Kao da je juče bilo da je prašina u Kuršumlijskoj napuštenoj banji prekrila moje, tada, skoro nove cipele. Išao sam peške uz zemljani put da posetim selo Dabinovac iznad Kuršumlije. Odmah kraj albanskih sela u kopnenoj zoni bezbednosti. Sedam-osam stanovnika ostalo. Tada. Prođoh tih dana i kraj Tačevca, sela gde ni kamen na kamenu nije ostao. Uz taj put, koji je prokopala vojska da narod ne umre zimi zatrpan, počelo je moje najveće životno putovanje. Put kroz umiranje srpskih sela i rođenog naroda. Shvatio sam da je strateški država izgubila taj deo Srbije na duge staze. Čija stoka, toga je i zemlja.
Ekipa serijala Zadnja kuća, Srbija na putu do sela Dabinovac zaustavila se na raskrsnici kod Kuršumlije
Nedelju kasnije već sam pušio zamotane cigare od duvana u selu Višnjeva kraj Sjenice. Izborane ruke Ilije Pušonje, koji ima neženjenog sina i drvenu kuću u planini, pokazivale su mi ceo kraj, koji je, kako kaže nauka, izgubio istorijski smisao. Vele, to su bili turski zbegovi, bežao narod od sablji, pa je danas takvo selo osuđeno na propast.
- Dobar duvan. Kupio tu iza brda, u Crnoj Gori.
- Šta ste, čika Ilija, radili tamo?
- Pa, kupovao duvan!
Još nekoliko kuća ostalo je tamo u Višnjevi na Pešteru. Nekoliko srpskih kuća. U jednoj dvoje dece u brvnari sa ocem i majkom. Vele, samo da stvore od prodaje drva da ih negde pošalju.
Osuđeni su ljudi na propast, baš kao jedna uplakana žena kraj Dimitrovgrada koja mi se jadala da ne viđa decu i da je skoro sama u selu...da nema gde šibicu da kupi. Onda u selu Sponca kraj Bujanovca uz suze su mi svedočili o umiranju Srba u tom kraju. Dvojicu sinova skoro da su spakovali na konačni odlazak u veliki grad. Starci. Ostaju sami.
- Samo da je njima dobro.
Putovao sam kraj same granice ka istoku. Sretao i one večite optimiste i one na ivici da dignu ruku na sebe. Putovao i polako posle malih napuštenih sela i zaselaka u brdima počeo da nailazim na sela od stotinak kuća, koja imaju samo babe udovice i grobove umesto dece. Selo Brusnik na istoku, nedaleko od Zaječara i Bora, jedno je od prvih koja su mi uterala strah. To mi je bio povod da nastavim. Počeo sam da kopam i prekopavam Srbiju. Da obilazim i veća sela i prikazujem nešto što se nije svima svidelo. Istinu.
- Milane, vidiš li, sine, šta nam osta od Levča...
To mi kaže, sedeći u svom vrtu, učitelj Gile iz Rekovca. Sama Šumadija, nedaleko od Kragujevca, a gustina naseljenosti kao u Sibiru. Sela pusta. Ubijena. Poneki mladić juri neku stoku po sokaku, a devojaka ni za pelcer. Sedi kraj zaklanog praseta, jer mu je slava sutra, i veli da će ostati na selu. Da voli. Pitam se ja koja će voleti da dođe u pustoš i da čeka nešto bolje.
Poslednji stanovnici iz sela Palja na Vlasini
Lupa se u grudi Palma iz Jagodine da mu cveta sve, a kad kretoh ka Crnom Vrhu imao sam šta i da vidim. Decu poslali već za Beograd i Niš. Sela polako opkolila priroda. Sve veća divljina. Nema ko da krči. Dole ka Paraćinu i Ćupriji otišao narod na zapad, a da ne pominjem Negotin, Kladovo, Malo Crniće, Petrovac na Mlavi, Svilajnac, Despotovac, Žagubicu.
Vidim na jednoj kapiji piše ovce na prodaju...idem dalje da probam na kapiji da nađem nekog da pitam gde je škola u ovom selu kod Batočine- u Brzanu. Bilo ogromno selo. Duva neki vetar. Uđem u prodavnicu, a kasirka poče da mi se žali:
- Ode narod. Evo ovaj ovde sagradio ogromnu zgradu, mislio da radi nešto, imao kafić, pa prekino.
Stojimo kod velike bele zgrade na četiri sprata. Produžim u školu, a tamo mi kažu da odlaze sada i cele porodice u ovom kraju na zapad. FIAT je, kažu, povukao radnike iz Kragujevca, ali malo je to za Šumadiju.
Ilija Pušonja sa Peštara u razgovoru sa autorom reportaže Milanom Popovićem
Isisala je Zastava ranijih decenija iz sela sve što je moglo da radi, a onda ih poslala na ulicu i u male stanove, a parlog na dedovini jede prošlost i njihovu budućnost. Tako mladi u fabrike, fabrike proćerdala banda i kraj.
Mogao bih da vam pišem o Doljevcu, Svrljigu, Trgovištu na jugu, o Banatu i Bačkoj, mogao bih i o Podunavlju...celu zemlju video, a još je oplakao nisam. Sela su na samrti. Dišu. Kao da kažu da im varoši mogu pomoći da makar ostanu rančevi, salaši, neodbačena dedovina...međutim, i same varoši ne umiru, nego ginu- ginu pod rafalimauništenih preduzeća, zadruga, a od nekada 15 hiljada ljudi u varošima ostalo po 8 do 9 hiljada. Kao nekada velika sela- Azanja, Lozovik, Selevac...sada ta sela imaju po 4 do pet hiljada...ona od 4 hiljade sada imaju dve, ona od dve po 800, ona od osamsto po 400, a ona od četristo...Kaže lepo meni jedan deda na istoku- doći će, sine, neki novi narod- ne daj, Bože.
----------
Milan Popović rođen je u Parizu (Francuska), odrastao u Mihajlovcu kod Smedereva. Posle gimnazije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu završio je žurnalistiku kao i master studije. Upisao je i doktorat. Autorje i tvorac serijala RTS-a Zadnja kuća, Srbija.
