Ljubavne avanture kraljice Drage Mašin

… na švedskom jeziku

            Poznata je izreka kako ”život piše romane”. Pitanje je samo koliko će čovjek biti uspješan da ono što je život već napisao preseli na papir, da i drugi čitaju. Ovo je prča o jednom takvom romanu, koji je ispisao zajednički život kraljevskog para Obrenović; Drage Mašin i Aleksandra Obrenovića. Roman se prvo pojavio, nećete vjerovati, u drugoj kraljevini- Šedskoj, na švedskom jeziku u čak nevjerovatnih trideset i četiri sveske. Sveske su pobudile ogromno interesovanje u ovoj skandinavskoj zemlji. To potvrdjuje podatak da su se sveske pojavila kao roman koji je doživeo tri izdanja. Bilo je to prije punih 119. godina. Roman od preko hiljadu stranica pronašla je u jednoj antikvarnici u Stokholmu Ljubica Čolaković.

            Ovo je priča o tome i kako se roman pojavio na srpskom jeziku.

            Davno, negde još devedesetih godina prošlog veka, jedne subote otišla sam sa familijom, da posetim jedan buvljak (ovde se kaže lopis) u Štokholmu. Mnogo me zanimalo da posmatram razne privatne stvari koje su bile nekada u upotrebi, a sada se nalaze na prodaju. Po tim starim stvarim stvarima može se zaključiti mnogo o životu ljudi koji su te predmete svojevremeno koristili.

Piše:Ljubica Čolaković

            Prilično veliki lokal pod krovom, koji se tada nalazio u jednom delu Štokholma, u Skärholmenu, a i mnogo ljudi ga je uvek posećivalo, tako da smo tada ne samo pogledali šta ima za prodaju i oko toga se zadržavali, već bi tu sreli i mnogo naših ljudi, iz raznih krajeva Jugoslavije koji su u to vreme dolazili. Tom prilikom bi se tamo sa nekima i upoznali, sedeli i u društvu popili kafu ili čaj i popričali o aktuelnim temama toga doba što je najviše interesovalo nove pridošlice i tako bi proveli dan.

            Šetajući kroz taj lokal izložene polovne robe, tu se zaista moglo dugo zadržati, jer bilo je i interesantnih predmeta koje su nam privlačile pažnju, a pored svega bilo je i ponude polovnih knjiga, naravno na švedskom jeziku. Obično se tu nismo nikada zadržavali, jer ne znajući dovoljno švedski jezik, a tako isto i ne poznavajući njihovu literaturu koja je aktuelna, obično bi samo prošli pored stola sa knjigama, tek onako u prolazu bacajući pogled na njih.

            Jednom prilikom, kad smo već bili umorni od razgledanja i šetnje okolo, rešimo da napustimo lokal i krenemo kući. Prolazeći tako izmedju štandova i stolova, upravo smo morali proći i pored knjiga koje su bile izložene. Baš tom prilikom zapadne mi za oči jedna stara knjiga, neobične izrade i prilično obimna, koja me je privukla da stanem i pogledam je.

            Uzela sam je u ruke i čitam naziv knjige, naravno na švedskom jeziku, ”Drottning Dragas kärleksäventyr” (Ljubavnn avanture kraljice Drage). Pomislih – šta, pa to je „naša kraljica Draga“. Odmah sam bila zainteresovana da pogledam knjigu. Otvorim je i čitam, pogledam par stranica, prevrćući je onako, iz znatiželje, na brzinu, vidim i lepe ilustracije iz tog doba, odmah sam rešila da je kupim, pitam za cenu i platim..

            Kad sam došla kući i odmorila se od svega toga, pogledam knjigu i počnem malo da prelistavam, ali primetim da je napisana starim švedskim jezikom koji se više ne koristi. Pregledajući je malo više, odmah sam primetila da takva knjiga i tog sadržaja, ne postoji kod nas u zemlji, bar meni nije bila poznata, a i da je postojala verujem da bi znala za nju. Pomislila sam, ovo bi trebalo prevesti da se i naš svet upozna sa sadržajem knjige. Tako sam razmišljala svaki put kad bi je uzela u ruke da čitam, to mi je uvek bilo u mislima i na neki način bila sam radosna što je ta knjiga dospela baš kod mene i u moje ruke da je ja prevedem.

            U početku nisam imala vremena da se toga prihvatim, pročitala sam je i ostavila medju ostale knjige koje su bile poredjane u regalu. I tako je stajala dugo neprimećena.

            U medjuvremenu, zauzeta svojim obavezama, poslom, familijom, a kasnije i bolesti moga bračnog druga koja je započela i mučila ga godinama, nisam ni pomišljala da započnem sa prevodom, tako da me je moj životni put odveo u sasvim drugom pravcu.

            Tek nakon muževe smrti, 2016 g, počela sam da razmišljam šta sad da radim, sama u praznom stanu, moja deca imaju svoje živote sa svojom familijom, vrtim se po sobama a naviknuta da uvek nešto radim, nisam smela sebi dozvoliti da se „dosađujem“ jer su mi onda misli bile usmerene samo na njegov gubitak i moju dalju sudbinu. Razmišljala sam, ako ovako ostanem, onda ću i sama u vrlo kratkom roku, da padnem i postanem jedan od mogućih budućih pacijenata i time upropastim svoje zdravlje, toga sam se plašila.

            Jednog dana primetim ponovo knjigu. Postala je zaista moja sudbina, stvorila se tu da mi spase život. Odmah sam je uzela u ruke, sela ispred kompjutera i počela da prevodim. U početku je bilo teško sa upoznavanjem starog švedskog jezika, tražeći njegovo značenje preko rečnika, koje nije bilo lako naći, jer ni u rečniku više nije bilo tako napisano kao što je u knjizi. Ipak, uspela sam to da shvatim. Prvih nekoliko stranica bilo mi je malo teže, dok nisam savladala reči koje su korištene, tako da mi dalje to nije predstavljalo problema.

            Sedela sam i radila na prevodjenju svaki dan po 5-7 sati dnevno, ustajala samo prema svojim ličnim potrebama praveći kratke pauze i nastavljala rad. Za vreme tih pauza, ako bi pripremala sebi ručak u mislima mi je uvek bio sadržaj koji sam prevela, na neki način osećala sam kao da i sama trenutno živim u tome dobu, čudeći se svim dogadjajima, po nekad razmišljala, da li je to uopšte bilo moguće i slično tome. Uglavnom uvek sam na neki način, svaki dan bila prisutna i tako reći, živela sa njima i moje misli su uvek bile okupirane sadržajem knjige.

            Rad na prevodu, te misli i zadržavanje oko svega toga, bilo je to jedna vrsta terapije za mene, koja je pristigla u pravo vreme, baš onda kad je i trebala da bude. Moja deca su me u tome radu podržavala, rekli su mi da je dobro što sam se toga prihvatila, inače, verujem da bi moj život bio sasvim drugačiji da se nisam toga prihvatila. Ne kaže se džabe – u radu je spas!

            Rad na prevodjenju, ispravke, čitanjem, pa čak i prepis celog romana uz korištenje naših diakritičkih znakova, jer o tome nisam u početku razmišljala već sam koristila švedsku tastaturu na kompjuteru dok sam radila, sve to je potrajalo pune dve godine svakodnevnog rada. Kad sam bila negde oko 200 stranica do kraja knjige, zaista sam bila umorna i bila blizu da ostavim dalji prevod. Nekoliko dana nisam ništa radila na prevodjenju. Ipak sam se vratila, dovršim knjigu, smatrajući kad sam već toliko urdila, velika šteta bi bila da to sve napustim.

            Tako sam se vratila ponovo na posao i uspela da završim do kraja.

            Za to vreme, kad sam već prevela jedan deo, počela sam se interesovati da pronadjem izdavača u Srbiji koji bi se prihvatio za štampanje i objavljivanje knjige. U vreme letnjih meseci, otišla sam u Srbiju i raspitivala se kao i ponudila knjigu, pokazujući prevod rukopisa koji sam imala u rukama i pričajući o svemu zašto je ova knjiga značajna za nas. Meni je bilo veoma stalo do toga, da knjiga ugleda svet, da stigne kod naših čitalaca i da se oni upoznaju o sadržaju iste, naročito iz razloga što ta knjiga ne postoji kod nas.

            Nekako istovremeno ovde u Švedskoj sam se raspitivala tražeći autora knjige ili bolje rečeno, ne samo autora već i prevodioca knjige, jer ova knjiga koju sam ja našla, a koja ima 1032 stranice, to je takodje bio prevod na švedski jezik. U knjizi nije napisano ime autora, niti ko je prevodilac. Nije napisano ni sa kojeg jezika je vršen prevod na švedski. Da bi to saznala obratila sam se Kraljevskoj biblioteci ovde u Štokholmu sa jednim dopisom, gde sam objasnila da tražim autora knjige i opišem koje, a takodje i prevodioca iste na švedski jezik. Dobijem odgovor da je autor ostao nepoznat, jedino su pronasli da je pisano o kraljevoj pogibiji „The Royal tragedy“ koju je napisao Čedomilj Mijatović, što je i kod nas već poznato.

            Nastvila sam raspitivati se i dalje, pitala sam i biblioteku Univerziteta u Lundu, takodje dobila negativan odgovor – nepoznat. Biblioteka Univerziteta u Upsali, takodje nepoznat. Nakon izvesnog vremena obratila sam se Nacionalnoj biblioteci u Beču, ali ni oni nisu imali nikakvih dokaza, već su mi dali adresu da pitam u Berlinu. Pisala sam i u Berlin, takodje isti odgovor, dobijem ime jednog čoveka koji je pisao po nešto iz tog perioda, ali nije to bila ova knjiga već kraći članci u štampi.

            U medjuvremenu dok sam tragala za tim podacima, doznala sam da je ovaj prevod na švedski jezik bio objavljen već 1903. godine ali prvo u sveskama od kojih je svaka imala 24 stranice, koje su se tada prodavale nedeljno i jeftino, za 25 öre. Izdavač je bio „Weimers“ koji odavno ne postoji. Nema ni naslednika.

            Prvo je bilo objavljeno da će biti 34 sveske, ali obzirom da je postojalo veliko interesovanje čitalaca, izdavač je produžio izdavanje na 43 sveske, obećavajuči i korice za one ko želi da ih skupljaju i sačuvaju u jednoj celini. Tada je bilo objavljeno i da će ceo roman biti izdat u jesen 1903. godine, tako da je isti zaista izašao u celini kao prvi roman, oktobra meseca 1903 g. što znači odmah, iste godine, nakon izvršenog prevrata.

Zbog velikog interesovanja čitalaca iz tog doba, a i zbog interesantne teme, roman je izdat još dva puta i to 1904. godine kao i 1911. godine.

            Interesantno je, da napomenem i to kako je navedeno, da je roman napisan prema beleškama jednog službenog lica sa dvora, koji je bio blizak kraljevom paru. Da li tu ima istine, ili je to samo neki mamac da privuče čitaoce? Trebam napomenuti da je urednik izdanja na srpskom jeziku Ivan Naumovski opisao to u svom predgovoru u knjizi, gde izmedju ostalog, kaže:

            „Sva je prilika da su nekakve beleške postojale i da se pisac njima služio. Kod onih likova gde je poetika žanra to dopuštala, nema značajnih razlika u odnosu na istoriju. Šta više, broj detalja kojima pisac raspolaže, svakako ukazuju da se konsultovao sa nekim ko je bio upućen u dogadjaje. U osnovi se vidi da je pisac jako dobro obavešten i da informacije kojima raspolaže, prevazilaze opšta znanja o događajima o kojima se pripoveda“

            Što se tiče objavljivanja knjige na srpskom jeziku, nudila sam je na više mesta u Srbiji, Bilo je dosta predomišljanja a i raznih odgovora i razloga kojima su me odbijali, a najveće zamerke su bile da je roman obiman, ima preko 800 stranica i smatraju da će biti teško za prodaju a i interes za čitanjem knjiga je drastično opao.

            U jednom momentu, već umorna od svega toga, htela sam da odustanem od traženja izdavača i tad slučajno, negde pročitam o spisateljici dečjeg romana „Harry Poter“ da je bila dvadeset puta odbijena od raznih izdavača i na kraju je to postao „bestseller“, što mi je dalo hrabrosti da i sama nastavim nuditi dalje, verujući da će neko prihvatiti. Moram priznati da je to ipak bila moja sudbina.

            Jedan izdavač u koga sam verovala, jer sam bila preporučena njegovim klijentom, čekala sam mesecima da mi izda ugovor, koji je stalno obećavao ali ga nikada nisam dobila, pa sam ga na kraju sama odkazala.

            Nisam bila sasvim prevela roman, odlučila sam, ipak, da kontaktirala sam „Prometej“ u Novom Sadu. Bila sam čak i na razgovoru, gde sam objasnila o kakvom se romanu radi. Oni su bili iznenadjeni sadržajem i čudili se da ga ima ovde u Švedskoj još pre više od jednog veka, a nema ga kod nas, tako da su bili odmah zainteresovani, ali su rekli da su pretrpani poslom i ne primaju rukopise. Ja sam im tad objasnila da još ceo prevod nije gotov i moguće da će biti završen tek za sledeću godinu.

            U “Prometeju” su mi rekli, ako ne nađete na drugom mestu izdavača, možete se ponovo vratiti kod nas, kad završite sa prevodom.

            Kad sam yavršila svoj deo posla javila sam se izdavaču i sporazumeli smo se oko izdanja na srpskom. Zahvaljujem se „Prometeju“ što je prihvatio da objavi roman.

            Nije bilo lako, jer objavljeni roman izašao je u nezgodno vreme 2020. godine, u vreme pandemije Covid-19, kada su postojale razne restrikcije, negde je bilo i otpuštanja radnika, nije bilo ni sajma knjiga, niti su ljudi bili toliko slobodni da se šetaju po gradu i razugledaju knjigu, što je učinilo i neki zastoj oko prodaje, ali kad se čitaoci upoznaju sa sadržajem knjige i prenose vest svojim prijateljima, interes ipak postoji.           

            Zadovljna sam samo time što je knjiga na srpskom jeziku, nakon više od jednog veka, najzad izašla na svetlost dana i ugledala svet i došla u ruke naših čitalaca. Autor iste, ma ko god bio, verovatno da bi i on bio zadovoljan što njegovo delo ponovo dolazi u ruke čitalaca. Moram to na kraju reći da se radi o veoma veštom pripovedaču, koji je u stanju da ulepša ili da zatamni opisane dogadjaje, što ga čine veoma uzbudljivim za čitanje.

-------

Napisano u Stokholmu, aprila 2022. godine kada je objavljeno u Online izdanju Dijaspore