У центру Стокхолма у здању АБФ - дворани Зeта, средином 15 децембра 2013. године премијерно је приказан документарни филм Белград аутора Бориса Малагурског. Велика дворана била је испуњена до последњег места. У публици су били најбројнији усељеници српског порекла. Са аутором филма пред публиком je разговарао Јоан Радомир, познати ТВ профил са шведске телевизије. Филмска прича о српској престоници испричана је на енглеском језику, обухвативши историјски развој града али и свакодневно данашње његово пулсирање. - Идеја о Београду као документарном филму датира још из 2007. године, изјавио је за Дијаспору Борис Малагурски, додајући како је jедноставно имао жељу да западном свету понудим реалну слику Србије и њеног главног града. За време боравка у Стокхолму, Малагурски се одазвао позиву нашег часописа за који је дао овај интервју.
Борис Малагурски, рођен је у Суботици 1988. Године 2005 емигрирао је у Канаду где је направио документарни филм о свом одласку из Србије који је назвао The Canada Project. Филм је приказан на РТС. Његов филм,Косово: Можете ли замислити из 2009. године (Kosovo: Can You Imagine?), бави се темом људских права Срба на Косову. Крајем године у којој је филм снимљен (децембар 2009.) доживео је телевизијску премијеру на руској сателитској ТВ мрежи Russia Today која се емитује у преко 80 држава света.
Следећи филм који је Малагурски урадио бави се умешаношћу запада у распад Југославије Тежина ланацa (The Weight Of Chains, 2010.) Овај филм је снимљен уз подршку Глобалног Истраживачког Института који води Мишел Чосудовски, док су највећи дио средстава обезбедили донацијама од 10, 20 и 100 долара Срби из расејања.Малагурски у филму анализира и тренутно економско стање у бившим југословенским републикама и даје јединствен поглед на главне политичке и друштвене проблеме са којима се срећу грађани тог дела света. У октобру 2011. године је филм приказан на Телевизији БН (Бјељина). Тежина ланаца још увек није приказана у Србији на неком од телевизијских канала са националном фреквенцијом.
Најстарији дневни лист на Балканском полустрву ”Политика” (Београд) Малагурског je прозвалa „српским Мајклом Муром“,што су прихватиле и друге дневне новине у Србији и интернет портали. Филм је изабран за један од 6 најбољих на Белдокс фестивалу документарног филма. Малагурски je у 2013. години завршио рад на документарном филму о Београду. Уз промоцију у Београду овај документарац доживео је више промоција у западно-европским земљама, поред осталог и у Стокхолму, главном граду Шведске. Тренутно српски Мајкл Мур снима филм Тежина ланаца2
Извори: www.wikipwdia.org и Дијаспора/Diaspora (Stokholm)
Дијаспора: Шта мислите, да ли ће бити среће, да се документарни филм «Београд» прикаже на шведској телевизији?
Малагурски: Искрено се надам да ће се приказивати, не само на шведској ТВ, него и на многим телевизијама широм света, зато што филм испуњава неке критеријуме које су људи на западу поставили када је у питању Балкан; а то је да нема контраверзи и да је то, заправо, неполитичка прича. Филм Белград јесте управо то, за зазлику од неких претходних филмова које сам правио, а који јесу контроверзни, који показују узроке политичких дешавања на Балкану. Овај филм анализира историју наше престонице, туристичку понуду Београда и, једноставно, на један леп начин приказује нашу земљу у позитивном светлу. То може бити да неком није у интересу али ја полазим од тога да је свим слободним и демократским државама треба да се прихвати једна друга и мање позната прича о Србији.
Дијаспора: Требало би времена и простора да се представи Ваш стваралачки рад. Почели сте филмом о Косову, потом сте додали Тежину ланаца, филм који је на глобалном плану скренуо пажњу на Вас као аутора. Међутим, и при том, стално је била код Вас присутна идеја о документарцу посвећеном Београду.
Малагурски: Прича о Београду као документарном филму датира још из 2007. године, дакле пре него што сам снимио филм о Косову, Тежину ланаца, Претпоставку правде. Једноставно сам имао жељу да западном свету понудим реалну слику Србије и њеног главног града. Инспирисао ме документарни филм о Паризу који је снимила Сандрин Воиле. Сандрин је на један врло леп, креативан и занимљив начин представила француску престоницу. Хтео сам да нешто слично снимим о Београду и онда сам покушао да дођем до средстава. За почетак контактирао сам све релевантна министарства, могуће спонзоре… Нико, ама баш нико ми није позитивно одговорио. Био сам присиљен да ту идеју ставим по страни и да се фокусирам на неке друге ствари, чекајући боља времена да се сними филм о Београду.
Дијаспора: У међувремену рад на филму Тежина ланаца, користећи интернет, показао је да можете рачунати на финансијску подршку обичних људи у расејању да донаторским прилозима подржавају Ваш рад
Мајагурски: На сву срећу увидео сам на време да се може рачунати на српску дијаспору како би се обезбедио буџет. Ни једна велика продуценска кућа, ни једна корпорација није стала иза мојих филмова- већ су били финансирани махом помоћу донација обичних људи широм света који су желели да се те приче чују. За филм о Београду био је потребан већи буџет. У почетку су ми у великој мери помогли углавном Срби у расејању, а после сам, ипак, добио и подршку државе Србије. Заједно смо их натерали да подрже пројекат. Ни један мој филм не би био могућ без подршке српског расејања и то могу отворено и с поносом рећи. И ја сам био сам део тог расејања. Живео сам у Канади. Сада сам базиран у Београду и веома ми је драго што смо као Срби успели да се сложимо и окупимо у великом броју око мојих филмова.
Дијаспора: Сада сте међу Србима у Шведској.
Малагурски: Да, и врло ми је драго због тога.
Дијаспора: Да наставимо разговор о Тежини ланаца. Негде сам наишао на податак да размишљате о Тежинa ланаца 2. На који начин, ево Срби и Шведске, могу учествовати у обезбјеђењу донација, односно оживотворење Ваших пројеката?
Малагурски: Што се тиче ”Тежине ланаца 2“ не само да размишљам о томе већ активно радим на продукцији тог филма. Већ сам интервуисао неколико занимљивих личности које ће се појавити у том филму. Међу њима је Ноам Чомски, реномирани лингвиста, вероватно најпознатији филооф у овом тренутку. Ту је, затим, Оливер Стоун, холивудска звезда, човек који је снимио једну другачију верзију историје о Америци и многе популарне филмове. Сматрам да је Оливер просрпски орјентисан. У филму ће се појавити и бивши директор ЦИА од 1993-1995 који је признао да су Американци грешили. Ту су и многи други људи попут Карле дел Понте, која је причала о недавном ослобођељу хрватских генерала против чега је она дигла глас. Интервујисао сам и Вука Јеремића и многе друге званичнике и експерте у иностранству као што су Мајкл Паренти, Маркус Пападопулос, Мајкл Руперт, итд. Још увек желим да неколико личности интервујишем, али је то је потребно да се скупи цео буџет. Очекујем да ће негде до јесени ове године филм бити готов. То, наравно, умногоме зависи и од буџета, који се скупља помоћу донација обичних људи. Пре свега позивам људе из дијаспоре да помогну, да оду на сајт www.weightofchains.com/2. То је адреса на којој могу да уплате донацију преко ПејПала, свака сума је добродошла. Када смо снимали Тежину ланаца људи су донирали 10, 20, 50 и 100 долара. На крају смо успели да сакупимо 22.000 долара, што је више него што сам ја могао да замислим. Ја људима често говорим да нису донирали за мој филм, него су донирали за свој филм. Ово је наш заједнички филм. Сама чињеница да је толико људи окупљено око филма је преседан да толико велик број људи учествује у финансирању филма. То говори о транспарентности филма. Имена свих донатора су на сајту, да се зна ко финансира, да се зна ко стоји иза свега. То ми омогућава да имам огромну независност у продукцији јер нико не дође и каже «Ево ти велике паре и снимај што ти ја кажем», него ја кажем: «Људи, ако вам се допада идеја, дајте колико можете, колико год да је, подржите идеју.» И то је порука ових пројеката.
Нема Тежине ланаца ни на једној ТВ са националном фреквенцијом у Србији. Искрено се надам да ће се једног дана приказати али сада мислим да то тренутно није могуће. Зашто? То бисте морали да питате директоре ТВ које су или одбиле да прикажу или једноставно нису одговориле на моју понуду. Ја сам нудио и дан-данас нудим РТС филм бесплатно. Желим једноставно да се та прича чује. Они могу у сваком тренутку да позову и кажу: «Ево, желимо да пустимо филм», и ја ћу да им дозволим да прикажу филм.
Дијаспора: Један писац који је живео у расејању, онај што је описао године које су појели скакавци, рекао је једном приликом да треба отићи у иностранство да би се Отаџбина боље видела. Ми који живимо у иностранству боље Отаџбину видимо, љепше је доживљавамо него они који у љој живе. Ви имате искуство оних који су били у расејању и који су се вратили?
Малагурски: Ја сам живео у Канади и могу да кажем да сам мало знао о тим процесима који су се дешавали, који не само да нису били видљиви у Србији у то време. Мислим да људи у расејању имају моћ да обликују јавном мњење у државама у којима живе. Кад би још више Срба у дијаспори доживљавали себе као амбасадоре своје земље и свог народа, мислим да би и нама у Србији била много боља ситуација. Једноставно живимо у глобализованом свету у којем, нажалост, велике силе доносе одлуке ван наших територија и морамо да утичемо на те велике силе нашим деловањем и кроз ПР компаније за лобирање. Ми смо имали очајан лоби током 90-тих. Ни данас немамо нешто бољи. Мислим на државни лоби - тако да на неки начин уместо да кукамо како држава не ради довољно, ми сами морамо да се организујемо. Немамо другог избора. Ми то недовољно чинимо, често се служећи изговором да ако власт не ради то што треба, зашто бисмо ми. Власт дође и прође, држава остаје и морамо да гледамо како да помогнемо тој држави и када смо далеко од ње. Људи који живе у расејању не смеју дозволити да им Отаџбина буде далеко од њих, мора да им је у срцу и треба да се трудимо да јој помогнемо на било који начин.
Лично имам теорију зашто су шалтери у Србији ниско постављени тако да човек увек мора да сусти главу да би причао са слжбеником. Све то има психолошки ефекат, једноставно службеник је краљ, службеник је цар и ти мораш да се повинујеш њему. То је веома негативно и људи треба да се боре да држава ради оно што би требало да ради, оно што грађани од ње очекују.
Дијаспора: Ви сте лично и самоиницијативно урадили, усуђујемо се рећи, више него било која национална инстутуција Срба у расејању па и Отаџбини. Ваш филм Тежина ланаца још није објављен на националном програму РТС. Зашто?
Малагурски:То је добро питање. Нема тог филма ни на једној ТВ са националном фреквенцијом у Србији. Искрено се надам да ће се једног дана приказати али сада мислим да то тренутно није могуће. Зашто? То бисте морали да питате директоре ТВ које су или одбиле да прикажу или једноставно нису одговориле на моју понуду. Ја сам нудио и дан-данас нудим РТС филм бесплатно. Желим једноставно да се та прича чује. Они могу у сваком тренутку да позову и кажу: «Ево, желимо да пустимо филм», и ја ћу да им дозволим да прикажу филм. И после смрти Тијанића нисам добио позив, тако да још увек чекам.
Дијаспора: Рећи ћу Вам за једно наше искуство. Често смо се обраћали на официјалне адресе у Србији. Никад није стигао одговор на било које писмо. Наравно, слали смо писма и на официјалне шведске адресе и никад се није догодило да нисмо добили одговор. У жељи да сазнамо што наша писма не наилазе на одјек, телефонирали смо и питали. Провјеравали. Потврдили су, илустрације ради, пријем нашег писма y Владу Србије, и обећали да ће одговор стићи у писаној форми. Никад одговор није стигао. Какво је Ваше искуство?
Малагурски: Генерално државни службеници у Србији заборављају да служе грађанима. У опису њиховог радног места стоји да треба да служе грађанима. Они, нажалост, то не чине. То је колико њихова и кривица обичних грађана Србије који дозвољавају да им службеници диктирају како ће да се они понашају. Потребна је већа свест и наравно већа воља у Србији да се реагује када се грађанима нешто не допада. Ја лично чак имам једну теорију зашто су они шалтери ниско постављени да човек увек мора да сусти главу да би причао са слжбеником. Све то има психолошки ефекат, једноставно службеник је краљ, службеник је цар и ти мораш да се повинујеш њему. То је веома негативно и људи треба да се боре да држава ради оно што би требало да ради, оно што грађани од ње очекују. А то се мора чинити кроз организовано деловање, протесте невладиних организација, цивилног сектора, али оног правог цивилног сектора, не оног којег плаћају стране компаније, страни фондови, страна министарства. Они се представљају као независне и невладине организације, а заправо су владине организације. Организације влада страних држава.
Дијаспора: Шта су Вам планови у далекој перспективи. Тренутно сте заокупљени Тежином ланаца 2.
Малагурски: Видећемо. У прошлој години био сам у ситуацији у коју не желим више никада да доведем себе. Радио сам на три филма истовремено. Тежина ланаца 2, Претпоставка правде и филм о Београду. Такав сам кад ме нешто заинтересује, кад идеја сазре, волим одмах да почнем са радом. И довео сам себе у ситуацију да нисам имао довољно простора да дишем.
Дијаспора: У земљи које више нема било је на претек примјера како могу живјети заједно и у миру различите културе, различите религијe- једнако као што је било примјера, у једном тренутку, да се све то претворило у супротност па и бруталан рат. Двије деценије након одласка Југославије у историју, опет смо ту гдје смо били на брдовитом Балкану, свак у свом тору, са мало или недовољно рада на афирмацији заједничког живљења различитих култура, уважавања другачијег мишљења. Гдје је ту култура а посебно филм чиме се Ви лично бавите?
Малагурски: Jа се искрено надам да моји филмови имају такав ефекат. Живимо на једном трусном подручју по питању етничке поделе и треба да гледамо да нас различитости спајају а не да нас раздвајају, односно да схватимо да читави простор бивше Југославије и све што нам се дешавало, није се дешавало у нашем интересу. Када кажем нашем интересу не мислим конкретно на Србе него и на Хрвате и на Муслимане и на Албанце. Једноставно, сви смо ми искориштени од стране западних сила. Међусобно смо се тукли и ратовали, а неко други је извлачио корист. Корист није извукао народ, чак ни они који су добили своју државу, или који су прошли «боље» од других. Сви смо ми економски поробљени, створене су геополитичке колиније. Наш је спас у томе да схватимо да нема потребе да се међусобно гложимо већ да се ујединимо у економском смислу.
Ацо Драгићевић
Повезани линкови:
Тежина ланаца
