|
Кад продју све несреће и недаће, остају сећања и размишљања. Током одлазећег века српски народ је дозивео сест ратова у којима је страдало три милиона људи. Након сваког рата, из земље разорене и спаљене до темеља, одлазили су преживели. Тако је српски народ по свету посејао и цетири милиона свог семена коме це се, ако се не уцини несто, загубити сваки траг. А кад се физицки унисти траг постојанства једног народа, нестају и сва његова обелезја у светској култури. Српска култура, а пре свега, српска писана рец, не заостаје нимало за најзнацајнијим делима светске писане бастине. Снагу таквог осецаја могла је да произведе само изузетна дусевност и најтананије осецање за свет око себе. А српски народ је увек имао снаге да најтезе тренутке своје националне трагедије претвори у врхунску уметност. Како је после десет последњих година и има ли наде за неко боље време? Разни струцњаци и политицари говоре из углова својих професија. Али, како изгледа српски народ из угла једног песника, цовека који се за све сто писе прво обраца себи, па потом цитаоцу? Из његовог обрацања себи произасло је тридесетак књига песама и прозе, богата издавацка делатност. Тренутно је један од уредника Српске књизевне задруге. Лирика обелезава све сто писе, а Србима је лирика и те како постала потребна, не би ли насли у себи мало наде за неко боље време. Епска стварност дозивела је свој врхунац на Балкану и промена је постала неопходна. Уосталом, да ли бисмо сви били другацији да се прво обратимо себи, па онда другима? -Ако судимо по ономе сто је у књизевности остало, а сто је настајало уз прве ослободилацке и светске ратове, у овом веку, не би се требало богзнацему надати од књизевности која настаје тик уз овај последњи рат на попристу бивсе СФРЈ. У форми обрацања себи пису углавном песници, не би ли се таквом врстом искрености и истинитости обратили другима. Посто се у нас много висе лазе и јавно говори неискрено (сто је део опстег обољења ове нације) и песници се цесце обрацају себи лазно него истинито. Зато њихова дела не допиру ни далеко ни дубоко, па се у таквој ситуацији превидјају и презиру и нека истинита и одиста сназна дела. Ко зели да се обрати себи, мора бити одговоран, не само за себе, него и за друге. Ако други осете ту одговорност, могло би се вец рацунати на двоје. Сад свако мисли да је одговоран за себе и то му је довољно. Има и таквих који це због одговорности за себе лицно зртвовати стотине и хиљаде тудје деце. И то је један од елемената велике болести насег доба и народа. -У пола века комунизма, Срби су изгубили самопостовање. Како да га врате и да се остваре као нација? - Срби могу доци до самопостовања ако буду постовали друге у себи и себе у другима. Од тога се деценијама одвикавало и теско це се успоставити, јер свако граби прилику да несто зграби и себе намири кад га је запало, а други вец цекају да се нецега докопају. Бојим се да Срби погресно разумеју спокојство и самопоуздање, ако уопсте мисле о томе. Запоцело је са идеологијом, а заврсава се с презиром сопствене културе. Само ко се одрекне сопствене културе и традиције - оне позитивне, у коју спадају Свети Сава, српски манастири, Вук, Његос, Тесла, Дуциц, Андриц, Црњански, Десанка, Лубарда,мозе реци: ја висе нисам Србин. То су најпре импутирали Македонцима, а после су се дицни Црногорци досетили да нису Срби и то не од данас, него од Адама и працовека. Нас цовек је оболео од локалпатриотизма, скоројевицства, себицности, поврсности, ирационалне доследности. Био би добар неки брз препород, али не знам је ли могуц, да ли су Срби спремни на то. Срби су велика и слозена тема, а ово је тек прва реценица. -Десет година Србију потреса декаденција. Ратни сукоби проузроковали су егзодус Срба из крајева у којима су вековима зивели, али не само оданде, него је преко триста хиљада људи отисло из земље, углавном образованих. Колико је њихов одлазак нарусио културни "миље" ове земље? -Културни "миље" разорило је и смањење дрзаве, то јест сузење културног простора. У великој земљи веци је дух. Како тезимо све мањим дрзавама, тако нам се понаса и дух, па видите где цемо заврсити. С ким це се равнати земља са свима посвадјана и изолована по својој вољи? Културни простор разорен је социјалним, националним, урбанистицким, комуналним распадом свих вредности. Култура је понистена разградњом сколе и вулгарном злоупотребом телевизије, а одлазак младих и сколованих људи само је један у низу великих губитака. У исто време, млади и сколовани људи отисли су у послове за које се нису сколовали, или у несреце, ратиста, агонију - цега у земљи има напретек. Данасња емиграција је, треба признати, и политицка и економска. За њу много заслуга има и доба братства и јединства, епоха хлеба без мотике. Мислим да је поткрај прослог века било висе економске, а сад висе политицке емиграције из Србије. Знатно другације и слозеније било је из ратом захвацених крајева, мада сенка рата јос није сасвим минула изнад нас. У медјувремену, стасала су, пред отровним малим екранима, нова деца. Инфицирана гадом и неукусом, одвојена од књиге и њеног мира и искуства, покрај осиромасених и немоцних родитеља, затецених променама на које нису рацунали, та деца, која нису отисла из земље, немају ни снаге, ни прилике да унесу нов и свез квалитет у културу и економију ове несрецне земље. Дај Бозе да се прилике за то поцну стицати. -Недавно сте боравили у Сведској, у Гетеборгу сте имали књизевно веце под насловом "Породицни албум", обисли сте културна места тамосње српске заједнице, насли се у културним и образовним сведским институцијама. Какви су утисци? -Боравио сам у Сведској на позив града Гетеборга и културне манифестације śНоц културеś а био сам гост српске цркве из Гетеборга, српског клуба "Синдјелиц", као и двојезицног цасописа за културу "Дијаспора". Тамо сам одрзао неколико књизевних вецери, једно предавање, срео насе људе. На Универзитету у Упсали примили су ме љубазно проф. Свен Густавсон и преводилац Адолф Дал. Биле су то три лепе недеље - у лепој, великој, уредјеној земљи-парку, дрзави сума и језера, али и краља и књига и музеја. Насе цркве су тамо пуне људи. Библиотеке су пуне и књига и циталаца. Осецао сам се спокојно - писао сам "Северне песме" Цини ми се да тамо, осим пријатеља - дивних људи, добрих саговорника, имам и несто своје. Радо бих тамо поново исао. Кад би многи други, налик мени, тамо и другде исли, па овамо после прицали ста су видели - мозда би нас то унапредило. Ако бисмо копирали врлине других, макар оне мале и практицне, ако бисмо их упознавали, па схватили да нисмо толико далеко како нам се цини откако не излазимо из све мање отадзбине, иако су они тамо друга вера, раса или језик, схватили бисмо да нисмо бас у свему најбољи, да бисмо били овако поносни и самозадовољни. -Хоцете да казете да постоји разлика измедју Срба оданде и Срба одавде? И уопсте, да постоји разлика измедју Срба у иностранству и Срба у Матици? -Мозда у томе има удела узорак Срба са којима сам се сретао по свету, али сам се из Сведске вратио са утиском да Срби тамо много слозеније и одговорније мисле о Србији и уопсте српском питању овамо, него овдасњи Срби. Вазна је за то и дистанца и информисаност и "искуство другог света", али је мозда пресудно то сто су изван насе домаце, приватне и скуцене политицке бусије, где тетка из неке политицке партије пресудно утице на сву своју родбину. Рекох: Иду у цркву. Негде зидају манастир, негде оснивају библиотеку. Ацо Драгицевиц вец трецу годину издаје цасопис, Недјељко Радјановиц у Ексилстуни има библиотеку од две и по хиљаде књига, махом српских. С друге стране, њихова деца, а унуцад сигурно, српски неце знати и то је губитак и за нас овамо и за њих тамо. То је губитак тези од цињенице да се нико од њих оданде неце никад вратити. - Како је досло до сарадње са сведско-српским цасописом Diaspora/Дијаспора? -Кад је основао "Дијаспору" новинар Ацо Драгицевиц, Србин из Херцеговине позвао ме на сарадњу, обавестен да радо и лако писем за новине. Био је цуо за мој роман "Мастермајнд", а помињала ме је и моја дивна пријатељица Боба Спендруп која ме зна јос из доба кад сам био главни уредник "Рада". Драгицевиц и ја смо се добро разумели - не толико стога сто је моја рубрика "Писмо из Отадзбине" насла своје цитаоце и унела неки нови дух у цасопис, него стога сто смо лако и заједно досли до низа идеја у исто време. Кад је поцело НАТО-разарање Србије, г.Драгицевиц ме позвао да ме пита како сам, јесмо ли зиви, мада се пре тога нисмо били видели. Звао ме цесто, готово колико мајка. Тразио да белезим ста мислим и ста ми се догадја у то време. Тако је настала књига "Србија на крају века", у две свеске, које је објављена на српском у Сведској и разаслата по свету, да наси виде како је дозивео и видео тај рат у Европи и у Београду један српски писац...Сад је све висе заинтересованих писаца и новинара у Србији за сарадњу са "Дијаспором". Волео бих да се и српска и југословенска дрзава заинтересују за ово прегаластво једног цовека у Сведској и његових тамосњих несебицних пријатеља. -Ста за Вас знаце "Писма из Отадзбине"? -"Писмо из Отадзбине" требало је да буде лицни известај о културним збивањима у Србији, Црној Гори и Српској- за "Дијаспору". Тај известај цесто је био дозивљај и мозда је то највазније у овим записима - разлицитим по интонацији и садрзини, али цесто мрацним, невеселим и с мало оптимизма. Волео бих да убудуце буду светлији. Посто су записи лицни, у њима се мора појавити песник, сто ја увек јесам. Мора се појавити Србин, али је од свега вазније да се појави дусевност - према онима којим упуцујем писмо, одавде где је постојбина моје и њихове дусе. Зао ми је сто су "Писма" оптерецена политиком и суровом стварносцу, али то угрозава и нас голи зивот, па мора да обелези и оно сто писемо близњима по свету. У једном недавном "Писму из Отадзбине" ("О" је велико јер ни сам не знам име те Отадзбине, а у рец Отадзбина стају ми и Србија и Црна Гора и Српска и остале српске покрајне) записао сам кратки биланс српске историје као узрока насег данасњег удеса. Нама се кицма ломи јос од пада под Турке. Усправљали смо се у борбама за ослободјење и пре Карадјордјевог устанка и у ратовима овога века. На историјском плану - ста нас је сналазиоло, доста смо издрзали. Али, на моралном, националном и менталном плану, нас удес поциње 1918. да би кулминирао деобом 1941. и идеолоским порицањем себе после 1945. године. Огромни страх и терор онемогуцили су српски мисаони корпус да се око 1948. рецимо, присети своје судбине и свога страдања. Од тада је просло пола века и од тада смо такореци други народ. Ипак, ја наде имам. Верујем да се лепим рецима, поступно и разборито, као сто поступамо са својом децом кад нисмо нервозни или пијани, мозе сугерисати потреба за миром, разумом, толеранцијом и, сто је највазније, истином. Ако би се Срби поцели врацати истини, али не силом и наметањем своје истине другима, било би изгледа да се макар они сто најесен крецу у сколу, поцну избављати из каљуге и болести у којима смо заврсили XX век. Кад бисмо, за поцетак, преуредили и племенитије поставили тај први разред, било би боље, а други нека остане за наредну годину! Драган Лакицевиц, српски писац средње генерације, зналац литературе, историје и културне традиције Срба, двадесетак дана боравио је у Сведској где је одрзао висе књизевних вецери. Лакицевиц је боравио у Сведској, крајем септембра и поцетком октобра (2000. године), као гост културне манифестације града Гетеборга - Ноц културе. На познатој манифестацији која је програмски конципирана тако да град претвори у велику позорницу на којој наступају сведски и страни уметници, претходних година наступили су Милован Данојлиц и Матија Бецковиц. Поред Гетеборга, Лакицевиц је наступио медју насим исељеницима у Малмеу и Стокхолму а у главном граду Сведске, у Централној библиотеци, говорио је о културном наследју Срба у 20. веку. Посетио је библиотеку "Радановиц" у Ескилстуни као и Одсек за славистику Универзитета у Упсали, где млади Сведјани изуцавају Јузнословенске језике. Разговор са Драганом Лакицевицем водила је Драгана Лазаревиц. ДИЈАСПОРА број 17-18, децембар 2000. године |
