 Загледан у завичајне даљине. Писац Давид Албахари
- Шта је било опредељујуће да спакујете кофере и да се придружите милионима Срба који живе у расејању?
- Оно што је највише утицало на одлуку о одласку била је брига за децу, односно, жеља да одрасту негде далеко од ратних збивања. Осим тога, у то време, пре петнаестак година, осећао сам да ми је, уколико желим да напредујем као писац, такође потребно да се удаљим од мрачне свакодневице у коју се претворио живот у Србији. Стицајем околности, тада сам добио позив да проведем годину дана на универзитету у Калгарију као тзв. „боравишни писац“ и то је омогућило да се наши планови остваре.
- Шта је предност а шта недостатак за једног писца који живи у расејању?
- Несумњива предност за таквог писца јесте чињеница да је, чином удаљавања, себи заправо дао већу меру слободе у описивању и процени онога што се догађа ”код куће”. Главни недостатак је, наравно, чињеница да је далеко од своје праве домовине, тј. од свог језика, што у њему раније или касније ствара утисак да пише језиком који, осим њега, нико више не разуме. Тај утисак је, наравно, варка, али има у томе истине. Језик се, наиме, веома брзо мења на неким нивоима – рецимо, у говору младих особа или у ”језику улице” – и ако жели да пише о тим темама, писац који живи у расејању мора да буде изузетно опрезан.
- Пекић је негда записао како је некад добро отићи у иностранство да би се Отаџбина боље видела. Држимо да је у праву, јер одавде се Отаџбина, уз неминвно поређење са развијеним светом, заиста боље види. Ви сте и Тамо и Овамо, више физички Овамо а духовно Тамо. Каква су Ваша виђења о Отаџбини која предуго тражи себе и пут ка развијеном свету?
- Да, Пекић је свакако био у праву јер се често боље види са велике удаљености него из непосредне близине. Међутим, незахвално је са те безбедне удаљености давати савете ономе ко је остао и понео на својим леђима терет директног учествовања у остваривању промена. Оно што ми највише смета јесте непрекидно сагледавање себе као жртве разних завера, стална оспеднутост тиме ко је потив нас а ко је стварно за нас. На тај начин троши се огромна енергија која је могла много боље да се употреби, пре свега за изградњу националног јединства које је, и после свих ових година, упадљиво одсутно.
- Ваша књига прича ”Сваке ноћи у другом граду”, појавила се у јубиларном 100. колу Српске књижевне задруге, најстарије издавачке куће код Срба. Желимо Вас питати о положају и односу нациоалних институција културе код Срба према делу народа који живи у расејању. Каква је ваша оцена њиховог рада у том погледу?
- Ако не грешим, последњих година ствари су се поправиле, добрим делом захваљујући и бољим коришћењем савремене технологије, односно, компјутера и интернета. Имајући у виду управо ту линију развоја, требало би ићи на развој програма који би били занимљиви и привлачни појединцу, ономе који користи компјутер код куће. Наравно, не треба занемарити исељеничке клубове и организације, али треба прихватити и нову стварност – децу ћете, на пример, лакше заинтересовати за учење нашег језика неким пригодним компјутерским програмом него стандардним курсом језика у клубу или црквеном дому.
- Како се борити против све чешће неприродне употребе страних речи у српским новинама и телевизији? У једном делу које неупућени приписују Стефану Немањи а не његовом аутору књижевнику Мили Медићу- Завештење о језику, постоји и ова реченица ”Неузимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио”. Како Ви гледате на овај проблем?
- Нема језика на свету који је слободан од утицаја других језика. Тиме не заговарам неограничено коришћење страних речи већ сматрам да је увек неопходно видети резултате језичке праксе. Рецимо, код нас се за велики број алатки и делова мотора користе њихови немачки називи. Инсистирати на томе да се, као што сам написао у тексту ”Писац”, уместо речи ”шрафцигер” користи ”одвртка” или ”завртка” представља залудан труд. Дакле, нисам за неограничено уношење туђих речи у наш језик, већ се залажем за уважавање онога што сам језик – који у извесном смислу јесте живо биће – прихвати и усвоји. Много је горе насртати на језик разним административним мерама јер оне ретко када дају добре резултате. Уосталом, када би се из српског (или из било ког друго језика) избациле све стране речи, бојим се да многе ствари више не бисмо могли да изговоримо.
- Турбо-фолк се одавно одомаћио у нашем народу. Колико култура турбо-фолка утичена читалачке навике нових нараштаја како у Србији, тако и у расејању па и на усмјеравање једне младе личности у будућем животу? Ово Вас питамо због тога што је расејање препуно примера да су младим људима идоли звезде турбо фолка.
- Нисам толико добар познавалац турбо фолка да бих могао прецизно да одговорим на Ваше питање, али свака музичка поткултурна група која слави новац, луксуз и непотребно расипање (као, на пример, многи хип-хоп певачи и репери у америчкој популарној музици) нуди моделе понашања који су привлачни младима и против којих се тешко може борити. Та привлачност је често привремена и повезана са одређеним узрастом, јер живот не трпи одлагања. Лепо је, наиме, сањати да сам звезда турбо фолка, али ако сам због тога занемарио школовање, сигурно ми неће бити пријатно да целог живот разносим пице или перем подове.
- На једној страни имамо бројне агенције и менаџере који се брину о гостовању звезда етраде у расејању и који заједно зарађују на носталгији развејаних по белом свету. На другој страни не постоји неко тело, агенција или менаџер који би истинским уметницима, а посебно писцима из Отаџбине омогућили одлазак међу своје у бели свет. У Канади, где је усељеничка популација из Србије доста јака, постоје и позоришта и Српски културни центри и медији који заједнички раде на неговању српске културе. Колико траже писце у Канади да се појаве међу њима?
- Све је ипак повезано са зарадом. Естрадне звезде доносе већу зараду од, рецимо, позоришних представа, а те представе су исплативије од гостовања писаца. Ако тако гледамо, онда није чудно што писци ретко долазе међу наше људе у расејању. Сасвим је извесно да би писци били свугде радо дочекани, али за то би било потребно направити посебне програме у чијој реализацији би учествовали, на пример, министарства за дијаспору и културу, разна удружења писаца, локалне уметничке фондације и друга тела. То би захтевало доста посла, али на тај начин би могао да се направи изузетно добар програм представљања наших писаца заинтересованим читаоцима у расејању.
- У Вашој књизи "Дијаспора и друге ствари", у причи "Игре", описујете тренутак који се сваком досељенику деси барем једном, а то је да зажали због одласка у иностранство. Ако се досељеник одлучи на останак, до које се границе треба прилагодити новој земљи боравка?
- Питање прилагођавања представља лични избор који је повезан са ставовима средине у којој се та особа налази. У неким срединама се добронамерно гледа на прилагођавање и оно се подржава на све могуће начине, али у неким срединама није тако. Најгоре је, наравно, када се прилагођавање претвори у карикатуру, односно, када човек на силу покушава да буде нешто што не може да буде. Нека мера прилагођавања је свакако потребна, јер се на тај начин олакшава боравак у туђој средини, али она не би смела да се уради по цену губљења основног идентитета. Нема никаквог разлога да се стидимо места са којег долазимо.
- Како себе радије видите – као писца приповедне прозе или романописца?
- Себе видим као писца кратких прича који понекад, мада не тако ретко, одлучи да неку кратку причу претвори у роман. Приче ме привлаче због тога што пружају неисцрпне могућности за трагање за новим формама и начинима приповедања. Невероватно је колико нових могућности нуди писање сваке приче, и то на малом простору од неколико страница. Стога и данас, после десетак књига прича, сваку нову причу коју започнем осећам као почетак новог језичког чуда.
- Шта тренутно има ново у стваралачкој радионици Давида Албахарија. На чему радите?
- Увек радим упоредо на неколико рукописа. Сада, на пример, радим на новом роману, али и на новим причама. Пишем текстове и есеје за разна гласила, а преводим и песме америчке песникиње Аи. Покушавам да напишем један драмски текст, али на том плану морам још много да учим.
- Један сте од најпревођенијих писаца који пишу на српском. Да ли се може очекивати појављивање неког Вашег дела на шведском?
- Током ове године шведска издавачка кућа Транан објавиће превод мог романа ”Мамац”. Надам се да ће шведским читаоцима роман бити занимљив и да ће га критичари добро оценити, јер би то онда вероватно омогућило објављивање још неке моје књиге на шведском језику. С обзиром на то да је ”Мамац” већ објављен у Данској и Финској, било би лепо да се, после објављивања у Шведској, за тај роман заинтересује неки издавач из Норвешке. Тако би то постао прави скандинавски ”Мамац”.
Ален Ђелић & Ацо Драгићевић
Дијаспора, број 68/март-април 09
|
