|
Издавачка кућа “Мали Немо” радо је прихватила да објави превод “хаику романа” “Haiku Guy” америчког писца Дејвида Џ Лануа (преводилац: Саша Важић) који на српском носи наслов “Хаиђин”. Велики хаику песник, одличан познавалац кретања у свету хаикуа, боравио је у Београду током одржавања Међународном сајма књига, где је присуствовао и годишњој скупштини Хаику удружења Србије и Црне Горе. Заједно са преводиоцем промовисао је издање своје књиге на српском језику а затим посетио и Међународни сајам књига.
Занимљиво је било чути како је овај Американац доживео сусрет са Београдом, хаику песницима који певају на српском, као и са обичним људима у Београду.
 Дејвид Џ Лану
Дијаспора:Ко су Вам омиљени песници и зашто?
Дејвид Џ Лану: Што се тиче западњачке поезије, допадају ми се Данте, Чостер, Виљем Блејк, Волт Витман, Пабло Неруда и Џек Керуак (овде не мислим само на његове хаику песме, попут оних са његове славне плоче “Блуз и хаику”, већ и на његове веома рискантне песме у прози). Ова имена су ми просто пала на памет, али кад боље размислим, увиђам да то има неке везе. Данте и Чостер су писали песме које су представљале изазов за друштво у коме су живели и са намером да мењају свет. Блејков мистицизам и друштвена освешћеност, Витманово екстатично “опевање” Америке, Нерудино елементарно слављење љубави и обичног човека и Керуаков смео подухват у коме су његов живот и уметност постали нераздвојиви. . . сви ови писци су схватили трансформишућу снагу поезије и њен значај. А сви они су учили из традиције, али су имали смелости и да је надиђу. Што се источњачке поезије тиче, волим, наравно, Ису—чије песме преводим последњих двадесет година О Лао-цеу размишљам као о песнику, мада ми је један кинески научник рекао да он то није. И да заокружим ову листу источњачких песника са Румијем из старе Персије. Ево и објашњења: Иса је реалистичан, смео, комичан, продуховљен, хуман, Лао-це се усуђује да преиспитује најдрагоценије предрасуде а Руми је екстатични пророк чије нас дело уводи у нове видове освешћивања. То су моји омиљени светски песници јер би без њих свет био много гори. Да није њих, не би било ни моје поезије, ни поезије многих других.
Дијаспора: Шта је за Вас хаику поезија и зашто сте одабрали ову древну поетску форму да преко ње изразите свој унутрашњи живот?
Дејвид Џ Лану: . За мене хаику представља могућност да се отворим према овде и сада, изнутра и извана, да станем, гледам, слушам и откривам. То је пут враћања мудрости детета: отвореног, које не просуђује, које је узбуђено због свих чуда живота, које одрасли узимају здраво за готово и, нажалост, престају да уочавају.
 Насловна страна хаику романа на српском
Дијаспора: Ваше име се чешће доводи у везу са Кобајаши Исом и Вашим преводилачким радом на његовим хаику песмама него са Вашом личном хаику поезијом. Познато је да сте посветили много времена, енергије и љубави креирању вебсајта посвећеног Иси, писању књига ( Issa: Cup-of-Tea Poems; Selected Haiku of Kobayashi Issa, Pure Land Haiku: The Art of Priest Issa, Haiku Guy) и бројних есеја о Иси. Како то објашњавате? Зашто сте изабрали баш Ису од, рецимо, четири стуба хаику поезије старог Јапана?
Дејвид Џ Лану: Одлучио сам да учим јапански само да бих могао да преводим хаику песме. Нисам одмах могао да се определим за одређеног песника. Стога сам прегледао 4 књиге Р. Х. Блајтовог Хаикуа и преписао песме које су на мене оставиле најјачи утисак. То сам учинио тако што сам песме исписивао на једној половни странице, а име песника на другој. Када сам са тим завршио, пресавио сам странице тако да сам могао да видим само хаикуе, а не и имена аутора. Прегледао сам их и заокружио десет песама које су ми се највише допале: оне које су на мене оставиле најјачи утисак, и интелектуално и емотивно. Онда сам расклопио странице и изненадио се када сам видео да је чак девет песама које сам заокружио написао Иса. Тако сам кренуо са читањем и превођењем Исиних песама, не знајући у то време да их је написао преко 20.000. Ипак, нисам зажалио. Допада ми се Исина бестидност као песника и, као што сам већ поменуо, његова хуманост. Није се плашио да од добрих и лоших тренутака свог личног живота сачини поезију; његов живот и поезија су, заправо, били једно те исто. Тако је за њега хаику постао начин будистичког ослобођења, начин да се буде део света, да се прихвате његови дарови у духу дубоке захвалности и духовне резигнације. Због тога је себе називао “Иса свештеник хаику храма”. Много је тога чему нас он може подучити и ја свакога дана научим нешто више преводећи га.
Дијаспора: Познато је да сте до сада написали три јединствена хаику романа, можда једина те врсте на свету. Један од њих (Haiky Guy) се опет бави (углавном, али не и једино) Исом, значењем и писањем хаикуа. Верујем да је привукао велику пажњу хаику кругова (као што је привукао моју), посебно стога што се бави питањима везаним за хаику на индиректан, да тако кажем, “лежеран” начин, а ипак нас учи много тога о хаикуу, да не говоримо о Иси и другим, скоро једнако важним, јунацима овог романа. Друга два су Laughing Buddha и Haiky Wars. Можете ли нам рећи нешто о овој «хаику новелистичкој» страни Ваше личности? Шта Вас је навело да напишете ове романе и на какав одјек су они наишли у јавности и посебно код хаику песника?
Дејвид Џ Лану: Почео сам да пишем Haiky Guy-а са идејом да послужи као приручник за писање хаикуа прерушен у форму романа. Изненадило ме је како су ликови и прича почели да се пишу сами од себе. У неколико наврата кажем читаоцу да осећам као да неки невидљиви Буда управља мојим пером; ово није никакво претеривање. Изгледало је да се прича сама пише. То не значи да ја нисам интервенисао. Пустио сам да моје перо просто тече на преко 500 страница рукописа, а онда наставио да скраћујем и скраћујем да би на крају остало само око 125 страница коначне верзије. Laughing Buddha је другачија прича, али су у њој многи од истих ликова у новим ситуацијама. Посматрам “хаику роман” као изданак хаибуна (комбинација хаикуа и прозе): хаибун који се користи елементима савременог прозног дела. Дакле, као “хаику романописца”, себе сматрам песником у традицији Башоа и Исе, који смештају своју поезију у прозни контекст са надом да ће проза појачати одјек поезије и обрнуто. Што се тиче Haiky War-а, самостално сам објавио издање од 100 примерака док сам био у егзилу због урагана Катарине. Они су продати, тако да сада трагам за “правим” издавачем. Забавно је писати хаику романе. Требало би да их свако пише! Што се тиче реакције јавности, чуо сам лепе коментаре хаику песника али, за сада, нису пронашли пут и до шире публике.
Дијаспора: Мада је хаику поезија најраширенија поетска форма која се данас пише у свету, још увек је (чак и после више стотина година) њено тржиште ограничено и мало. Реч професионалних критичара се о њој ретко може чути. Вероватно је тако свуда у свету... Како бисте Ви то објаснили? Може ли ишта да промени положај хаикуа?
Дејвид Џ Лану: Данас ме хаику подсећа на пасторалну књижевност ренесансне Европе. Засноване на класичним примерима (баш као што је хаику потекао од старих јапанских мајстора), ове приче о пастирима на пољима нису сматране “озбиљном” књижевношћу. А ипак, смештањем радње и дијалога ван градског и дворског живота, пасторални песници су добили јединствену повољну могућност да критикују корупцију центра културе. На сличан начин нас хаику одвраћа од центара културе и моћи. Многи га одбацују као пуку “песму природе”; њима се он не чини тако значајним као, рецимо, роман о рату или политичком скандалу. Као и пасторални песници, и хаику песници радо одступају од популарних тема и начина писања. Из потребе, они су супротстављени друштвеним нормама и традицијама, јер нису заинтересовани, попут уметника, за главне токове онога што тишти модерну, капиталистичку културу: новац, статус и успех, где се под “успехом” подразумева то колико се неко високо попео на друштвеној лествици и који, на свом дну, гура све више људских бића у каљугу сиромаштва и очаја. Требало би да будемо поносни што хаику није “популаран” јер то значи да он, као жанр, стоји изван владајуће културе, попут оних имагинарних пастира на травнатим брежуљцима, који изговарају нешто што нико други не може рећи ни на који други начин: о поновном успостављању веза са Природом и међу људима, о исцељењу од отуђености коју индоктринира популарна култура.
Дијаспора: Колико се зна о балканској књижевности у Вашој земљи ?
Дејвид Џ Лану: Просечан Американац зна мало или нимало о балканској књижевности, али је, исто тако, тачно и да просечан Американац зна мало или нимало о америчкој књижевности, изузимајући неке популарне бестселере. Тужна је то истина о мојој земљи, где људи више знају о филмским звездама и поп певачима него о књигама. Као писац, суочавам се са овом истином сваки пут када издавачу пошаљем рукопис неке своје књиге и будем одбијен речима: “Не видимо тржиште за овакво књижевно дело”. Као професор енглеског језика, са овом истином се суочавам сваки пут када упитам студенте “Шта читате из задовољства?”— и када ме они тупо гледају. О балканској књижевности се зна на неким факултетима, посебно онима који имају одсеке за славистику. Добар избор из балканске књижевности и критике се може наћи у “North western University Press”. Познајем и два професора/писца из Србије који живе у САД и који су превели своја прозна дела. То су Томислав Лонгиновић и песникиња Биљана Обрадовић. Биљана ми је колегиница са одсека за англистику на Ксавијер универзитету у Њу Орлеансу.
Дијаспора: Да ли сте Ви лично упознати са српском и балканском књижевношћу и шта о томе можете рећи?
Дејвид Џ Лану: Пошто сам укључен у збивања у “хаику свету”, познато ми је понешто о хаику покрету на Балкану. Знам да је јапански хаику у Европу увео Владамир Девидé, одличан хрватски преводилац и професор. Семе које је он посејао израсло је у импозантну хаику заједницу на Балкану. У ово сам имао прилику да се уверим из прве руке када сам присуствовао скупштини Хаику удружења Србије и Црне Горе у Београду (октобар 2007) и учествовао на два састанака бугарских хаику песника у Софији (јул 2005. и мај 2007). Захављујући овим скуповима и дарежљивој размени књига, које је, изгледа, увек део таквих догађаја, упознао сам се са делима неколико одличних песника из Србије, као што су Димитар Анакиев , Драган Ј. Ристић и Саша Важић, а у Бугарској, Петар Чухов и Лудмила Балабанова. На универзитету држим виши семинар о “светском хаикуу” у који укључујем књиге неколико балканских песника. Моји студенти су импресионирани имагинацијом и снагом ових песника. Велики је допринос Балкана светском хаику покрету.
Дијаспора: Какви су Ваши утисци о Београду и нашим људима које носите собом у Њу Орлеанс?
Дејвид Џ Лану: Заљубио сам се у Београд током кратког времена које сам провео у њему. Због термина одржавања скупштине Хаику удружења Србије и Црне Горе и Међународног сајма књига морао сам да ограничим боравак у Београду на само три дана, јер сам због наставе морао да се вратим у Њу Орлеанс. Али, и током та три дана моји љубазни домаћини, издавач и преводилац, заједно са другим пријатељима и комшијама, показали су ми многе делове града, будећи у мени осећај да сазнам и видим још више. Уживали смо у фантастичној храни код “Два јелена”, уз звуке серенаде предивне групе музичара; шетали смо старом турском тврђавом с погледом на реку под блиставим пуним месецом, пили и играли на једном сплаву до зоре. Београд је дефинитивно град који желим поново да посетим, али на три недеље, не на три дана!
Дијаспора: Да ли сте задовољни пријемом на који сте, као “haiky guy”, аутор и особа, наишли код хаику песника и других Срба које сте упознали?
Дејвид Џ Лану: Хаику песници су ме срдачно дочекали и учинили да се осећам добродошао и као код куће. На крају једног састанка са њима рекао сам како сам присуствовао скуповима хаику песника у Америци, Јапану и другим земљама и да сам увек био импресиониран начином на који хаику песници широм света чине једну породицу. Српски песници које сам упознао дефинитивно су оснажили ово осећање блискости и заједничког циља. И други Срби су учинили да се осећам добродошлим. На Сајму сам на штанду једног издавача пио виски са писцима, измењујући са њима многе здравице и споразумевајући се најбоље што смо могли - некад на енглеском, некад на француском. Ту сам упознао и Братислава Миланови ћа - Бату, рођака моје колегинице Биљане Обрадовић, који ме је интервјуисао за радио. После тога смо пили пиво и вечерали са српским пријатељима у ресторану “Господарска механа”, предивном месту које, рекли су ми, од 1820. године послужује традиционална српска јела. Мој нови пријатељ Бата је инсистирао да нас части, а ја се надам да ћу то једнога дана моћи да му узвратим, ако икада дође у Њу Орлеанс. Људи које сам срео у Београду нису могли да буду срдачнији и да покажу више пријатељске наклоности! Волео бих да им свима покажем како се ми забављамо у Улици Бурбон ако их ветрови судбине једном донесу у мој град.
Дијаспора; Какве сте утиске понели са Међународног сајма књига?
Дејвид Џ Лану: Био сам задивљен величином и гужвом. Тај осећај вибрантног узбуђења који је владао на том месту више ме је подсећао на неки спортски догађај него на сајам књига. То ме је уверило да Србија има ватрену и здраву “књижевну културу”. Да будем потпуно искрен, осетио сам љубомору; никада нешто слично нисам видео у Америци. Лично сматрам да је Сајам књига био најважнији догађај на мом кратком путовању у Србију. Потписивао сам књиге све док мој издавач, Милан Орлић из “Малог Нема”, није остао без иједног примерка.
Дијаспора: Има ли још нечег посебног у вези са Вашом посетом Београду што бисте желели да издвојите?
Дејвид Џ Лану: Причали су ми људи, када су озбиљније ствари у питању, о НАТО бомбардовању. Једне ноћи, када смо се враћали кући код мог домаћина, а био сам почаствован да боравим у његовом стану, показао ми је споменик у цвећу подигнут у част девојчице која је погинула за време НАТО бомбардовања. То ме је подстакло да напишем хаику:
прохладна магла —
ратни споменик
петогодишњакињи
Чињеница да су се рат и страдање људи стварно десили дубоко ми се урезао у памћење. Ово свакако није најлепша успомена на моје путовање у Београд, али је веома значајна.
Дијаспора: Можемо ли се надати да Вас опет видимо у Србији? Ако да, зашто и када?
Дејвид Џ Лану: Волео бих са се вратим у Србију. Пошто ће ми Унивезитет омогућити да путујем из професионалних разлога, један од којих је и потписивање књига, надам се да ће једнога дана мој други роман “Laughing Buddha” бити преведен и објављен на српском језику—што би била добра прилика да поново дођем у Србију. Надам се само да ћу следећи пут моћи да останем дуже од три дана!
__________
Дејвид Џ Лану је професор енглеског језика и светске књижевности, преводилац јапанских хаикуа и писац "хаику романа". Дипломирао је на Универзитету Креигтон у родном граду Омаха, Небраска (1976), а магистарску и докторску титулу добио на Универзитету Небраска-Линколн (1977, 1981). Од 1981. године предаје енглески језик на Ксавиер Универзитету у Њу Орлеансу. Године 1982. се упознаје са хаикуом. Учио је јапански језик и посетио Јапан 1987. и 1988. док је радио на преводима Исиних песама, који су објављени 1991. ( Issa: Cup-of-Tea Poems, Asian Humanities Press ). Јапан је посетио још у три наврата, 2001, 2003. и непосредно пре доласка у Београд (одржао је предавање о Иси и будизму у Будистичком храму). Хаику песме и критички осврти су му објављени у Modern Haiku , Frogpond ,Bottle Rockets , Ginyu (Токио), Jointure (Париз), Poesia (Милано), Literaturen Vestnik... и другде.
__________
Са Дејвид Џ Лануом разговарала је Саша Важић, преводилац његовог романа «Haiky Guy» на српски језик, који се под насловом «Хаиђин» појавио у октобру прошле године.
|
