|
(Разговор са Тихомиром Левајцем, аутором првонаграђене приче на књижевном конкурсу часописа Дијаспора)
 Онај који би требао и морао све Србе света духовно да обједини, повеже и увеже, била би Матица српска. Да води бригу о идентитету српског народа, о српском језику, о духовном стваралаштву у целини, о националном питању, не, она се учаурила, затворила у себе. Уместо да свуда има своје цланове, огранке, одборе и пододборе, не, њено дејство се малтене не осећа ни у Новом Саду. Нешто је слично и са Српском академијом наука, али у блажој форми., каже у разговору за наш часопис књижевник Тихомир Левајац из Бања Луке
-Да ли сте боравили међу нашим људима у расејању?
Два пута, и оба пута у Канади. Први пут 1999. године, у време бомбардовања Југославије. Био сам три месеца, најдуже у Ванкуверу, где живи преко тридесет хиљада Срба, а онда у другим градовима Бритис-Колумбије, у Принц Џорџу, Тересу, Китимату... Тада је настала моја књига "Сањао сам Канаду", која управо говори о животу Срба у Канади.
Други пут сам боравио 2002. године, такође три месеца. Поред Ванкувера био сам у суседној провинцији, у Алберти, прецизније у Едмонтону, где сам и чуо причу за коју сам добио прву награду на вашем конкурсу.
-Какве утиске носите из сусрета са нашим људима?
-Утисци су различити, од, да се тако изразим, негативних до позитивних. Живот наших људи у туђем свету има више лица. Нема сумње да је емиграција увек сурова, нароцито у почетку. Ломи их носталгија, а у новој средини нису укорењени. Њихову судбину је можда најбоље окарактерисао један мој саговорник у Ванкуверу следећим речима: ´´Овде нисам, а тамо ме нема´´. Међутим, како су Срби прилагодљив народ, брзо се у нову средине интегришу, толико брзо да успут и своје корене бришу. Како Србин ни у шта не верује осим у живот, у трци за богаћењем, многи запостављају своје национално порекло, културу, језик, обичаје, што се другим народима, који су такође тамо дошли, не дешава. Свака част појединцима, али сам имао прилике да се у супротно уверим.
-Можете ли то да илуструјете на неком примеру?
-Како да не.
Ево, наоко миноран пример. Наши људи тамо олако пристају да им се имена мењају, преиначују, скраћују. Ако је некоме, рецимо, име Светозар, Светислав или Светолик, он без икаквог опирања пристаје да буде Стив. Као, њима је то име тешко, дуго, компликовано за изговор! А нама је лако да изговоримо, рецимо, Фицдзералд, или Статкон, је ли? А ако њихово име случајно погрешно изговорите, или не дај Боже, скратите, они одмах протествују, љуте се, негодују. И треба, јер тако се брани властити идентитет, а не олаким пристајањем на све.
Мени, овај, наоко ситан детаљ, много говори.
Или други пример. Ја сам у Ванкуверу два пута био на српској слави, за Никољдан. И шта сам видео? Наши људи који су у годинама, који су рођени овамо, који су се пре 15-20 година тамо доселили, између себе комуницирају на српском језику, док омладина, њихова деца, на енглеском. Баш је преко пута мене за столом седела једна група од 5-6 младића. Лепи, шармантни, шик обучени, и све време су на енглеском разговарали. Мени је то засметало, па сам их у једном тренутку питао зашто на српској слави, на крсној слави домаћина, највећој свечаности сваког Србина, многи би народи не знам шта дали да је имају, енглески говоре. Они су, малтене у хору, рекли да им је лакше. Наравно, сви они знају српски, али кад пошну њиме да пришају, наиђу на неку реч које не могу да се сете. Што, веле, да се напрезу, што свој живот да муче? Они су ту дошли да лакше и лепше живе, и крај приче!
А којим ће и каквим језиком њихова деца говорити, могу само да замислим.
-Нејасно је данас, шта је то дијаспора и ко припада којој дијаспори, и где, на крају, почиње дијаспора или расејање за један народ као што је наш. Где, за вас, почиње расејање српског народа?
-Дијаспора је расејање једног народа, а Срби су, као што знамо, имали трагичну историју. Да би сачували главу, веру, име или језик, или идући трбухом за крухом, расули су се по Балканском полуострву, где су у оквиру прве и друге Југославије ипак живели у оквиру једне државе. Истовремено, Срби су се расипали и по свету. После распада Југославије, стање се још више погоршало, тако што су многи остали ван матице, а још више их је из разноразних разлога у свет отишло. Међутим, за мене је веће расејање било у небризи Матице за свој народ који је остао ван ње или у свет отишао. Нико никад, никаква власт, није имао искрен однос према нашим људима који вани живе, већ их је свако на неки начин искоришћавао, употребљавао и злоупотребљавао. Сви облици сарадње, сви позиви на сарадњу су били симулирани.
Највише је за Србе у свету учинила наша црква, али ни она недовољно. И она је дуго била подељена, и сада када више није, поделе су, чини ми се, остале. Још се не могу влашниства разграничити, која црква шта наслеђује и ко којој цркви прпада.
-О српском културном и духовном простору желим да Вас питам. Где му је исходиште, докле досежу ти концетрицни кругови који се сире од исходишта? Ако је судити према конкурсу нашег листа за који сте Ви, према оцени жирија, написали најуспелију причу, тај културни простор је развејан по целом свету у мале, и углавном, неповезане кругове?
-Онај простор где нам свет не би могао ниста, где нас не може угрозити ни бомбардовати, ни увести санкције је културни и духовни простор. На жалост, ни он није јединствен, већ је поцепан. Срби су познати као расколнички народ, као народ који се у корену поделио, и који се вековима делио и многоглаво поделио, и међу собом завадио, па изгледа да му душманин и не треба.
Да смо, малтене, сами себи довољни.
Онај који би требао и морао све Србе света духовно да обједини, повеже и увеже, била би Матица српска. Да води бригу о идентитету српског народа, о српском језику, о духовном стваралаштву у целини, о националном питању, не, она се учаурила, затворила у себе. Уместо да свуда има своје чланове, огранке, одборе и пододборе, не, њено дејство се малтене не осећа ни у Новом Саду.
Нешто је слично и са Српском академијом наука, али у блажој форми.
-Роман "Јопет суданија" и насловом асоцира на Крајину, Кочића и српски народ. Шта је тема романа, је ли савремен роман и да ли обухвата "ову ситуацију"?
-У ширем смислу тема романа је последњи рат у Босни, односно догађаји који су се збили у Крајини. Кад сам написао деветнаест ратних прица, никако нисам могао да се помирим с тим да их као збирку штампам, већ да их, некао, објединим и од њих целину направим. Тразио сам неку савремену ситуацију у којој се прича прича као некад што се причала, и дошао на идеју да своје приче персонифицирам, да их замислим као натприродна, бестелесна, бића, која иду по српском народу и шире приче о рату. Ех, једног дана нека тајна полиција те Приче похапси и у Хаг спроведе. Тужилац једну по једну Причу на суд изводи и оптужује за оно за шта свет, углавном, с правом или без права, Србе оптужује. Тако се први пут у историји судства причама суди, односно приповедачевој истини у име неке апстрактне правде, а Приче се у току суђења, причама због којих су оптужене, бране.
Пошто су све Приче српског порекла, а бестелесне су, то је као кад судите духу једног народа.
То што је Хашки трибунал у рату, а сада поготову, са Србима радио и ради, поступао и поступа, као и свет у целини, то је, по мом мишљењу, одумирање људског достојанства. Без икаквог двоумљења, тамна страна савести човечанства.
Наравно, реч "суданија" алудира на Кочићеву истоимену приповетку у којој су аустроугарски судови судили Србима у Бањалуци. Значи, просао је један век, однос света према Србима се није променио. Опет нам се суди, као да је реч "јопет" синоним за сва зла овог света којим је историјско поднебље Крајине бременито.
-Колико је Кочић утицао на Ваш рад, а колико утиче на данашњу генерацију младих писаца?
-Кочић је на мене утицао тако сто ми је појачао национални набој, што ми је изоштрио сатирички дух, охрабрио да се ухватим у коштац са белосветским хохштаплерима који прекрајају овај свет како хоће.
А летве на оградама око насих цркава старије су од неких народа који нам судбину кроје!
Што се тиче утицаја Кочића на писце младе генерације, не примећујем га.
-Свако тежи за препознатљивим стилом и изразом. Колико Ви и како радите на томе?
-Као професор књижевности, наравно, знам да је најважнији елеменат књижевног дела стил и језик. Стил је бог књиге. Из њега све произилази, у њега се све улива. Без препознатљивог, властитог израза, писац нема шта да тражи у књижевности као уметности. То је као кад би неко, нечим, рецимо прутићем, или прстом, по хладном пепелу, шарао.
А после толико писаца, и код нас и у свету, имати свој стил, реченицу која не личи ни на чију, то је на први поглед немогуће.
Мене бије глас, да се тако изразим, да имам своју реченицу, а до ње нисам баш тако лако дошао.
Свој први роман, "За сунчевим кругом", писао сам седамнаест година. На реченици сам радио најмање седам-осам година. Нисам је имао, тражио сам је. Шта нисам с њом чинио! Окретао сам је, обртао, мењао дузину, ритам, интонацију, померао предикат, бркао редослед речи, да би у једном тренутку осетио да се она, некако, са мном, са мојим унутрашњим бићем, подудара. Да она дише онако како ја дишем. Тад сам знао да је то реченица за којом трагам, па ме, док пишем, обузимало осећање да се додирујем са вечношћу.
-Како изгледа актуелна књижевна сцена у Српској...
-Шаролико. Био је рат, па су људи свакакве трауме преживели. Или су били протерани, или остали без игде ичега, или су некога свога изгубили, или остали инвалиди, па су осетили потребу да се испразне. Чак су почели да пишу и они који никад нису ни помислили да ће писати. Међјутим, чини ми се да је огроман број тих дела без неког нарочитог књижевног нивоа, и уметничког значења.
-А како политичка?
-Отужно. Многе странке, као и појединци, боре се и дозвољеним и недозвољеним средстима, наравно све у име српског народа, да дођу на власт, на неку значајну функцију, само да се приближе парама, како би могли да их се домогну, или да их усмере тамо где они желе. О народним интересима само вербално воде бригу! Свака част појединцима, али се они на прсте могу пребројати.
-Како као књижевник доживљавате политичку ситуацију у БиХ?
-Мислим да БиХ, оваква каква је, на дуже стазе, нема никакву перспективу. Међународна заједница мисли да је овде неке ствари решила - није. Она их је само одгодила. БиХ може остати само на силу, уз константан притисак са стране. Ево, зашто то кажем. Сваком Србину у Босни је дража Србија од БиХ, Сваком Хрвату у Босни је милија Хрватска од БиХ. Сваком Бошњаку у Босни и дража је и милија било која исламска земља од БиХ. И како та замља, питам вас, сама од себе да опстане?
Наравно, био бих више него срећан ако би моје виђење будућности Босне било погрешно, када бих се преварио.
-Рођени сте у Србији. Живите и радите у Српској, где делујете и као писац. Којој књижевности припадате? Чијој?
-Ја сам све своје књиге, а њих је пет, први пут објавио у Београду, те сам прво примљен у Удружење књижевника Србије. Касније сам примљен у Удружење књижевника Српске. Међутим, ја осећам да припадам српском језику, ма где се њиме говорило и писало. Мислим да се и остали писци у Српској тако осећају. Уосталом, сви цланови Удружена писаца Српске су колективни члан Удружења књижевника Србије.
Удружење књижевника Српске малтене нема никакве везе са Удружењем књижевника Федерације БиХ, ни сарадње, ни комуникације. У последње време се нешто ради на зближавању, али су поделе толико велике, да у догледно време нема изгледа да постану једно.
-Шта мислите, како би Кочић одговорио на ово питање?
-"О боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадам над црним усудом свога Народа и Земље своје".
-Да ли ћете учествовати на наредном конкурсу "Дијаспоре"?
-Учествоваћу ако будем имао чиме да учествујем.
______________
Разговор са Тихомиром Левајцем, децембра 2003. године водио је Ацо Драгичевић. Поред електронског издања разговор са аутором првонаграђене приче на књижевном конкурсу Дијаспоре, објављен је и у штампаном издању листа, број 38, април - мај 2004. године
|
