listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Свијет је мој дом и моја домовина

Марсела Шуњић књижевница из Љубљане у избјеглиштву је написала књигу "Лаку ноћ Граде" која говори о Мостару и збивањима у овом граду у вријеме ратно.

Није то пригодна него пријеко потребна књига, изванредан роман. Као што је на путовањну са југа на сјевер или са сјевера на југ долином Неретве, незаобилазан долазак у Мостару, тако би требала ова књига бити незаобилазна код свих оних који трагају за истином о збивањима у некадашњој централној југословенској републици, а посебно Мостару, прије стварања дејтонске БиХ.

Дијаспора: У прологу романа дали сте изванредно лик Илије Дабића. Доживјели смо тај лик као персонификацију оног Мостара који је био вољен. Јер ипак, како ви кажете на једном мјесту, град чине градом људи. Илија је човјек богатог духа, немјерљиве љубави за Човјека и човјек одане љубави према земљи својој. Од оних који се питају и одлучују о туђој судбини, међутим, та му љубав не буде узвраћена. Не буде узвраћена исотом мјером и од друштва за које се борио и за које је изгарао. Народ, она Раја мостарска је друго. У Херцеговини веле, ако хоћес да знаш какав је неко био човјек, отиђи на његову сахрану. Мостар се слио на Илијину сахрану. Његов страх, а проживјео је живот у страху- страх је обичног човјека од подлости или зла у другом човјеку. Опомена Илијине сестре да склони унука Игора јер му се може догодити иста судбина као и њеном Миши (да погине у рату) злокобно најављује, мада је 87. година, зла времена. Ту је и стари Хамдија са узречицом-опоменом "Сачувај два прста образа и, ако можеш, живу главу". Ваш по свему антиратни роман дожвјели смо као сторију о злу у човјеку. Порука Ваше књиге је; зло је ако га има у човјеку- појединцу а не у људима, не у множини, поготово не у народу једном, било којем?
Желимо Вас питати шта је било пресудно да посегнете за оловком и да се окушате као писац?

Марсела Шуњић: Илија је био мој дјед. Био је комуниста, први предсједник ФК Вележ и учесник НОБ-е. Сину је дао име Слободан. То име је било синоним наде у поробљеном Мостару. Слободан Боба Дабић је некад био проглашен најбољим спортистом Мостара. У масовном прогону српског становиштва 1992. ухапшен је и одведен у затвор Ћеловина. Драго ми је да дјед није доживио како му сина воде у затвор.

 Мој отац је Хрват и дјед га је волио више од своје дјеце. За њега злочин није припадао народу него појединцу. Али сваки народ мора да препозна и осуди злочинце у својим редовима. Тај процес код нас иде споре.

 Осим у књигама о Вележу, дједово име се ријетко гдје друго може наћи. Пред крај живота дјед је настојао пронаћи неке новинаре да би о њему нешто написали. Узалуд. Зато сам у својој књизи оставила његово право име. Била сам најсрећнија кад је књига преведена на италијански и руски, управо због дједа. Помислила сам да ће се за мог дједа чути у Италији и Русији.

 Ја сам већ била у Италији када је почео сукоб између Хрвата и муслимана у Мостару. На телевизији сам гледала посљедњу фазу етничког чишњења - када су људе истјерали из својих станова, затворени на Вележовом стадиону, а потом прогнани на лијеву обалу Неретве. Та слика ми је била, можда, најмучнија од свих које сам дотад видјела - са стадиона рођених прогнани су они који су били у том граду рођени. Те исте вечери сам сјела и написала чланак "Мостар, град који више не постоји”. Објавио га је београдски недјељик "Време" и словенска "Јана". Из тога текста је настао мој роман "Лаку ноћ, Граде." У вријеме кад сам га писала свјетски медији су стално истицали мржњу међу југославенским народима као узрок и повод за избијања рата. Ја сам жељела показати да то није баш било тако. Можда је најбоље од свију примјетила моја уредница г-дја Спадолини која је у поднаслову књиге на италијанском издању написала: "љубав, пријатељство и смрт у југославенском паклу." Да није било тако не би данас и након велике временске дистанце у људима постојао жал за Југом. За многе је Титова Југославија остала једина и вољена домовина.

Дијаспора: Ако је ишта у тродјелној дејтонској БиХ било недјељиво онда је то Мостар. Мостар припада и Хрватима и Србима и муслиманима. Срба, мада је прошло десет година од рата практично у Мостару нема. Далеко до Мостара они који воле Мостар и који држе до оног што су Срби Мостарци створили - у Невесињу су оживјели Шантићеве, у Гацку Ћоровићеве сусрете а у Билећи чувени мостарски часопис Зора. Како Ви гледате на одуство Срба из Мостара?

Марсела Шуњић: У почетку рата мостарски Срби нису хтјели напустити Мостар. Пошто ништа заједничко нису имали са брђанима који су рушили наш град са околних брда, вјеровали су да њих нико неће дирати. Своје убјеђење су скупо платили. Многи од њих су завршили у логорима и затворима, а неки су убијени мученичком смрћу. Мостар је своје Србе издао. Понижени и повријеђени, протјерани су из града као посљедњи олош. Све су то махом били честити људи. Није ми познато да се иједан мостарски Србин нашао на попису осуђеника у Хагу. Данас више Мостару требају Срби него Мостар Србима. Протјеривањем Срба из Мостара исто као и мултиетничких бракова нарушена је природна равнотежа града. Лијева и десна обала Неретве се љуљају као клацкалица и никад се не зна ко ће да претегне. У Мостару улица Алексе Шантића данас носи име Миле Будака, познатог по стиховима »Србе на врбе.« Са Шантићем се манипулише. Није »Емина« баш најбоља пјесма старог пјесника да би се испјевавала на разноразним манифестацијама. Зашто се никад не спомињу »Остајте овдје« или »Претпразничко вече«? У Сарајеву се врше преговори да и Мате Бобан исто као и Алија Изетбеговић добије своју улицу. И шта било ко може тражити у таквој психозом захваћеној БиХ гдје постоји крајња неспособност да се реално сагледа одговорност свих оних кривих за рат без обзира на њихову националну припадност. За луда човјека једина стварност која постоји је унутар њих самих, стога је и могуће да се злочинци проглашавају херојима.

Дијаспора: Роман је заслужио далеко већу пажњу јавности. Колико је антиратни толико је историјски роман. Као што је на путовањну са југа на сјевер, долином Неретве, незаобилазан долазак у Мостару, тако би требала ова књига бити незаобилазна код свих оних који трагају за истином о збивањима у некада централној југословенској републици БиХ. Била ма како тешка истина је љековита. Вјерујемо да је више оних које је Ваша књига обрадовала. И хвале Вас и оспоравају у оно мало текстова у штампи. Немамо информацију како је штампа у Мостару дочекала књигу, да ли је часопис за културу "Мост" отворио своје странице за Вашу књигу. Шта нам о томе можете рећи?

Марсела Шуњић: Роман је у Италији и Русији доживио велики успијех, а одломак из романа је објавио харвардски часопис "Сцрипториум" у Америци. У неким школама у Италији роман је уврштен у обавезну литературу и десет година након објављивања је сврстан међу класике који се препоручују. У Русији је штампан у тиражу од 10.000 примјерака који су се одмах разграбили. Господин Бесмертних, министар вањских послова Совјетског Савеза у Горбачевој Влади је у свом предговору написао да би сваки Рус морао да прочитан овај моћни роман како би увидио колико је благонаклона била судбина према њима. Нажалост, књига није имала никакав публицитет у босанско-херцеговачким медијима. "Мост" је био једини који је објавио неколико одломака. "На ратне теме пишу се најчешће пригодне књиге," написао је Предраг Матвејевић у свој рецензији за италијанско издање мога романа, "а ово је свједочанство надишло пригоду у којој је настало." Ја нисам хтијела да пишем оно што другима одговара. Недостатак објективности према ономе што се десило у Мостару управо је ноторан. Све су се акције "непријатеља" оцјењивале једним мјерилом - свака акција властите нације другим. Све оно што се десило у Мостару - одвођење цивилног становништва у логоре и затворе, силовања, прогони, довођење плаћеничке јединице Јуке Празине из Сарајева да би потпомогла подјелу мултиетничког Мостара - сва та дјела су се сматрала нужна и оправдана узвишеним циљевима којима су служила. Сви знамо да су Срби бомбардовали Сарајево, али не знамо шта се Србима радило у Сарајеву. Како су криминалци окупљени око Изетбеговића, одводили цивиле на присилни рад, стрељање итд. Да сам написала "пригодан роман", вјероватно би одјек био далеко већи.

Дијаспора: Просјечно обавјештен Херцеговац а Мостарац посебно, читалац Ваше књиге, може препознати више ликова. Два лика из романа вратила су се у Мостар. То знамо и видимо то као добар знак на путу повратка Мостара себи. Да ли је у овој чињеници могуће наслутити тему Вашег новог романа, рецимо "Добро јутро Граде"?

Марсела Шуњић: Многи Мостарци су дуго сањали један те исти сан, сан о повратку у Мостар. Тај ће сан за већину остати неостварен. Када дођу у Мостар, прави Мостарци се у њему кратко задрже: преспавају, обиђу родбину и пријатеље а онда продуже на море. Бојим се да ће "Добро јутро, Граде," морати писати неко други. Ја свануће не видим. Мостар је некад био један од најљепших југославенских градова зато што је имао душу. Душу града су чинили његови становници. Данас је Мостар тужан, ружан и запуштен град као и сви градови без његових становника.

Дијаспора: Може ли Дијаспора завирити у Вашу радну собу или боље речено у рачунар. Шта спремате ново?

Марсела Шуњић: Моја радна соба је мала и пуна је фотографија и слика. Изнад насловнице моје књиге виси уљани портрет Маршала Тита. Недавно сам посјетила Кућу цвијећа на Дедињу и положила букет ружа на Титов гроб. Мој нови роман "Пуно поздрава с Мјесеца", говори о избјеглицама. Неспособни да преболе Титову Југославију, они једино желе отићи на Мјесец, далеко од ове тужне планете Земље.

Дијаспора: Сањате ли Мостар?

Марсела Шуњић: Не више. Град који је некад био, живи још увијек само у мом сјећању. Посљедња реченица у роману гласи: "Нека ти је лахка ноћ." У пренесеном знацењу, Граду сам пожељела лахку земљу. У своме роману Мостар сам сахранила.

Дијаспора: Повод за ово питање налазимо у репортажи "Раскушени Мостар" којом је Дијаспора обиљежила обнављање у рату порушеног симбола Мостара. "У Мостару, који се налази у земљи гдје је сокоро 50 одсто радно способног становништа без посла, једанаестогодишњи дјечак пита; због чега је толико џамија у граду? Возач одговара како муслимани подижу џамије у инат Србима и Хрватима, да Хрвати подижу цркве у инат Србима и муслиманима. Срби, наравно, раде то исто у инат муслиманима и Хрватима”. Послије је љубазни возач, иначе муслиман, дјечаку рођеном и одраслом у иностранству требао објашњавати ријеч инат. Тешко је рећи да је то истина- што је дјечаку рекао возач Алија, али овакво или слично објашњење, увјерили смо се тих дана, снажно је присутно међу обичним људима у тој земљи.

Мостар не личи на себе". Какав је Ваш коментар?

Марсела Шуњић: Била сам љетос у Мостару - дочекала ме је она иста свјетлост која ме увијек подсјећала на Мостар и о којој је Андрић тако лијепо писао. Само те свјетлости више нисам могла наћи на лицима људи. На сваком ћошку сиромаштво је било очигледно. Често сам видјела људи како копају по кантама за смеће у потрази за отпацима хране, стога и није чудо што траже излаза у Богу или Allahu. Једноставно, настоје побјећи од материјалне и економске стварности у коју су их довели бандити који су разбуктали националне страсти да би уништили и покрали нашу земљу. Данас ти исти бандити граде џамије и цркве. Служе се религијом да би још више затуцали људе, јер затуцан човјек не може схватити да је искориштен и експлоатисан. Marx је имао право кад је рекао да је религија опијум за масе.

Дијаспора: Мислите ли се вратити Мостару или (послије Милана а онда Љубљане) настављате путовање од немила до недрага?

Марсела Шуњић: Осим у Милану и Љубљани, живјела сам пет година и у New Yorku гдје сам магистрирала књижевност на колеџу Sarah Lawrence. За многе од нас је било страшно што смо морали отићи из домова, а Американци се просјечно селе 13 пута у току живота. Не знам да ли ћу се вратити у Мостар. Ја никад и нисам мислила напустити Мостар, а ипак сам морала отићи. Не знам шта живот може сутра донијети. У Љубљани сам створила свој дом. Научила сам живјети у свијету. 
Свијет је мој дом и моја домовина.

Разговарао: Ацо Драгићевић
Дијаспора, број 47-48, новембар- децембар 2005, страна 12-13

 
Више информација о књизи "Лаку ноћ Граде", њеним издањима на италијанском и руском језику, реаговању читалаца на ову потребну књигу може се пронаћи на адреси: http://www.marsela.cc/

Умро је биограф Мостарске раје

Марсела Шуњић какву ће је памтити Мостарска раја и њени читаоци

Писац Марсела Шуњић није више међу живима. Умрла је у Хановеру (Њемачка) 18. фебруара 2009. године. 
Из младалачких дана, мада је студирала и завршила студије економских наука (дипломирала на Економском факултету у Мостару 1986.), носила је жељу да се бави писањем. И срећа је за књижевност и љубитеље добре књиге да Марселу Шуњић та жеља није напуштала у њеном динамичном али нажалост кратком животу. Почела је као слободни новинар, одмах након завршетка студија. Јављала се у програмима Радио-Сарајева, говорила на Радио-Мостару, испуњавала странице часописа за жене Ана. Њен интервју са познатим шахистом Анатолијем Карповом објавио је у зенту Карпова као шахисте ”Свијет” (Сарајево). А онда је дошао рат. Марсела ће написати репортажу из вољеног града и објавити је у београдском листу «Време» а потом и словеначкој «Јани». Како је наш часопис забиљежио, у разговору са Марселом 2005. године, репортажа је носила наслов ”Мостар, град који више не постоји”. Из те репортаже родиће се идеја о књизи. 
У књижевност је, по сопственој жељи, ушла на језику који више не постоји- на српско-хрватском језику. Њена прва књига изашла је у Љубљани и носи наслов«Лаку ноћ Граде». О тој књизи која је посвећена Мостару и догађајима у овом граду у вријеме рата крајем минулог вијека, Марсела је говорила за овај часопис. Интервју је објављен у штампаном (број, 47-48 ) и електроском издању. Књига је потресно свједочанство о Мостару и мостарској раји у тешким ратним данима. Преведена је на руски и објављена у тиражу од 10 хиљада примјерака. Ушла је у руске библиотеке и нашла се на полицама књига заједно са руским класицима које је радо читала Марсела Шуњић. Књига Лаку ноћ граде објављена је и на италијанском док је харвардски часопис Сцрипториум пренио дијелове из романа на енглеском језику. 
Послије пуне деценије након прве Марсела Шињић јавила се другом књигом коју је најавила у разговору за наш часопис; ”Пуно поздрава са мјесеца”. Посвећена је мостарској раји коју су вјетрови рата разнијели на све стране свијета. Како је сама говорила то је сотрија о неспособним да преболе губитак свега што су имали- укључујући младост, језик и на крају и саму земљу. 
Потуцајући се и сама по свијету- од родне Љубљане, преко Милана и Њујорка- носећи Мостар и његову свјетлост, Марсела је магистрирала креативно писање у Њујорку (Сарах Лаwренце Цоллегу). Учинила је то са жељом да младалачки сан оствари. И остварила је то на срећу хиљаде и хиљаде њених читалаца и поштовалаца. 
Марсела Шуњић рођена је 26. децембра 1963. године у Љубљани. Њени родитељи мама Весна, позната личност из свијета моде и отац доктор Здравко Шуњић, у првом мјесецу Марселиног живота довели су је код баке и деде Илије Дабића у Мостар. Мостар и мостарска раја били су и остали њена велика љубав. До краја живота. 
Првобитно је било планирано да се сахрана Марселе Шуњић обави у родној Љубљани. Њени родитељи и родбина, знајући за Марселину везаност за Мостар и Мостарску рају, одлучили су да се Марсела сахрани на гробљу Сутина у Мостару. Тиме су испоштовали жељу раје из Мостара да Марсела, биограф његових најтежих година, буде сахрањена баш у Мостару. Више од 5 хиљада људи било је на посљедњем испраћају Марселе Шуњић. Било је то 28. фебруара 2009. године. Тог дана Марсела се вратила из великог свијета који је скоро пуне двије деценије био њен дом и њена домовина.

Ријеч сапатника по перу и странствовању
- У први мах нисам повјеровао у вијест; ничим није била најављена. Угасио се живот Марселе Шуњић!? Покој јој души!
Љетос смо нашироко разговарали о њеном трећем роману; имала је идеју, фабулу, материјал, инспирацију и енергију. Умјесто очекиване прве руке романа, коју ми је обећала послати, из Љубљане је стигла кобна вијест: Марсела се преселила у небеске одаје. Тешко је пријатељима. А како је тек родитељима, Весни и Здравку. Не смијем ни замислити. А морам их назвати. То се мора. Узео сам телефон, задрхтала је рука, на трен сам се зауставио. Присјетих се да сам се овако осјећао кад сам изјављивао саучешће, једној другој мајци, која је изгубила дванаестогодишњег сина. Шта рећи; које ријечи утјехе? Назвао сам и дрхтавим гласом почео говорити, а та мајка ме прекинула и објаснила, да је Господу требао још један анђео, па је одабрао најљепшег, њеног сина. Биће му лијепо. 
Повјеровао сам. 
Коначно сам се одважио и назвао Марселину мајку. „Неки дан смо причале о теби“, дочекала ме је ожалошћена мајка и додала, „она нас и сада слуша. Сусрешћемо се ми с њом“, изрече мисао која је не напушта. „Хоћемо, хоћемо“, узвратио сам, и у том часу чуо небески шапат: Лаку ноћ граде, Пуно поздрава с мјесеца. 
Подигао сам поглед пут неба и узвратио – „Марсела, слава ти и хвала“.
Данило Марић, Charlotte