Putujem u Srbiju i Beograd po prvi put u mom životu ... šta očekujem? Kao stanovnica Malmea sretala sam mnogo Jugoslovena. Kao mlad praktikant u Kokumsu, sretala sam ih tamo zajedno sa ljudima iz mnogih zemalja. U kvartu Melan, gde sam živela dugi niz godina, živeli su i oni i bavili se trgovinom. Kao zamenik direktora izbegličkog logora u Lomi 1992-93, sretala sam ih, ali su se oni tada podelili u različite nacionalnosti, kao što su kosovski Albanci, Bosanci, Hrvati, Slovenci i... Srbi.
Piše: Kristina Stafstrem
Srbi su ostavljali dubok utisak na mene, izgledali su ozbiljni, stasiti i dostojanstveni. I to me je učinilo znatiželjnom na srpski narod daleko na jugoistoku.
U Srbiji sam otkrila da zemlja ima mnogo lica.
Put pod uslovina tržišta...
Putovala sam zajedno sa svojom prijateljicom Rosom, srpskom novinarkom. Stanovale smo nekoliko dana u manastiru Zlatenac koji je nalazi oko 150 kilometara južno od Beograda.
Putovanje do manastira pokazalo je jednu stranu Srbije: uvođenje slobodnog tržišta (neko ga je nazvao zapadnom kulturom) na scenu.
Kupile smo karte na stanici u Beogradu i ušle u autobus koji polazi u 10 časova. Pre nego što je autobus izašao iz Beograda, stao je zbog nekog ozbiljnijeg kvara. Jedva se dovukao, nekoliko metara, do jedne autobuske stanice. Tamo su nam rekli da izađemo i čekamo drugi autobus koji stiže u 11 časova. Padala je kiša, bilo je hladno i iz rupe na ulici ispred autobuske stanice zapljuskivala nas je prljava voda, svaki put kada je koji autobus pristizao.
Saobraćaj je bio gust, dizel gasovi neprijatni. Onda je novi autobus stigao nešto nakon 11 časova. Ali nas dve nismo mogle da putujemo sa njima ukoliko ne kupimo nove karte. Bila je to druga kompanija!
Morali smo čekati do 17 časova kada je trebao da stigne autobus iz kompanije sa čijim autobusom smo započeli putovanje u 10 časova ....
Na kraju pristigao je jedan mali autobus iz istog preduzeća. On će nas odvesti do našeg odredišta. Bilo je nas desetak putnika koji su krenuli. Autobus je vozio, vozio i vozio i na kraju se ispostavilo da smo otišli prilično daleko od naše stanice. Vozač se izvinio i na prvoj stanici pronašao je nekog sa jedanim starim automobilom koga je zamolio da nas vrati. Odvezao nas je nazad 70 kilometara.
Stigli smo na kraju više zahvaljujući ljubaznim i brižnim ljudim koji su dali sve od sebe, nego zahvaljujući snazi slobodnog tržišta...
 Manastirska crkva |
... Manastir Zlatenac
U manastiru smo doživeli jedan sasvim drugi svet.
Put do našeg odredišta prolazio je kroz lepe listopadne šume na uzvišenom, skoro planinskom predelu, pun tišine, prolazili smo stare farme i nekoliko novih kuća.
Manastir leži sasvim odvojeno.
Primila nas je veoma toplo sestra Paraskeve i uvela u kuhinju, gde su sestre pekle hleb u velikoj rerni u peći na drva, za nedelju i liturgiju sa pričešćem.
Postavile su nam večeru, i pokazalo se da su monahinje vegetarijanci. Poslužene smo supom od povrća sa rezancima, gibanicom, projom, kozjim sirom, prženim jajima, svežom vodom i medom. Skoro sve proizvode same monahinje. A ukus je prevazilazio skoro sva naša očekivanja.
Manastir se sastoji od mnogih zgrada. Nekoliko kuća za monahinje. Veliki konak sa salom u prizemlju. Lepa soba sa česmom na otvorenom. Mala koliba za prodaju sveća i ručnog rada monahinja. Tu su i veliki kokošarnik za kokoške i paunove koji slobodno ulaze i izlaze. Jedna štala za ovce, a druga za koze. Jedna kuća pokrivena bez zidova za pčelinje košnice. Velika šupa za drva za ogrev. Maleno groblje u idiličnom okolišu. Dole do široke reke je izgrađeno kameno stepenište i pored njega uska pruga za prevoz pšenice. Dole na reci leži nešto slično veslu parobroda, ali je u stvari mlin na vodeni pogon.
 Sestra Paraskeva i mati Efimija |
Jedan sopstveni svet, skoro samohran i sa Bogom u centru
Ovde je postojao manastir vekovima, ali sve je bilo u ruševinama, kada je igumanija, mati Efimija, došla ovde pre više od 30 godina. Za majku Efimiju su obnova i izgradnja manastira bili njen veliki životni zadatak. Ostarela je sa tim zadatkom. Sada je slepa, ali još uvek vrlo živihna i angažovana. Primila nas je u svojoj sobi. Objašnjava nam da je ona jedan veoma srećan čovek:
– Ja mislim da je divno stariti, iako mi zapravo nikada nismo stari kada se molimo Bogu. Ja se molim da mi Bog da mudrost Solomonovu, poniznost Davidovu i istrajnost Jovovu. Ja želim da idem napred, nikada ne odustati u očajanju, uvek biti blizu Boga i shvatiti: ja sam neverovatno voljena; pred Bogom ne postoje stari i mladi, svi su kao anđeli na nebu.
U manastiru su zadaci između monahinja podeljeni. Sestra Paraskeva je odgovorna za pčele, i sestra Vera. Sestra Fotina je odgovorna za koze a sestra Angelina za kokoške, piliće i paunove. Sestra Filonila peče hleb za pričešće, sestra Haritina je najmlađa, ali se ne oseća dobro i za sada se odmara. Jordana je početnica i pomaže svuda pomalo.
Ali, i savremeni svet se ovde malo prišunjao. Sestra Paraskeva ima mobilni telefon, ali je istovremeno pomalo zabrinuta: da li je to možda štetno po zdravlje?
 Knez Mihailova ulica u Beogradu |
Nazad u Beograd – i na sajam knjiga.
Siniša kaže da njegov sin, koji je odrastao u Kanadi, voli da putuje u Srbiju, jer devojke su ovde visoke, 1.80, 1.85 ... u Kanadi su ljudi manji.
Od čega zavisi ova stasitost, odakle potiče?
Svaka osoba koju pitam ima svoju teoriju. Neko kaže da oni koji žive ili potiču sa Dinarskog planinskog venca, su naročito stasiti. Taj venac se proteže preko Like, Hercegovine i Crne Gore.
Dobijam takođe i druge odgovore i teorije, ali - i dalje se pitam. …A malo sam i impresionirana...
 «Naš» brod-restoran na reci Savi, skoro usred Beograda. U pozadini je jedno zakonom zaštićeno ostrvo na sred reke. Desno je ušće Save u Dunav. |
Beograd - grad!
Idemo okolo po gradu. Učimo da se vozimo gradskim autobusom, on nas preveze brzo tamo gde želimo, uprkos velikoj udaljenosti. Grad ima skoro 2 miliona stanovnika (2009: 1,63 miliona stanovnika).
Saobraćaj je gust, ali teče. Vidimo mnoge delove grada, neki delovi su neverovatno lepi, i oni stariji i oni super moderni. Ali postoje takođe i trošne zgrade, a na nekim mestima vidimo bombardovane fasade i ruševine. Na malom trgu stari penzioneri igraju buće, kuglaju.
Atmosfera liči malo na Kopenhagen, malo na Brisel, i malo na Pariz. Od Beograda se očekuje čak da postane evropska nova Barcelona ... To me ne iznenađuje.... Beograd je mnogo uzbudljiviji i raznovrsniji nego što sam očekivala.
Svetozar Pandurović, umetnik i arhitekta, koji je kao i Peđa učestvovao u slikarskoj koloniji u Smedjerid manastiru, letos, vodi nas da nam pokaže Beograd. Možemo da vidimo Beograd odozgo, vidimo ušće Save u Dunav, sa Kalemegdana, gde je više hiljada godina stari Beograd prvo podignut sa zavijenim masivnim zidovima. Doživljavamo gužvu na šetalištu, na glavnoj ulici u centru. Posetili smo hram Svetog Save, najveći pravoslavni hram na svetu, ručali riblju čorbu u malom brodu restoranu na Savi, u blizini ušća u Dunav.
"Grad je jedan pali svet i jedna vrsta zamke!"
