Позив

Камо лијепе среће да нема потребе за овим писмом

Обраћам се грађанима Сарајева и Босне и Херцеговине, градским властима Сарајева и властима Федерације Босне и Херцеговине, истинољубивим и слободољубивим писцима и јавним радницима цијелог свијета да дигну свој глас у одбрану истине и слободе!

Пише: Милосав Попадић

У Сарајеву се, јављају - поводом 100 година од почетка I свјетског рата - 28 јуни 2014 припрема велика (централна) свечност, на којој ће се Гаврило Принцип прогласити терористом, а престолонасљедник Фердинанд невином жртвом. И да ће на мјесту гдје је био Музеј "Младе Босне" бити подигнут споменик Францу Фердинанду.

Ако је истина, то је злоћудна и злослутна идеја. Није то само фалсификовање историје, него и скрнављење које води у директну конфронтацију Бошњака и Срба којима је судбина додијелила да живе једни поред других, једни с другима, заједно, а то је могуће само ако се поштују узајамне разлике и не скрнаве светиње једни других. А Гаврило Принцип је великомученик, борац за слободу - српска светиња.

Такво обиљежавање стогодишњице И свјетског рата није у интересу ни Бошњака ни Срба, већ само људи који не желе добро ни Србима ни Бошњацима.

Политика перманентног конфликта је контрапродуктивна, јер нас стално враћа на полазне позиције.

За катастрофу какав је био И свјетски рат требало је да се стекну бројни услови, које је објективна историографија помно истражила и објелоданила.

Наводим сажето узроке како их виде британски историчари:

У претпосљедњој и посљедњој деценији 19 вијека, британски социјални дарвинизам се спарио са њемачком органском државом; борба за опстанак се преноси са јединке на нацију и расу; народи се дијеле на више и ниже расе, што ће кулминирати 20-их и 30-их година 20 вијека у њемачком нацизму.

Британска империја као водећа индустријска сила стиче јаке конкуренте у Њемачкој, САД, Француској и Русији, што у знатној мјери компликује односе међу великим силама. Британија се испочетка диви темпу индустријске револуције у Њемачкој, да би ускоро почела да страхује од тог темпа.

Крајем 19-ог и почетком 20-ог вијека- у периоду од 20 година - Њемачка доживљава прираштај становништва од преко 20 милиона, од чега 12 милиона тражи запослење у индустрији.

Нагли развој њемачке индустрије има за посљедицу велике миграције село-град, ствара се пролетаријат који пријети пролетерском револуцијом; кајзер се осјећа угроженим и споља и изнутра и грозничаво се припрема за рат, било грађански или са вањским непријатељима.

Он тражи мјесто под сунцем - друго име за Хитлеров Лебенсраум - осјећа се окруженим непријатељима, прокламује Wелтполитик. Страхујући од британске поморске блокаде, он улаже велика средства у изградњу ратне и трговачке флоте, што заоштрава односе са Британијом, САД и Француском.

Британија страхује од могућег савеза Њемачке и Русије, Француска не може да прежали губитак Алзас-Лорене, Русија страхује од њемачке експанзије на исток.

Француска и Русија, па Француска и Енглеска, па Енглеска и Русија стварају Тројни савез; Њемачка подиже царинске баријере на увоз пољопривредних производа, а истовремено страхује да би Британија, Француска и Русија могле поступити на сличан начин, чиме би њемачки извод (1/3 БНП) - а тиме и индустријски градови - трпио велику штету и на тај начин изазива напетост у односима са царском Русијом.

То су само неки од узрока, списак ни издалека није потпун, који се могу наћи у свакој књизи која се бави И свјетским ратом.

Гдје је ту Србија? Гдје је ту Гаврило Принцип?

Србија је трн у оку Двојне монархије још од 1906 кад је увела високе царине на увоз свињског меса из Србије, њихови односи се још више погоршавају 1908 кад је КуК самовољно анектирала Босну и Херцеговину, а нарочито се заоштравају посље балканских ратова. Не само за Хрвате и Словенце, већ и за Чехе, Словаке и Пољаке Србија и Црна Гора су узор, Пијемонт, што за пољуљану централну власт у Бечу представља велику главобољу. Беч страхује од расула какво је већ захватило Отоманско царство. КуК је посље атентата послала Србији ултиматум који је својим садрзајем запањио и Кајзера и цијели свијет, али је Србија - упркос томе - од 10 тачака одбила да прихвати сомо једну, што је Бечу и Берлину било довољно за објаву рата, премда ни сама КуК није оптужила владу Србије да је организовала атентат, већ да је само на својој територији "толерисала махинације разних друштава и удружења уперених против монархије..." Предсједник британске владе Греј је предложио кајзеру да се сазове међународна конференција на којој би се ријешила спорна тачка ултиматума, што је кајзер - коме је било стало до рата - одлучно одбацио. КуК објављује рат Србији, Русија - као савезник Србије - објављује рат КуК, а кајзер - као савезник КуК не објављуе рат Русији него Француској коју напада преко неутралне Белгије, што присиљава Велику Британију да објави рат Њемачкој.

Гаврило Принцип је гимназијалац, пјесник. Као и већина Срба, он тешко подноси аустроугарску окупацију, из више разлога: прво, велике силе су на Берлинском конгресу дале мандат Аустроуграској да "пацификује" Босну и Херцеговину, тиме су напори, жртве и резултати устанка 1875-78 пали у воду, што оставља горак укус у устима народа, јер ни напори, ни жртве, ни резултати нису били мали; друго, народи у окупираној БиХ немају исти третман: однос према Србима је од самог почетка дискриминаторски, насилнички; треће, Калај покушава да Србима и Хрватима у БиХ на силу наметне босанску нацију; четврто, самовољна и бесправна анексија Босне и Херцеговине - као и за многе гомназијалвце, студенте, интелектуалце - за Принципа постаје потпуно неподношљива. Оснивају се тајна удружења, организације, међу њима и "Млада Босна", у чијим редовима је и наш нобеловац Иво Андрић.

Сарајевски атентат

Посјета престолонасљедника Франца Фердинанда Сарајеву на Видивдан 1914 била је срачуната на то да оскрнави једну српску светињу, да понизи и иритира Србе. Гимназијалац и пјесник Гаврило Принцип није могао да поднесе то понижење.

Гаврило Принцип је крив за смрт престолонасљедника и његове супруге и он је своју кривицу платио животом, али је он овим чином изразио и отпор народа завојевачу. Као малољетан није могао бити осуђен на смрт, већ на доживотну робију. Бачен је у оковима у мрачну ћелију с чијег је плафона стално капала студена вода, без права на добијање поште и посјете родбине и пријатеља. Готово пуне четири године. У односу на те услове, смрт је златна. Умро је у Терезину 28 априла 1918. Војник Франтишек, стражар пред Гавриловом ћелијом те ноћи - запамтио је гдје је Гаврило закопан и кад се - након распада КуК - вратио кући, он је то мјесто обиљежио српском заставом. Захваљујући војнику Франтишеку, нађене су кости Гаврила Принципа и пренијете у Сарајево.

Не може се ни замислити самоћа коју је Гаврило морао да подноси у годинама што су претходиле његовој смрти. И сам покушај да се то разумије на неки начин би умањио димензије његовог страдања. Јер, Гаврило никоме није испричао своју историју. Нема одјека његових ријечи и мисли које су се ковитлале у његовој свијести - не, све док се његова свијест није угасила. Оне могу да се схвате тек посље његове смрти, с ону страну гроба који он дијели са своја три друга на једној подини у Сарајеву. Али, његову самоћу и његове мисли можемо да схватимо ми који сад живимо под моћнијим сатрапима у префињенијим и злоћуднијим империјама.", каже Ханс Конинг у књизи Деат оф а Сцхоолбоy.

То је Гаврило Принцип, великомученик, борац за слободу, симбол отпора завојевачу. Он је положио свој живот на олтар слободе. Њему је мјесто у свјетском календару бораца за слободу.

Бацити анатему на прегаоца Гаврила Принципа, а Францу Фердинанду - који је инкарнација окупаторске моћи - подићи споменик може само неко ко хоће да сломије вертикалу људског достојанства зарад мрачних туђих интереса, а тај не само да није пријатељ Срба и Бошњака, он удара у темеље човјечности. Тај хоће да лиши све људе права на отпор завојевачу и поробљивачу.

Ја толико. Чиним што могу као човјек и грађанин.

И лијепо вас молим, учините и ви, спријечите ово светогрђе! Не дозволите да се скрнави име и гроб Гаврила Принципа. И не заборавите: НЕ МОЖЕ СЕ СУНЦЕ ЗАМАЗАТИ КАЛОМ.