sam prisustvovao skupštini Haiku udruženja Srbije i Crne Gore u Beogradu (oktobar 2007) i učestvovao na dva sastanaka bugarskih haiku pesnika u Sofiji (jul 2005. i maj 2007). Zahavljujući ovim skupovima i darežljivoj razmeni knjiga, koje je, izgleda, uvek deo takvih događaja, upoznao sam se sa delima nekoliko odličnih pesnika iz Srbije, kao što su Dimitar Anakiev, Dragan J. Ristić i Saša Važić, a u Bugarskoj, Petar Čuhov i Ludmila Balabanova. Na univerzitetu držim viši seminar o “svetskom haikuu” u koji uključujem knjige nekoliko balkanskih pesnika. Moji studenti su impresionirani imaginacijom i snagom ovih pesnika. Veliki je doprinos Balkana svetskom haiku pokretu.
Dijaspora: Kakvi su Vaši utisci o Beogradu i našim ljudima koje nosite sobom u Nju Orleans?
Dejvid Dž Lanu: Zaljubio sam se u Beograd tokom kratkog vremena koje sam proveo u njemu. Zbog termina održavanja skupštine Haiku udruženja Srbije i Crne Gore i Međunarodnog sajma knjiga morao sam da ograničim boravak u Beogradu na samo tri dana, jer sam zbog nastave morao da se vratim u Nju Orleans. Ali, i tokom ta tri dana moji ljubazni domaćini, izdavač i prevodilac, zajedno sa drugim prijateljima i komšijama, pokazali su mi mnoge delove grada, budeći u meni osećaj da saznam i vidim još više. Uživali smo u fantastičnoj hrani kod “Dva jelena”, uz zvuke serenade predivne grupe muzičara; šetali smo starom turskom tvrđavom s pogledom na reku pod blistavim punim mesecom, pili i igrali na jednom splavu do zore. Beograd je definitivno grad koji želim ponovo da posetim, ali na tri nedelje, ne na tri dana!
Dijaspora: Da li ste zadovoljni prijemom na koji ste, kao “haiku guy”, autor i osoba, naišli kod haiku pesnika i drugih Srba koje ste upoznali?
Dejvid Dž Lanu: Haiku pesnici su me srdačno dočekali i učinili da se osećam dobrodošao i kao kod kuće. Na kraju jednog sastanka sa njima rekao sam kako sam prisustvovao skupovima haiku pesnika u Americi, Japanu i drugim zemljama i da sam uvek bio impresioniran načinom na koji haiku pesnici širom sveta čine jednu porodicu. Srpski pesnici koje sam upoznao definitivno su osnažili ovo osećanje bliskosti i zajedničkog cilja. I drugi Srbi su učinili da se osećam dobrodošlim. Na Sajmu sam na štandu jednog izdavača pio viski sa piscima, izmenjujući sa njima mnoge zdravice i sporazumevajući se najbolje što smo mogli - nekad na engleskom, nekad na francuskom. Tu sam upoznao i Bratislava Milanovi ća - Batu, rođaka moje koleginice Biljane Obradović, koji me je intervjuisao za radio. Posle toga smo pili pivo i večerali sa srpskim prijateljima u restoranu “Gospodarska mehana”, predivnom mestu koje, rekli su mi, od 1820. godine poslužuje tradicionalna srpska jela. Moj novi prijatelj Bata je insistirao da nas časti, a ja se nadam da ću to jednoga dana moći da mu uzvratim, ako ikada dođe u Nju Orleans. Ljudi koje sam sreo u Beogradu nisu mogli da budu srdačniji i da pokažu više prijateljske naklonosti! Voleo bih da im svima pokažem kako se mi zabavljamo u Ulici Burbon ako ih vetrovi sudbine jednom donesu u moj grad.
Dijaspora; Kakve ste utiske poneli sa Međunarodnog sajma knjiga?
Dejvid Dž Lanu: Bio sam zadivljen veličinom i gužvom. Taj osećaj vibrantnog uzbuđenja koji je vladao na tom mestu više me je podsećao na neki sportski događaj nego na sajam knjiga. To me je uverilo da Srbija ima vatrenu i zdravu “književnu kulturu”. Da budem potpuno iskren, osetio sam ljubomoru; nikada nešto slično nisam video u Americi. Lično smatram da je Sajam knjiga bio najvažniji događaj na mom kratkom putovanju u Srbiju. Potpisivao sam knjige sve dok moj izdavač, Milan Orlić iz “Malog Nema”, nije ostao bez ijednog primerka.
Dijaspora: Ima li još nečeg posebnog u vezi sa Vašom posetom Beogradu što biste želeli da izdvojite?
Dejvid Dž Lanu: Pričali su mi ljudi, kada su ozbiljnije stvari u pitanju, o NATO bombardovanju. Jedne noći, kada smo se vraćali kući kod mog domaćina, a bio sam počastvovan da boravim u njegovom stanu, pokazao mi je spomenik u cveću podignut u čast devojčice koja je poginula za vreme NATO bombardovanja. To me je podstaklo da napišem haiku:
prohladna magla —
ratni spomenik
petogodišnjakinji
Činjenica da su se rat i stradanje ljudi stvarno desili duboko mi se urezao u pamćenje. Ovo svakako nije najlepša uspomena na moje putovanje u Beograd, ali je veoma značajna.
Dijaspora: Možemo li se nadati da Vas opet vidimo u Srbiji? Ako da, zašto i kada?
Dejvid Dž Lanu: Voleo bih sa se vratim u Srbiju. Pošto će mi Univezitet omogućiti da putujem iz profesionalnih razloga, jedan od kojih je i potpisivanje knjiga, nadam se da će jednoga dana moj drugi roman “Laughing Buddha” biti preveden i objavljen na srpskom jeziku—što bi bila dobra prilika da ponovo dođem u Srbiju. Nadam se samo da ću sledeći put moći da ostanem duže od tri dana!
_____________
Dejvid Dž Lanu je profesor engleskog jezika i svetske književnosti, prevodilac japanskih haikua i pisac "haiku romana". Diplomirao je na Univerzitetu Kreigton u rodnom gradu Omaha, Nebraska (1976), a magistarsku i doktorsku titulu dobio na Univerzitetu Nebraska-Lincoln (1977, 1981). Od 1981. godine predaje engleski jezik na Ksavier Univerzitetu u Nju Orleansu. Godine 1982. se upoznaje sa haikuom. Učio je japanski jezik i posetio Japan 1987. i 1988. dok je radio na prevodima Isinih pesama, koji su objavljeni 1991. (Issa: up-of-Tea Poems, Asian Humanities Press). Japan je posetio još u tri navrata, 2001, 2003. i neposredno pre dolaska u Beograd (održao je predavanje o Isi i budizmu u Budističkom hramu). Haiku pesme i kritički osvrti su mu objavljeni u Modern Haiku , Frogpond , Bottle Rockets , Ginyu (Tokio), Jointure (Pariz), Poesia (Milano),Literaturen Vestnik (Sofija) ... i drugde.
_____________
Sa Dejvid Dž Lanuom razgovarala je Saša Važić, prevodilac njegovog romana «Haiku Guy» na srpski jezik, koji se pod naslovom «Haiđin» pojavio u oktobru prošle godine.
|
