|
Саво Хелета, аутор књиге ”Није било моје вријеме да умрем” која је објављена у САД на енглеском језику |
|
Интервју радио: Ацо Драгичевић
|
 Млади писац Саво ХелетаСве је почело након интервјуа који је Саво Хелета дао порталуwww.sarajevo-x.com о својој првој књизи ”Није било моје вријеме да умрем” (” Not My Turn to Die ” ). Књига се бави збивањима у ратном Горажду од маја 1992. до априла 1994. године. Млади писац, који је рат доживљавао и преживљавао као тринаестогодишњак говорио је о књизи, добрим и злим људима у његовом родном граду - ликовима из књиге. Ничији образ од њих, без обзира којој религији припадали, није крио. Написао је, слободно се може рећи, снажно дјело које носи миротворачку поруку и наду да ће добро надвладати зло у људима. Међутим, судећи по реакцијама читалаца бар што се тиче дејтонске Босне и Херцеговине, још је много оних који у себи носе зло и мржњу према другима- који нису из њиховог племена. Ево неких извода из коментара на интервју Саве Хелете. ”Горажданин 2” му је поручио да дође у Горажде и обећао му да ће га ”задавити голим рукама и да му је жао што га у рату није заклао”. Посјетилац портала www.sarajevo-x.com са псеудонимом ”Сарајево” каже да је аутора ”требало стрељати”. Извјесни ”Исламиста” је написао: ”Ако буде друго полувријеме, неће жив Србин остати у Сарајеву.” А ”Аско” пријети: ”Е, Саво, да ми те се дочепати па да само пет минута кроз моје руке прођеш, мислим, не би ти више ништа требало на овом свијету”. И томе слично. Нови изливи мржње и пријетње. Међутим што се тиче књиге треба рећи да је тешко вјеровати да је и један од тих анонимних људи прочитао дјело које се појавило на енглеском језику а које је повод за њихове пријетње и изливе мржње. Нашли су повод у имену аутора и теми књиге. Књига ”Није било моје вријеме да умрем” из које преносимо два фрагмента на српском језику јесте изузетно вриједно дјело. Најавило је Хелету као врсног приповједача који одлично запажа и још боље развија причу о ратном Горажду. Код њега је у првом плану човјек и његово дјело. Добро или зло дјело. Неког од његових јунака то дјело још више очовјечује, из њега се шири човјекољубље а неког од јунака, опет, спушта на најниже границе, тако да се читалац треба упитати је ли то дјело човјека или звијери у човјеку. Хелета је у сликању ратног Горажда непристрасан, он не гледа је ли то дјело муслимана или Србина, он гледа и слика човјека у рату. Онаквог какав је био у одређеном тренутку. О књизи ”Није било моје вријеме да умрем” се одавно прича. То је то књига коју ваља прочитати. О њој ће се још дуго писати као ријетко драгоцјеном дјелу о сулудом ратном времену. Саво Хелета се радо одазвао нашој молби за разговор. - Како је изгледао Ваш животни пут након што сте напустили Горажде пливајући низ Дрину и како је дошло до идеје да се напише књига? - Прије шест година добио сам стипендију да студирам у САД, на Saint John’s Universit y (држава Минесота). Студирао сам историју и менаџмент. Не знам због чега, али сам одлучио да се у студијама историје фокусирам на Африку. Након дубљег упознавања и проучавања конфликта у Јужној Африци, а посебно након упознавања тока преговора који су окончали апартхеид почетком деведесетих година, одлучио сам да један семестар проведем у тој земљи. Био сам увјерен да се из прве руке може научити и више и боље. Нисам тада био сигуран да би ја могао почети писати. Завршавао сам трећу годину студија и чекала ме задња, веома тешка година. Проблем је био и то што сам желио, ако већ одлучим, да књигу напишем на енглеском језику који до 2002. године нисам најбоље говорио. Након завршених студија у Јужној Африци вратио сам се у Америку. То љето 2005. године провео сам са једним од пријатеља, његово име је Michael Scharenbroich , који је био са нама у аутомобилу када сам причао о догадјајима из рата. Свакодневно ме наговарао да почнем да пишем. И тако је почело, одлучио сам сам да испричам причу о рату из мог угла, оно што сам ја преживио и како сам ја то видјео.  Књига о добру и злу у човјеку која је објављена на енглеском, изливе мржње изазвала је на језику којим данас говоре Бошњаци у БиХ Наша уобичајена исхрана састојала се од двије танке кришке хљеба на дан и нешто чорбе од пиринча или пасуља. Вечера је постала риједак луксуз резервисан за она времена када бисмо некако дошли до посебне хране. Моји родитељи су често покушавали да сестри Сањи и мени дају да поједемо више одвајајући од свог дијела, али смо ми увијек одбијали. Како је оскудица хране била свакодневна појава, никада нисмо бацали ништа што је било за јело. Ја бих јео и најситније мрвице хљеба које би остајале на столу после сјечења векне хлеба . Мајка никада није морала да брише сто. Ја сам често западао у очај и био уморан од вишедневног гладовања. То што нисам имао шта да радим, сем да мислим на глад, само је потпаљивало моје безнађе. Тада бих лутао по стану у нади да ћу наћи неку заборављену конзерву месног нареска или било какву другу храну. Узалуд бих претраживао све фиоке и полице у стану и завлачио се под кревете и отомане. Не нашавши ништа, остатак дана бих провео осећајући се јадним. Једног хладног, зимског дана, деда је отишао да види да ли ће Црвени крст ускоро дијелити неку храну. Прошло је скоро месец и по дана од када су расподелили мале количине уља, брашна, млијека у праху, жита и пиринча. Мада смо били веома штедљиви, покушавајући да развучемо храну, све би било потрошено у року од мјесец дана. Последњих неколико дана мајка је кувала три црвена кромпира а онда их преполовила, тако да је свако од нас могао да добије по пола кромпира на дан. Сада више није било ни кромпира. Утучен, смрзнут и гладан, деда, када је сазнао од Црвеног крста да ће се нека храна можда дјелити за пар дана, рјешио је да крене кући. Враћајући се, срео је Ибру, пријатеља муслимана. Када се вратио кући, деда нам је испричао о том сусрету. "Срео сам Ибру и његову жену када су ишли у њихово село. Мораће да препјешаче око двадесет километара да би почели да припремају земљу за сјетву. Рекоше да морају да крену рано јер морају ручно да очисте и издрљају земљу. "Питали су ме како живимо и како излазимо на крај са несташицом хране. Рекох им да данима имамо мало хране или да је немамо уопште. Ибро рече да би нам помогао да може, али ни они немају довољно хране за своју породицу. Рече да ће покушати да нам помогне на љето. Причали смо неко вријеме, а прије него што су кренули, Ибро рече да имају само векну хљеба коју су понијели да би имали шта да једу у селу током викенда. Рекао ми је да је узмем. Каже да је за Сава и Сању. Одбио сам, али је он извадио хљеб из торбе, стрпао ми га у руке, брзо се опростио и отишао. Нисам имао времена да одбијем. “Ево хљеба", рече деда и стави га на сто. Та векна хљеба нас је одр жала у животу скоро недељу дана . Прича коју нам је деда испричао помогла ми је да схватим да се људи не могу дјелити по етничким припадностима, религији или било чему другом, већ само на добре и лоше. У својој глави сам Ибру и његову жену сместио на врх групе коју су сачињавају добри људи. Овај догађај ме је научио и нечему врло важном када је мој деда у питању. Сигурно је оставио веома позитиван утисак на Ибрин живот када се он тако радо одрекао једине хране, хране коју је намјеравао да подјели са женом током наредних неколико дана. Фрагмент из књиге „Није било моје вријеме да умрем” , страна 116-117 - Да ли су Ваши блиски пријатељи, који су Вас подстакли да напишете књигу, имали прилике да се упознају са рукописом? - Како бисте Ви, као аутор, у најкраће представили књигу? - Књига доноси обичну људску причу о патњи, страдању и преживљавању за вријеме рата у Босни, о уништавању једне предивне земље, о злим људима који су испливали на површину као и о добрим људима који су, без обзира на све, остали добри људи и чинили све да помогну своје познанике и пријатеље. - Како заинтересовани читаоци могу доћи до Ваше књиге? - Књига се може купити у многим књижарама у Америци, Канади, Британији, и Аустралији. Такође, може се купити на Интернету, на www.amazon.com у Америци, www.amazon.de у Њемацкој и Европи, као и на многим другим wеb страницама. На мојој web страници, www.savoheleta.com , се може наћи листа са Интернет- продавницама широм свијета гдје се може купити књига. - Једног од јунака Ваше књиге Ибру и његову жену сместили сте на врх групе коју сачињавају добри људи. Тај фрагмент илуструје овај разговор са Вама и први пут се појављује на српском језику у преводу Саше Важић. Узели смо овај фрагмент о добром дјелу човјека али и онај други- када из другог човјека, говори зло и рјешеност да пресудјује сам о нечијем праву на живот, да би читаоцу приближили тему и садржај књиге. Ваша књига је заправо, борба добра и зла. Како данас и у глобалном свијети а посебно у БиХ гледате на борбу те двије супротности? - Мој пријатељ из Америке, директор института који се бави промоцијом мира у свијету, ми је једном приликом рекао да ми живимо у свијету гдје је тако лако придобити масу људи, политичаре и новац да се иде у рат, а да је веома тешко то исто урадити са циљем промоције мира. Ово је случај свуда у свијету и чини ми се да зло често има више подршке него добро. Због тога се добри људи морају још више супростављати злу. Ја се надам да ћу својим примјером, кроз књигу и кроз мој будући рад, допринети промоцији мира. - Како су критичари у Америци примили књигу, да ли је било приказа књиге? - Књига је до сада добила веома позитивне критике од оних који су је прочитали. Многе дипломате, амбасадори и политички аналитичари из Америке су одушевљени књигом. Свакодневно ми се јављају обични људи из Америке, Канаде, Аустралије, и Европе који су прочитали књигу и сви имају само позитивне коментаре. Добијам често поруке од људи са простора бивше Југославије, свих националности, и сви до једног само имају ријечи хвале за књигу. - Са портала Сарајево X знало се од раније за негативне реакције на књигу коју, највјероватније, ти људи који су се о књизи изјашњавали тако како су се узјаснили нису ни прочитали. Рјечник који су користили, јесте рјечник мржње. Жалили су што Вас нису убили тада док је рат трајао. Хоћу да Вас питам о тим реакцијама али и да чујем Ваше мишљење о томе, поготово што је њихов рјечник и данас толико година послије рата рјечник мржње? - Очекивао сам свакакве реакције, али онај излив мржње и примитивности ме изненадио и запрепастио. Надао сам се да ће бити више нормалних коментара, али је опет зло преовладало. Наравно, нико од тих људи није прочитао књигу. Довољно им је било то да је један Србин написао књигу о догадјајима у Горажду за вријеме рата да ме прогласе лажовом. Са таквим људима, Босна и Херцеговина нема будућности. С друге стране, ови зли коментари ме само још више мотивишу да наставим са својим радом и промоцијом књиге у свијету. - Мислите ли се вратити у Босну и Херцеговину? - Ја често посјећујем Босну, тамо ми живе родитељи, фамилија, и доста пријатеља. Долазићу у БиХ и бившу Југославију кад год могу, али не вјерујем да ћу у скорије вријеме да се вратим да живим тамо. Тренутно завршавам постдипломске студије и планирам да наставим са школовањем и докторирам у области конфликт менаџмента и то ће ме задржати у Јужној Африци наредне двије године. Након тога ћу да радим у овој области, можда у Америци, негдје у Европи или у Африци.  Аутор на једном од сајмова књига у САД Миришући на домаћу шљивовицу, човек по имену Расим клатио се у столици док је оптуживао моје родитеље за гнусне злочине. "Сви сте ви исти! Неки од вас нас убијају гранатама и снајперима, неки достављајући обавештења својим пријатељима. Знамо да обавјештавате четнике радио станицом о нашим војним положајима. А ваше комшије су нам рекле да су вас видјеле како џепним лампама одашиљате сигнале према брдима." Био је 17. јун. Чули смо од комшија муслимана да је Расим спалио више српских кућа у нашем дијелу града од када су почеле борбе. Пијанац изранављена лица који је волио да изазива туче пре рата , он је од оних које мој отац никада не би пустио у кућу. Нико паметан му не би вјеровао. А ипак, муслиманска полиција га је врбовала када је почео рат. Родитељи нису хтјели да га пусте унутра. Његов митраљез их је приморао да се предомисле. Испитивао их је више од четири сата; моја сестра Сања и ја смо без речи сједили на каучу између маме и тате. Обучен у зелену маскирну униформу, Расим је сједио на столици, пушећи једну цигарету за другом. Његов митраљез је лежао близу њега, на трпезаријском столу, са пушчаном цјеви окренутом према нама. Посматрао сам како његова рука креће према АК-47 кад год не би био задовољан неким одговором. Миловао је цјев, клизио прстом према обарачу. Приче о шпијунима и свјетлосним сигналима нису за нас биле нове. Мој учитељ, наш пријатељ Тодор и многи други били су оптужени као шпијуни и убијени а да им претходно није било суђено. Убице никада нису могле да дођу до доказа, а у нашем случају оптужба за давање светлосних сигнала је била потпуно нелогична. Наш дом је био окружен зградама. "Једном је овде долазила полиција и претражила цијели стан", рече мој отац. "Нису пронашли ништа незаконито. Имао сам пиштољ, дозволу и метке. Одузели су ми све то и издали потврду." Моја мајка скоро повика: "Полиција може опет да дође и претражи кућу ако сумња да још увек нешто кријемо." Расим их је игнорисао: "Признајте, боље сада него после. Знам људе који су спремни да вас одведу на ријеку. Метак у главу, скотрљају вас у Дрину и онда пловите све до Србије." Моји родитељи изменише погледе, па онда погледаше сестру и мене. Могао сам да видим да су уплашени. Не рекоше ништа. Расим је сједио на тренутак чекајући. Онда одједном поче да маше пушком рекавши: "Ако не сарађујете, завршићете у Дрини". Затим устаде и оде, треснувши вратима за собом. Сједили смо слеђени. Ухвати ме страх; језиве мисли су ми се мотале по глави. Могли смо само да чекамо на смрт! Једино смо се могли надати да ће она бити брза, да нас неће много болети. Фрагмент из књиге „Није било моје вријеме да умрем”, страна 43 - 44 - Били сте тринаестогодишњи дјечак кад је избио рат. Књига је један документ о томе како је једна српска породица проживјела рат у Горажду на Дрини. Данас сте академски образован човјек који је на постдипломским студијама. Нема сумње, у свијету је велик број и Срба и Хрвата и муслимана из БиХ које су, као дјецу, вјетрови рата разњели по цијелом свијету у којем су стекли образовање. Шта бисте поручили политичарима у БиХ који својим чињењем а посебно нечињењем пројектују ситуацију такву каква је у БиХ? - Ја имам пуно пријатеља из БиХ који су студирали са мном у Америци и који су се вратили у БиХ. Недавно сам сазнао да њихове дипломе, са најпризнатијих универзитета у Америци, нису признате у Босни, и да морају да аплицирају некој БиХ институцији и да се надају да ће након неколико мјесеци и неколико стотина еура њихове дипломе бити признате. Овај примјер показује како политичаре у БиХ уопште не занима будућност земље и младих људи у њој. Умјесто да чине све да врате те младе људе и да на њима заснивају будућност, они их тјерају да заувијек напусте земљу. Жалосна је будућност са таквим политичарима. - Кажете да не знате због чега сте се одлучили да се бавите некадашњим конфликтом у Јужној Африци, али та тема уз оно што се лично доживјели доприњела је, претпостављам, да се укључите у рад покрета у свијету који раде на развијању мира тамо гдје су конфликтне ситуације. Шта мислите могу ли се на истом задатку наћи некадашња дјеца из некадашње земље, која су се образовала у западном свијету, на престижним универзитетима, па да то исто раде за добробит мира, толеранције и разумјевања медју различитим етничким групама на брдовитом увијек ровитом Балкану? - Ово се управо мени десило. 1999 године сам постао дио PeaceTrails Youth Leadership Programa који је сваке године окупљао око 40 младих људи из БиХ. Ми смо путовали у Америку на три седмице, тамо боравили у камповима за младе, након тога се вратили у БиХ и радили на разним пројектима у срединама гдје смо живјели. Прије шест године отишао сам да студирам у Америци, пошто сам добио стипендију од човјека који се зове Даниел Wхален, који финансира ПеацеТраилс Програм. Те године је још неколико мојих пријатеља из истог Програма добило стипендије, а сваке наредне године још неколико њих. У протеклих шест година, око 50 младих људи из БиХ је студирало у Америци, финансијски подржани од стране господина Wхалена. Већина ових младих људи жели да се врати у БиХ и помогне развоју земље. Многи су се вратили али не могу данас наћи посао у БиХ... - Вјероватно имате планове да се књига појави на српском језику. Када се то може очекивати? - Надам се да ћу ускоро наћи издавача заинтересованог да објави књигу на српском. Постоји велико интересовање за књигу у БиХ, Србији, као и медју нашим људима широм свијета који не разумију енглески. Посебно желим да књига изадје на српском ради мојих родитеља, који су главни јунаци књиге а не могу да прочитају књигу док не буде преведена на српски. |
