Predrag Dragosavac, novinar pečalbar, skrasio se u svojim ranim četrdesetim godinama u Švedskoj. On je u prvom licu jednine, specijalno za Dijasporu, napisao reportžu o svojim susretima sa ovom zemljom.
U Švedskoj sam prvi put bio kad je krenulo razvaljivanje Jugoslavije. Nije bilo nekog provoda, i nikad nisam imao posebnu želju da se u Švedsku vratim. Ali, kada sam, deceniju i po kasnije, u Beogradu počeo da živim sa Anom, „pravom“ Šveđankom, koja je poslom došla u Begrad, ispalo je drugačije. S početka su moja putovanja u Švedsku bivala sve češća i tada je već počela „u vazduhu“ da lebdi mogućnost da bismo „jednog dana“ mogli da „na duže“ u Švedsku. Posle pet godina zajedničkog života u Beogradu, krajem prošle godine došli smo „na duže“ u Stokholm.
Znajući da idem(o), mnogi su me pitali: „A šta ćeš tamo da radiš?“ Obično sam odgovarao: „Kako šta? Pa čistiću sneg. Švedski sneg samo na mene čeka...“ Nisam imao pojma šta ću tamo uopšte da radim. Bio sam uveren da kao „matori novinarski konj“ – koji ne zna švedski i dolazi iz nepopularne „nonEU“ Srbije – nemam šta da u toj „feli“ tražim. Svoju osnovnu „misiju“ svodio sam na tri stvari: da sredim papire, da (na)učim jezik i da nađem nekakav poslić, pa da imam za lebac.
U mojoj „imaginaciji“ sređivanje papira je bilo beskonačna kafkijanska operacija. Bio sam psihološki spreman na ono „najgore“ – na čekanje, akanje i neprijatnosti. Iskustvo mi je govorilo da „to tako mora“. Stvarnost me je iznenadila. „Papirologiju“, kako se kaže, završio sam skoro neosetno i bez posebnog naprezanja i neke posebne nauke.Još nekoliko meseci pre „seobe“, Ana i ja smo preko interneta, iz beogradskog stana, popunili imigracione formulare. Potom mi je zakazan razgovor u Švedskoj ambasadi u Beogradu. Trajao je kratko, jer – kako reče službenica – naša „situacija je jasna“. Obaveštenje da je moj predmet „obrađen“ i da mi je odobren boravak u Švedskoj, stiglo mi je preko imejla i u propisanom roku.
Po dolasku u Stokholm, zakazao sam, opet preko interneta, „sastanak“ u Imigracionoj službi. Ostavio sam otisak prsta, uslikali su me za „ličnu kartu“, i to je bilo to. Onlajn zakazivanje, zajedno sa čekanjem i „sastankom“, trajalo je maksimalno dvanaest minuta. Možda četrnaest. Narednog dana smo otišli za Božić do Aninih na sever, a kad smo se 30. decembra vratili, koverta sa „ličnom kartom“ čekala me je u stanu (svuda u Švedskoj „poštanski sandučići“ nalaze se na ulaznim vratima stana, tako da pošta ulazi direktno u stan).
Sledeći administrativni imperativ bilo je dobijanje ličnog broja. Bez njega, kažu, ne možeš ni u biblioteku da se učlaniš. Za lični broj se „aplicira“ u zgradi Poreske službe i na njegovo dobijanje obično se čeka oko šest nedelja. Da li zbog toga što je službenica, kod koje sam „zapao“, bila srpskog porekla (rođena u Švedskoj), ili zato što nije bilo gužve zbog praznika ili zbog nečeg trećeg – tek ja sam dobio lični broj već posle nedelju dana. Tako sam prvu misiju završio ekspresno, iz druge brzine, bez ikakve potrebe da dodajem gas.
Sa ličnim brojem mogao sam da krenem na kurs švedskog i da se upišem u evidenciju Zavoda za zapošljavanje. Jedna kancelarija Zavoda nalazi se u neposrdenom komšiluku našeg stana. Odem ja tamo, službenica mi pomaže da popunim formular (koji je na švedskom) i kad smo došli do profesije, kaže mi: „A, ti ne pripadaš ovde. Novinari se prijavljuju u Zavod za zapošljavanje „Kultur och Media...“
Tamo u Zavodu „Kultur och Media“, popunim formular i naknadno im preko imejla prosledim dokaze da sam u svojoj zemlji radio u medijima (pošto su to tražili). I opet mi, nekoliko dana kasnije, poštom stiže obaveštenje da sam primljen i da su mi zakazane konsultacije sa mentorkom koja je zadužena za useljenike koji dolaze izvan EU.
U međuvremenu stiže mi i pismo iz Migracionog u kome stoji da mi je odobren i stalni boravak! Kada smo još u Beogradu, preko interneta popunjavali formulare, trebalo je da priložimo dokaze o zajedničkom životu. Priložili smo gomilu fotografija, račune za zajednička putovanja i još štošta. „Tapiju“ o zajedničkoj adresi nismo imali. Ana jeste bila prijavljena na adresi iznajmljenog stana, ali ja nisam; kod nas naprosto nije praksa da tu adresu prijavljuješ i da zbog privremene adrese menjaš ličnu kartu.
Sto puta smo prolazili kroz račune, prijave i masu papira – mene nikako nismo mogli zvanično da nađemo na dotičnoj adresi. Račune za internet i kablovsku iz prvog stana, u kom smo zajedno živeli, nismo čuvali. Ispostavilo se da naš stari kablovski i internet provajder jeste! AV com je u svojoj arhivi imao ugovor za internet paket iz 2008. godine na moje ime i sa mojim potpisom i sa Aninom i mojom zajedničkom adresom… Tako me je internet blagoslovio.
Odlazeći na sastanak sa mentorkom u Zavod „Kultur och Media“, bio sam pomalo nervozan. Očekivao sam da će to biti „trenutak istine“ – šta može, a šta ne može. Strepeo sam da istina ne bude mnogo brutalna. Stvarnost me je opet iznenadila. Mentorka Kristina Lunden unapred je prostudirala moj CV, komentarisala je kako sam verziran za različite stvari, kako imam iskustva… Priznajem, nisam očekivao takav prijem.
Ne samo što je bilo jasno da želi da mi pomogne, nego mi je još „pumpala“ ego – nisam bio ni svestan šta sve znam, koliko iskustva imam i kako Švedska od mene može da ima mnogo vajde… U Srbiji su moje znanje, iskustvo i kontakti bili potpuno nevažni … Srbija je napredna, likovi poput mene u njoj su nebitni, pa i suvišni.
Dobra stvar za mene je, kaže mentorka, to što u Švedskoj, zbog prirode useljeničke politike (primali su puno azilanata i izbeglica sa svih strana sveta), postoji pozitivna diskriminacija prema ljudima koji dolaze iz zemalja koje nisu članice EU i da Zavod, raznim olakšicama, stimuliše poslodavce i to pomaže. Loša stvar je što su i u Švedskoj mediji u krizi, što je puno novinara bez posla i što ja ne govorim švedski...
U nekom trenutku, kao da joj je iznenada sinulo, reče mi kako je Zavod svojevremeno imao projekat sa jednom medijskom kućom koja radi nešto i na engleskom.
„Fotokopiraću ti vizit kartu žene sa kojom sam sarađivala, pa ti pošalji imejlom svoj CV, tako da im daš do znanja da si tu, pa ako se nešto desi, desi…“Takođe, pošto je čitava baza podataka Zavoda za zapošljavanje dostupna i preko interneta, pokazuje mi kako funkcioniše onlajn pretraživač. Ona ukuca serbiska (srpski) kao ključni pojam…i kao prvi na listi bude oglas kako dvojezični časopis za kulturu Dijaspora traži novinara / redaktora sa dobrim znanjem srpskog ili srpskohrvatskog jezika.
Te večeri pošaljem imejlove na adrese koje sam dobio, zakačim CV... i sutradan, maltene samo što sam ustao, imam odgovore sa oba mesta. „Da li ti odgovara da dođeš na neformalni razgovor sledeće srede u 16 časova, tada će tu biti i David Isakson, direktor Global Reportinga?“, otpisala mi je Anet Emanuelson, čiji mi je kontakt fotokopirala Kristina Lunden iz Zavoda.
„Reci mi, molim te, otkud ta tvoja veza sa Brazilom?“, prvo je što me je upitao David, kad smo se sledeće srede sreli u prostorijama Global Reportinga. „To je duga priča“, kažem mu, „ali, hajde da kažem da mi je Brazil, tako šaren i lud kakav jeste, dokaz da je Jugoslavija bila i te kako moguća…“
Tad nisam imao pojma da je David za svojih 50 godina prošao blizu 150 država sveta… I da je upravo pokrenuo projekat o „šveđanstvu“, sa idejom da proširi tradicionalnu definiciju pojma.
Na kraju „neformalnog razgovora“, rekli su mi da, ako mi to odgovara, mogu odmah kod njih da počnem „praktik“. To je nešto kao profesionalna praksa ili stažiranje; suština je da Zavod za zapošljavanje „praktikantu“ plaća neki džeparac, a firmu to ništa ne košta i da aranžman može da bude (i) na obostarnu korist. Praktikanta to može da vodi ka iskustvu, kontaktima i dugoročnijem ugovoru; firma, pak, može na jednostavan način da proceni ko joj (ne) odgovara.
„Imam još jedan razgovor za posao, javiću se posle toga“, rekao sam im. Aco Dragićević, osnivač i urednik časopisa Dijaspora došao je u Švedsku devedesetih kao izbeglica. Nekad je radio na RadioČapljini, ovde je, uz pomoć švedske države, pokrenuo časopis na srpskom i švedskom. U Kraljevskoj biblioteci je proučavao šta je sve ovde od štampe izlazilo na našem jeziku i došao do zaključka da nikada nije bilo časopisa za kulturu, pogotovo dvojezičnog. Dijaspora je nastojala da popuni taj prostor. Uprkos tome što u Švedskoj ima preko 200 hiljada ljudi poreklom iz bivše Jugoslavija i što postoji niz nacionalnih udruženja, malobrojni su (ako ih uopšte ima) časopisi poput Dijaspore, a koja uspeva da održi kontinuitet izlaženja.
Sa Acom, koji živi u Sodeteljeu, gradiću kraj Stokholma, prvi put sam se našao u Kulturhusetu (Domu kulture). „Najviše bih voleo da mogu da ti kažem: ‘Dođi u ponedeljak da radiš, imaš posao’, ali, nažalost, ne mogu. Kad sam dao taj oglas računao sam na prošlogodišnja sredstva od Države, ali su ona nešto smanjena. Sa prihodom od oglasa u poslednje vreme je sve problematičnije…“ Dogovorili smo se da ostanemo u kontaktu i da sarađujemo kad se pruži prilika.
Ugovor za moj „praktik“ u Global Reportingu morala je da „štiklira“ moja mentorka Kristina Lunden iz Zavoda „Kultur och Media“. „Odobriću Ugovor samo na tri meseca. Firme imaju stvarno dobre uslove da zaposle nekoga poput tebe i zato im ne treba dozvoliti da to zloupotrebaljavaju… Pozvaću te za dve ili tri nedelje da proverim kako ti je, a zvaću i njih…“
Potpisujući „ugovor“, prvi put u životu, osetio sam se kao da imam ličnog menadžera, nekoga ko zastupa moje interese i brani moja prava; čak i ona prava kojih nisam bio svestan.
Global Reporting, medijska agencija, smešten je u prostranom stanu u jednoj staroj zgradi u stokolmskom Starom gradu. Stan je pun knjiga, neke od kolega su u papučama, čarapama; kada se nešto čita, tu su i sofe da se sedne, pa i prilegne. Kuhinja je prostrana, osim što se tu ručava, u njoj se obično dočekuju i posetioci. „Poenta i jeste da se na poslu osećaš prijatno, kao kod kuće“, kaže mi Lisa Janson, grafički dizajner, kraj koje sedim.
Na prvom zajedničkom sastanku svi pričaju engleski, da bih ja razumeo, svako se predstavlja, objašnjava svoju ulogu… Već i samu mogućnost da postanem deo jedne takve „priče“, smatrao sam, i smatram, privilegijom.
Moj prvi „radni zadatak“ bio je da pišem o „šveđanstvu“, kako to ja vidim i doživljavam. Tema je o (nacionalnom) identitetu u ovom našem vremenu, kada je svuda po Evropi bezbroj raznih dođoša sa svih strana sveta, panevropska, pa tako i švedska tema. Ko je „pravi“ Šveđanin? Da li neko ko nije plavooki Svensom može to da postane? Da li postoje neke prepoznatljive i tipično švedske osobine? Koje? Ta pitanja ovde izgleda ne gube aktuelnost… i David je svojim saradnicima – iz Etiopije, Belorusije, Irana, Bosne, i, eto, iz Srbije – pružio prostor za meditaciju i kontemplaciju o tim temama.
Malo po malo počeo sam da (s)hvatam i šta sve drugo Global Reporting radi. To je mala privatna firma sa petnaestak ljudi i dosta saradnika sa strane, koja se na švedskom, evropskom i globalnom tržistu bori za poslove i klijente, prvenstveno u domenu medijskog konsaltinga. U prevodu – aplicira se na razne konkurse i tendere i od dobijenih poslova se živi.
Svaki pojedinac tu je na neki način i „samostalni preduzetnik“, kome Global Reporting, kroz svoju reputaciju, kontakte i dvadesetogodišnje iskustvo, pomaže da dobije „na tenderu“. I ja sam se relativno brzo, kao „praktikant“, uključio u „akciju“. Znao sam da Švedski institut ima konkurs „Creative Force“, koji podržava „kreativne susrete“ međunarodnog karaktera iz kojih se rađa neki „novi kvalitet“, i počeo sam da razvijam svoj „projekat“.
Ideju radioemisije Globalno selo, koju sam radio u Beogradu, modifikovao sam i prilagodio švedskom (i evropskom) kontekstu i taj „predlog projekta“ poslao na adresu Švedskog instituta. Nepunih mesec dana kasnije, komisija Švedskog instituta odlučila je da odobri finansiranje za (moj) projekat „Trans Europe Express“… U obrazloženju su naveli kako smatraju da je ideja jako interesantna, inovativna i ne znam šta sve ne…
Narednog dana potpisao sam sa Global Reportingom Ugovor za pravi posao i pravu platu. Kad sam otišao u Zavod za zapošljavanje da Kristini Lunden javim da mi je odobren projekat, i da sam na osnovu toga dobio i posao, radovala se kao što se obradovala i moja majka. Kolega Peo Enstedt, koji je u Global Reportingu zadužen za administrativne poslove, rekao mi je „kako je žena iz Zavoda „Kultur och Media“ zvučala veoma egzaltirano preko telefona zbog mog Ugovora…“
I, eto, sad radim – za platu. Što predložim, kolege Šveđani slušaju sa uvažavanjem. Zahvaljujući inovativnim idejama i dobroj, racionalnoj organizaciji, ovo društvo je stiglo dotle dokle je stiglo. A po mnogo čemu je na vrhu, u globalnim okvirima. Imponuje mi da sam se, zahvaljujući, pored ostalog, idejama, tako lako i brzo snašao u takvom društvu.
Neki mi kažu: „Imao si sreće.“ Ana mi kaže: „Ovo je prvi slučaj koji znam da je Zavod za zapošljavanje nekome pomogao. Meni nije nikada.“ Petra, Anina najbolja prijateljica, mi kaže: „Mnogo je onih koji godinama ne mogu da nađu ni 'praktik', a kamoli posao...“ Rikard stalno ponavlja: „Diskriminacija je grozna i Švedska nije što je nekada bila...“
Da, možda sam stvarno imao sreće. Na svakom koraku nailazio sam na prave ljude na pravim mestima. Pomagali su mi tako što su radili ono što im je u opisu posla. Takva sreća je u Srbiji nezamisliva.
Osećam se kao Vudi Alen na kraju „Holivudskog kraja“. Vudi Alen je tu reditelj, koji dugo ništa nije snimao, pa kada, posle toliko vremena, volšebno dobije sredstva za film, na nervnoj bazi oslepi od stresa na početku snimanja. Ipak je, uz pomoć asistenta i praveći se da vidi, snimio film onako slep.
U Americi film su iseckali i ispljuvali, a reditelja proglasili slepcem i kretenom. Nekoliko meseci kasnije, film je u Francuskoj proglašen za remekdelo, a reditelj za vizionara i genija.
Kad su mu iz Francuske stigle novine sa kritikama, Vudi Alen „čita“ (čitaju mu!), smeška se, i kaže: „Hvala Bogu da postoji Francuska.“
Iz ove moje sadašnje perspektive, ja stalno sa smeškom ponavljam: „Hvala Bogu da postoji Švedska.“
Nisam više ni mlad, a ni naivan, pa da verujem u rajeve. Tu su i moji prijatelji Šveđani da me stalno podsećaju kako Švedska nije idealna i kako u njoj ništa više nije kao što je nekad bilo… „Ni ja nisam idealan, kao što sam nekada bio“, kažem im ja i dodajem, „valjda mi je zato i takva ‘nesavršena’ Švedska tako potaman…“
Dijaspora/Diaspora, godina XVII, 2014., broj 99
Publikovano i na švedskom jeziku u prevodu Pontusa Lundgrena; Gudskelov att Sverige finns. Tekst je objavljen i u knjizi urednika Dijaspore, Saputnik i sabesjednik. Riječ je o izboru tekstova koje je izdavač Dijaspore objavio povodom osamnaesto godišnjice pojavljivanja prvog broja ovog dvojezičnog švedsko-srpskog časopisa za kulturu.
Od istog autora
Nakon publikovanja ovog teksta u našem štampanom izdanju u medijima su se pojavili različiti komentari. Uglavnom tumačili su tekst Dragosavca kako je ko hteo po principu ”što je babi milo”…
Isti autor, nakon četiri godine, javlja se komentarom Švedski standard je...
