Ђуро Живковић је дипломирао виолину 1999. године на Београдској музичкој академији, започео је студије композиције са проф. Властимиром Трајковићем, а године 2000. долази на специјализацију виолине на Краљевску музичку академију у Стокхолму где те године започиње паралелно и студије композиције. Магистрирао композицију 2006., а 27. маја 2007. године стигао је до дипломског концерта на Nybrokajenu 11, шведском синониму за средиште музичких дешавања. Концерт је био одлично посећен, како и доликује када је у питању један од најуваженијих младих композитора. Случајући раскошан склоп инструмената ово питање се наметнуло само од себе: Мора ли композитор да зна да свира све инструменте за које компонује?”Кад човек зна да свира један инструмент, зна приступ изводјењу који је битан. Најбитније за композитора да има унутрашњи слух. Виолина ми доста помаже за гудачки оркестар, клавир је одличан када желиш да замислиш како свирају остали инструменти. Најважније је да познајеш технику инструмената, могућност сваког појединачно, може ли да свира ниско или високо, тихо или гласно... то се учи из дебелих књига. У теорији човек зна да свира све инструменте, каже Дјуро Живковић на почетку нашег сусрета који се догодио овде у Стокхолму, у фоајеу Краљевске музичке академије. Звук разних инструмената мешао се са ужурбаним корацима студената.
Настављамо разговор.
- Како сте се нашли на Краљевској музичкој академији у Стокхолму?
- Сида, шведска агенција за развој омогућила ми је боравак на факултету за музику у Стоцкхолму одобривши ми стипендију.
- Ваша музика спада у класичну, а рекли сте да је, опет, врло модерна, да ли у музици постоји мода?
- Боље да кажемо савремена, јер ”модерна” је период у уметности после 50-тих година... Раније су постојали стилови компоновања, као и писања, сликања, архитектуре...видљиве ознаке стила. Данас је све доста индивидуализовано, сваки уметник има своје визије, свој начин изражавања, покушава да буде аутентичан, ми смо ипак ограничени техникама које се користе, таленат је оно што није класично. Покушавам да надјем неки свој звук и да будем различит од осталих савремених композитора.
- Може ли се у овој врсти мизике пронаћи инспирацију у етну, било чијем, српском, шведском..?
- Наравно. Има доста фолкрорних момената у мојој музици. За пријемни испит на Музичкој академији у Београду, написао сам дует за две виолине које су звучале потпуно као гусле.
Добио сам комплименте да је то био најбољи пријемни испит који су слушали. Ја сам своје почетке доста изградио на фолклору. У Шведској чак мисле да сам ја, можда, исувисе фолклористичан, јер су Шведјани више окренути америчкој музици. Имају тенденцију да беже од свог фолклора што је, заиста, штета- јер шведска фолклорна музика је веома лепа.
- Ако бисте правили поредјење у приступу музици у Шведској и у Србији шта бисте могли рећи?
- Шведјани су много више окренути новим дешавањима и трендовима у музици, генерално, па и у класичној. Када сам дошао у Стокхолм добио сам могућност да се више информишем о савременој музици. Овде се лако додје до нотног материјала, проток информација је бржи и већи.
У Шведској воле савремену музику. Шири приступ и отвореност ка новом била би и за нас значајна.
- Осећате ли разлика измедју публике у Шведској и публике у Србији која прати класичну музику?
- Чини ми се да у Србији људи долазе на концерте много више да би били видјени, највише публике има када додје неки познати изводјач и тада су доста страшни. А публика у Стоцкхолму је смирена, уздржанија него наша.
- Где студент има већу слободу у избору какву ће музику правити?
- Могу да кажем у Шведској, јер професори имају лагоднији приступ. Овде се на Академији студенту допушта самосталније развијање сопственог стила и много мање се осећа тзв. ехо класе, готово да га и нема. Индивидуални стил се цени. Мада се ја можда више залажем за стриктнији приступ. Наше школство је веома добро и темељито, разлика је што вас у Шведској нико не приморава на рад. Такодје, има више могућности да се дела изведу и да се сниме. Тако имате материјал који можете да анализирате, а код нас је то тешко, многи наши студенти немају прилику да чују своје композиције у изводјењу, поготову за оркестар.
- Колико је музика заиста универзалан језик?
- Музика је најуниверзалнији језик. Музика је најпогоднија за ширење, свуда, разуме се свуда. Преноси се најлакше и има највећу могућност преживљавања. Свира се и у рату и у миру. Она снажи, даје подстрек. Да бисте послушали једну композицију не морате да путује по свету, до Сикстинске капеле или .., а ипак можете да осетите дух једне нације. Култура, а са њом и музика је најважнија за једну земљу. Култура чини једну земљу земљом, нацију да буде нација. Преживљава и ратове и болести. .
- Чиме се бавите као предахом у компоновању?
- Веб-дизајном. Бавим се мишљу да направим wеб-страницу која ће се звати ”Руковети” по Мокрањчевим руковетима у којем бих покушао да објединим наше познате композиторе, јер на Интернету има невероватно мало информација о нашим врхунским композиторима, Љубици Марић, Јосипу Славенском и другима. Наши студенти би имали олакшан посао, као и сви који праве музичка инстраживања. Ту би се нашла фолклорна музика, наши покојни и савремени диригенти, композитори, изводјачи. Ако желимо да ширимо нашу културу, морамо да се повежемо, а Интернет је за то одличан медиј. Постоји нешто што човек ради из хобија, а користи многима.
- Имали смо прилике да на Вашем дипломском концерту чујемо композицију ”Eclat da larme”, која је доста позната и изводјена, зашто наслов на француском ?
- ”Сјај сузе” у преводу на српски, звучи на немачком грубо, на енглеском тривијално. Покушао сам на италијанском, али најближе мојој музици је звучало на мелодичном француском. То је једна од најизводјенијих мојих композиција. Написана је за пре-арт ансамбл из Цириха, поводом такмичења у Швајцарској. За ту композицију добио сам другу награду .То је композиција за алт флауту, обоу, хармонику и клавир.
- У Стокхолму а потом и Београду је премијерно изведена Ваша композиција ”Бели Андјео”. Вест о Вашем концерту и плакат којим је он најављен, овај часопис је донео на насловној страни уз тврдњу да је реч о потпуно новој димензији представљања српске културне баштине и српских уметника у овом делу Европе. Чиме је ”Бели Андјео” инспирисан?
- ”Бели Андјео” је инспирисан гусларском и црквеном духовном музиком. То је један утицај који можда свако од нас који живи на нашем подруцју поседује. Та два пола, фолклорни образци и утицај црквене музике су се буквално спојили у ” Белом Андјелу”. ”Бели Андјео” је први пут изведена на радију у Стоцкхолму, са радијским оркестром, то је било јавно изводјење, а композиција је доживела београдску премијеру на Међународној трибини композитора новембра 2006. у сали Београдске Филхармоније. Извео је Ансамбл за нову музику, дириговала Биљана Радовановић.
- Сада када сте магистрирали, чиме бисте највише волели да се бавите у будућности?
- Највише бих волео да будем слободни уметник, да седим код куће и компонујем за своју душу. Волео бих да пишем за филм, можда, али не за комерцијалне филмове. Не бих волео да морам да се бавим комерцијалним компоновањем, јер уметност је комплексан ментални процес, када ствараш градиш у себи нови свет, када се ради по наруџбини, нешто о чему ти сам ниси размишљао, може да утиче на тебе да потпуно промениш свој начин размишљања. Најлепше би било написати врхунску уметничку музику за врхунски уметнички филм.
- Младим људима овде и младим људима у Отадзбини, наравно, онима који би хтели да подју Вашим путем, шта бисте саветовали? Како доћи до стипендије у Шведској?
- Мој савет је; гдегод били и камокуд кренули битно је да стварамо дела која ће остати иза нас. Та дела су инспирисана и обојена Отаџбином. Мало је стипендија које се могу добити директно из Србије. Оне које су биле када сам ја дошао (2000) више не постоје. Али ако сте већ неко време у Шведској и ако стварате много онда вам се врата лакше отварају, односно као уметник добијате подршку државе (Шведске).
- Недостаје ли Вам Београд?
- Недостаје ми. Највише београдска опуштеност и лежерност.
Било је време да сусрет приведемо крају јер се Дјуро журио на Lilla Аcаdеmien на којој предаје теорију музике, хармонију и композицију својим будућим колегама,а једног дана можда и конкуренцији. Оној стваралачкој и пожељној. Зар не ?
Леп је осећај, на крају да кажемо и то , имати сусрете са нашим људима у белом свету који су остварили своје снове.
