 Милован ДанојлићЈедно је познавати свој род, волети га, и критиковати га изнутра, а друго нападати га, незналачки споља, каже познати српски писац Милован Данојлић за Дијаспору. Разговор који је са Данојлићем водила Слободанка Боба Спендруп забележен је у октобру прошле године за време његове друге посете Шведској. - Иако веома критичан према свом племену, у часу кад су га стали одасвуд сумњичити и оптуживати за најцрња зла, осетио сам потребу да се с њим безусловно солидаришем. - Давати генерално лоше оцене о целом једном народу, одлика је фашистичког мишљења. - Рекао бих да излазимо из најтежег раздобља, па ће, тиме, бити мање потребе за оваквом врстом ангажовања. Већ се почињем враћати малим, личним стварима. Писац припада свом народу и онда кад не пише о његовој историји, зар не?... каже познати српски писац који такође зиви у дијаспори.Дијаспора: Ово је Ваша друга посета Шведској и Гетеборгу. Први пут сте били овде 1990. године. Међутим, ништа више није онако како је било пре осам година. Да је у то време био преведен на Шведски језик Ваш чувени роман "Драги мој Петровићу" ("Brev från en serbisk by"") можда не би добио исти публицитет у Шведској књижевној критици као 1997. године? Данојлић: Да, био сам на тлу Шведске, али су ми домаћини били наши људи. Године 1990. позвали су ме из једног југо-клуба, наступао сам са Дубравком Угрешић, Југославија још не беше сасвим умрла. Овога пута, гостопримство ми је пружила Српска црква, на челу са симпатичним и предузимљивим протом Мијајиловицем. Коначно сам код својих преводилаца, Бориса Мићановића и Елизабет Кнутсон. Елизабета је довољно племенита и драга особа да странцу, за часак представи све што је у Шведској лепо и добро, а што се, у краткој радној посети, не може се видети ни упознати. Већ онда, 1990. Србија је у Шведској штампи почела избијати на рђав глас. Главни талас антисрпске кампање кренуће нешто касније. Затим се појавио превод мог романа "Писма из једног српског села" већ и због наслова, књига је привукла извесну пажњу. То је дело писано још за Титова живота, а објављено је пре распада Југославије. Кроз уста емигранта-повратника рекао сам понешто о нашем менталитету, представио сам неке видове наше изгубљености у времену, посебно у раздобљу Титове владавине. Дакако, једно је познавати свој род, волети га, и критиковати га изнутра, а друго нападати га, незналачки споља. Дело се у Шведској појавило у тренутку дивљања антисрпске кампање. Судећи по двадесетак приказа, који су изашли у Шведским листовима, моја критика наших навика и прилика није злоупотребљена у политичке сврхе. Свака књига, као што знате, има своју судбину; мом је делу било одређено да се, у посебним околностима, појави и пред нашом, и пред страном читалачком публиком. У Југославији је, 1986. доживело неколико оштрих напада и дисквалификација. Шведска критика му је, рекао бих, била благонаклонија него наша. Дијаспора: Роман-хроника "Ослободиоци и издајници", који враћа достојанство Шумадијском сељаку и коначно поставља на право место у свести и историји југословенског педесетогодишњег вођу, награђен је НИН-овом наградом као најбољи роман на српском језику у 1997. години. НИН-ова награда је велико признање за књижевни квалитет, а избор Вашег романа је потврдио још једном да су књижевни критеријуми жирија јачи од свих других, како помодних, тако и политичких. Какво је Ваше мисљење о ововременом српском роману и новим, прозним формама? Данојлић: НИН-ов жири је скренуо пажњу на моје најновије прозно дело, са образложењем да "Ослободиоци и издајници" наводе читаоца на размишљање о српској судбини у XX веку. То је, за мене, велико признање. Хтео сам да подсетим нашу читалачку и културну јавност на неке заборављене или потискиване чињенице, а пре свега на отпор што га је у народу, године 1945. изазвало успостављање комунистичке диктатуре. Ја сам тај отпор доживео и видео као дете и хтео сам да даднем своје сведочанство. Многи данас, у Београду, негодују против актуелне власти, не увиђајући континуитет између садашње ситуације и претходног стања, и несхватајући да је несрећа поцела у јесен 1944. Моји су сељаци одмах разумели ста се догодило, и њихова оцена "ослободилаца", од пре педесет година важи и у овом часу. Иначе, у српској књижевности данас делују веома различите стваралачке личности, са разним животним и духовним искуствима, и сходним опредељењима. Једно је бити модеран, друго бити помодар. Ја сам модеран у мери у којој сам истински жив, па сам, самим тим, принуђен да тражим нове, другачије формулисане одговоре на увек иста питања која човека муче откако се усправио на задње удове и загледао у звезде изнад своје главе. Не постоји модерност као спољашњи, општеважеци образац. Свако мора тражити своју формулу. Дијаспора: Где је равнотежа између поетског и прозног израза у стваралачком процесу. Догоди ли се да песма прерасте у роман и сажме ли се некада роман у песму? Знајући да су веома строги критеријуми према избору писца чија дела преводите, какви су Ваши критеријуми према личном стваралаштву? Данојлић: Поезија је златни полог књижевне, па и сваке друге уметности; она је у свему, али не функционише свуда на исти начин. У прози - чак и кад уз њу иде епитет поетски - лирски елемент је пригушенији. У приповедању, кад пише у првом лицу, без строге фабуле, писац се мора обуздавати, мора припремати повремене поетске изливе, тумачити их, структурално их оправдавати, док песма иде право на ствар - довољно је да видите оне изломљене редове, да бисте прихватили њен кључ, њену конвенцију. Један поетски роман може имати знатан емотивни набој, велику количину енергетских јединица лирике, па опет, та се енергија не може издвојити у чистом стању и сажети у баладу, или сонетни венац. Другачији је то хемијски састав, другачије су елементи повезани у причању, другачије у певању. Пишући поезију, ја се крећем вијугавом границом између приче и песме, пазећи да се не препустим ономе што ми одвећ лако иде од руке. Никад не можете бити одвећ строги према себи, и никад превише слободни у свом тексту. Спојити строгост и стваралачку опуштеност, у томе је све... Дијаспора: Пошто живите изван отаџбине, Ви имате географску дистанцу од зала и свакодневних недаћа нашег народа у завичају. Међутим, дугогодишња рубрика "Маргиналије маргиналца" у "Политици", ни на који начин није безвремена хроника, већ рубрика актуелних записа и размишљања као да се никада нисте макли из родног краја. Данојлић: У протеклих десет година свако је од нас био принуђен да се изнова одреди према питању свог националног идентитета. Иако веома критичан према свом племену, у часу када су га стали одасвуд сумњичити и оптуживати за најцрња зла, осетио сам потребу да се с њим безусловно солидаришем. Ја имам право да о себи причам шта ми је воља, други немају такво право. Давати генерално лоше оцене о целом једном народу, одлика је фашистичког мишљења. Рекао бих да излазимо из најтежег раздобља, па ће, тиме, бити мање потребно за оваквом врстом ангажовања. Већ се почињем враћати малим, личним стварима. Писац припада свом народу и онда кад не пише о његовој историји, зар не?... Дијаспора: Да ли можете да упутите неку поруку Србима који живе изван отаџбине? Данојлић: Тешко је бити то што смо, али је лепо. Замољен да читаоцима Дијаспоре, новог српско-шведског часописа, поклони нешто из своје новије поетске продукције, Милован Данојлић је поклонио ову песму |
