|
 - Често ме питају познаници, пријатељи и родбина; како то да никад нисам без новаца а они су цесто, и нагласавају да не тросим мање него они, а зарадјујем само колико и они?! Вец сест деценија слусам слицне прице. Сви одговори воде у једну лијепу далеку-далеку веце, које се присјецам по првој штедњи, али и по млијецној мјесецини и лахору са мирисом Неретве.
Пише: Данило Марић
Кад ме је отац, Боско Супљеглав из Лакисевина, довео и оставио у мостарског газде Светозара Цоровица, није ми знао много реци ста це ме тамо цекати - ста цу радити, које су ми обавезе и права. Био је кратак:
"Данило, у газде Цоровица цес бити трговацки сегрт. Буди паметан, стрпљив и послусан. Не смијес нас осрамотити!"
Прве године сам дане проводио у магази и дуцану: истоварао, утоварао, износио, уносио, цистио, односио смеце, доносио воду, помагао у кухињи... Тек у другој години поцео сам да се крецем и по граду, али на кратко, кад је требало сто негдје однијети или од куд донијети. Прве такве обавезе повјеравао ми је господин Алекса, цовјек који је зивио на спрату газдиног дома, и који је ријетко излазио из куце, и који ми је био веома загонетан господин. Никако нисам могао схватити ста ради по цитав дан у куци, како не поблесави од досаде. Он је брат газдине зене, господје Персе, која га је много увазавала, па га увазавају и сви други, јер је господја била много цијењена зена у мостарској царсији. Тек до двије-три године схватио сам да су газда Светозар Цоровиц и његов сурјак Алекса Сантиц људи који су вјести на перима, и да сваста знају писати, да пису и за новине: сарајевским, београдским, загребацкаим, па цак и бецким. Имају и своје стампане књиге. Много су цијењени у царсији, јер гдје сам год досао па рекао да ме послао господин, један или други, људи су ме одмах третирали много озбиљно, и осјецао сам се као да сам и ја вазан.
Писце су посјецивали знаменити људи из свих аустроугарских земаља, а све цесце и из Србије. Прве посјете из Београда границиле су са цудом, али и касније, свака посјета из Србије, у царсији би одјекнула сназно, уз одобравање или негодовање, али се о њој знало и прицало. О једној посјети говорило се мјесецима. Мислим да је повод гостима била прослава једног од српских друстава, да ли "Гусле", да ли "Просвјета"... Био сам један од ријетких дјецака који је о овоме сазнао први.
Једног предвецерја цуо сам кораке господина Алексе низ дрвене степеница, па сам позурио да му се уклоним, јер се никоме нисам смио затеци на путу.
"Персо!" Огласио се са средине степениста, док сам ја тек поцео да се удаљавам.
"Овдје сам", одазвала се господја.
"Посаљи ми малог Данила", рекао је и вратио се на спрат.
"Вецерас це бити код мене на вецери неки вазни гости из Србије", цим сам се појавио заскоцио ме је ме господин Алекса, који ме је, као и у сваком дотадасњем контакту, увазавао као себи равног цовјека, сто ме постидјивало, али и обавезивало да му узврацам најбоље како сам умио. Наставио је након предаха: "Упамти имена: Јована Скерлица и Бранислава Нусица, о њима цес слусати док год будес зив. С њима це бити и нас владика. Твоје је да их цекас иза улазних врата са фењером у руци, да им отворис цим куцну алком, те да им освјетљавас уз степенице. Освјетљавацес им и у одласку."
Веце је протекла како је и замисљена. Гости и домацини су се гостили до дубоко у ноц, а ја сам са упаљеним и увијеним фењером сједио у поднозју дрвених степеница и исцекивао покретање гостију. Минуло је било поноца, вец сам неколика пута био и дремнуо, када су се отворила врата кроз која су се цули распојасани гласови. Извио сам фитиљ, попео се на средину степеница, и ту исцекивао првог госта - да му посвјетлим.
Први бијасе невелик бркајлија, цији нос је доминирао сјеном на зиду, која се појавила прије њега. У доласку га је господин Алекса преставио господји Перси са Бранислав Нусиц. Кад сам му пред ноге принио фењер, потапсао ме је по рамену и рекао:
"Тако, тако делијо, посвијетли. Их, колико их је који би волили да овдје поломим ноге. Били би срецни и да изгубим главу..."
Кад је сисао са задње степенице и ја посао са фењером према Јовану Скерлицу, сљедецем госту, господин Нусиц ми је у руку угурао металну новцаницу, коју сам напипао као - петицу. Господин Скерлиц ми је на слицан нацин дао - десетицу, а преосвецтени цак - двадесетицу.
Након сто је господин Алекса испратио госте, испред капије јос кратко поприцао с њима, те се повратио у куцу, пресрео сам га, те са испрузеним новцаницама рекао:
"Господине Алекса, ово су ми дали ваши гости, и ово припада вама. Изволите!"
"Колико су ти дали?" осмјехнувси се упитао је господин.
"Нусиц петицу, Скерлиц десетицу и владика двадесетицу", одговорио сам.
"То је много новаца!" узвратио је.
"Да, много је!" потврдио сам.
"То је твој новац..."
"А не, не могу..." прекинуо сам га.
"Твој је новац!" прекинуо је и он мене", а онда узео новцанице из мојих руку, ставио их у мој дзеп, потапсао ме по рамену и рекао: "Ујутру са новцем отидји на банку, јави се господину Ристи Галаносу, поздрави га од мене, и реци му да ти отвори стедњу на банци, и на њу стави те три новцанице."
"Хоцу! Хвала вам господине Алекса."
"И упамти!" наставио је господин Алекса прије него се поцео пети уз степенице: "Овај новац никад не смијес подици и потросити! Оплемењуј га додавајуци му све нову и нову стедњу, па цес бити богат цовјек, по оној народној:
´У радисе свега бјесе, а у стедисе и јос висе.´"
* Истинитом прицом Алексин стедиса коју је специјално за "Дијаспору" написао књизевник Данило Мариц подсјецамо на годину 1924. када је умро један од најпознатијих пјесника новије српске лирике Алекса Сантиц. Сантиц је родјен 1868. године у Мостару, гдје је провео веци дио свог зивота. Био је један од осниваца културног листа "Зора" као и предсједник Српског пјевацког друства "Гусле". Ту је упознао и друзио се са познатим пјесницима тог доба; Светозаром Цоровицем, Јованом Дуцицем, Османом Дјикицем. Познати пјесник је умро 2. фебруара 1924. Данило Супљеглав (1896-1978) је био сегрт код Светозара Цоровица од 1910 до 1915., када се збио догадјај из ове прице. Пуно година касније, тацније 1975. године Супљеглав је процитао прицу Данила Марица Господин Алекса, написану и објављену 1974 године. Тим поводом исприцао је догадјај који је дат у овој најновијој прици. Данас афирмисаном писцу Данилу Марицу, који зиви у расејању, прицу Алексин стедиса "Дијаспора" уноси у његова библиографска дјела поводом 80-то годисњице одласка Алексе Сантица у бесмртнике српске лирике.
_____
Дијаспора, Штокхолм, број 37, јануар-фебруар 2004. године
|
