|
Данас није лако сагледати градитељску и сликарску активност Срба од примања хрисцанства (830) до пада српске дрзаве (1459). Градјене су две врсте цркава: са централним и са подузним основама. Медју бројним старим и мањим храмовима није лако раздвојити који су византијски а који српски. Највазнији храм са централном основом је Петрова црква код Новог Пазара настала у IX или X веку. Знацајан је и храм Светог Јована у Затону у Полимљу, као и црква Светог Пантелејмона у Нису. Пише: Драгиња Уросевић Оцуване фреске из преднемањицког периода су у византијској традицији, не у малом обиму, допринеле вредности здања. Од велике вазности су фреске у Петровој цркви: пет сцена из Христовог зивота, крстење Христово, издајство Јудино и Христово распеце. Стефан Немања је својим задузбинама обелезио велики поцетак градитељске и сликарске делатности. Појаву блиставих уметницких творевина наставице његови потомци, црквени великодостојници и властела. У овим храмовима сусресце се византијска и романска традиција. За храмове, Немања це ангазовати најбоље уметнике свог времена, цариградске мајсторе који показују одлике дворске комнинске уметности. У Студеници су радили мајстори из јузне Италије и Котора. Фреске из 1208-1209. одлуцно напустају обрасце познокоминске уметности графицизма и уносе елементе пластицности у свецане декоративне целине сто це Студеницу уцинити прототипом касније градјених и осликаваних храмова. Уводе се натписи на српском језику и теме из српске књизевности заслугом Светог Саве, најмладјег Немањиног сина. Стефан Првовенцани измедју 1208. и 1215. подизе Зицу која це постати средисте стецене архиепископије а Свети Сава доводи мајсторе Из Цариграда да је осликају (1219-1220). Мајстори се уклапају у традицију студеницког зивописа. Немањини потомци много граде. Оно сто ове споменике цини интегралним уметницким остварењима су фреске насликане одмах по заврсетку градјења или коју годину касније. Први по настанку је комплекс блиставих уметницких вредности у милесевској цркви. Портрети Немањица, Бели андјео, Богородица, Благовести по колористицким дометима, пуноци облика улазе у сам врх зидног сликарства укупног византијског уметницког света. Мајстори, изразити поклоници пластицног стила, највиси домет су достигли у Мораци, издвајајуци се отменосцу цртеза, култивисаносцу боја и изразајносцу ликова. У маузолеју српски црквених великодостојника, цркви Светих апостола у оквиру Пецке Патријарсије, око 1260. настале су фреске, неједнаке вредности, које резимирају достигнуца сликарства и наговеставају нове продоре. По ликовно-естетским мерилима, зивопис у сопоцанској цркви Свете Тројице заузима најистакнутије место не само у српској вец и у византијској, па и европској уметности друге половине XИИИ века. Фреске у централизованом делу храма тезе идеалима антицке лепоте и представллају поцетак Ренесансе у Србији. У развоју српског зидног сликарства кљуцан је XIII век. Велелепне српске фреске из овог века налазе се у многим антологијама средњевековне уметности као споменици зидног сликарства највисег домета. Краљ Милутин се истакао као најстраснији српски ктитор и мецена. Напуста се раски тип храма и усваја правоугаона основа са уписаним крстом, с једним или пет кубета. Репрезентативно дело је Грацаница. Своју припадност византијској културној сфери, српско зидно сликарство, најуверљивије је показало током неколико деценија XIV века. То је раздобље у коме су најзнацајније српске фреске проистекле из средисњих уметницких збивања Византије. Надмоцни краљ Милутин скренуо је, као велики мецена, главне културне и уметницке токове из Византије у своју земљу. Новост у зидном сликарству је тезња за нарацијом. Зидне слике постају не само илустрације Старог и Новог завета, вец и многих других текстова, претварају се у мале формате и испуњавају уситњеним облицима. Много је појединости из свакодневног зивота. Сликари се слузе пластицним изразом, зивим бојама и светло-тамним контрастима. У време Стефана Децанског и цара Дусана правци у фреско-сликарству се разлиставају. Дусан је као ктитор целине безбројних децанских фресака прузио доказ о свом богатству, омогуцивси сликарима, неједнакних надарености, употребу златних листица и скупоценог плавог азура. Због свецане декоративности, у којој су главне свезе хармоније плаво-златних тонова, иконографске новине енциклопедијског карактера, зивопис Децана има посебно место у српској и византијској уметности. У теским временима после пропасти царства као ктитори се издвајају Кнез Лазар, кнегиња Милица и Стефан Лазаревиц. Они подизу споменике моравског градитељства. Зидно сликарство моравске Србије доноси нове иконографске и пиктуралне вредности. У иконографско-тематском смислу моравски сликари се ослобадјају опсирне нарације, драматицне изразајности и уситњености облика.Меком и фином моделацијом облика граде нову естетику. Настајало у време грозницавих активности српске интелектуалне и духовне средине, заокупљености страхом од Турака, моравско зидно сликарство је зрело и у њему се препознају дух и време последњег културног полета земље уоци судбоносних истоирјских догадјаја. _____________________________________________ Драгиња Уросевиц родјена је 1949. године у Краљеву. Објавила је до сада тринаест књига поезије. Као песник јавила се 1972. године збирком поезије "Згласја". Данас зиви у Београду. Први пут јавила се на страницама "Дијаспоре", (број 16 за јули- август 2000. године) драгоценим известајем о обелезавању Видовдана на Косову. Овај цасопис на сведском језику објавио је њен запис о српском фрескосликарству(Serbiskt väggmåleri) а управо објављује серију текстова о насим манастирима. Серију прате Драгињине песме посвецене манастирима. Неке од песама објављују се први пут у овом цасопису. |
